Razgovor s književnikom Žarkom Milenićem

Protekli mje­sec u Ližnjanu, u knji­žev­nom svra­ti­štu Zvona i nari bora­vio je knji­žev­nik Žarko Milenić. Rođen je 1961. godi­ne u Brčkom, u Bosni i Hercegovini, a život­ni puto­vi vodi­li su ga pre­ko Hrvatske i Srbije sve do dale­ke Rusije. Niz godi­na bio je taj­nik Ogranka Društva hrvat­skih knji­žev­ni­ka u Rijeci, nji­hov ured­nik za knji­ge pri­je­vo­da i izvr­š­ni ured­nik časo­pi­sa “Književna Rijeka” te pred­sjed­nik Udruge gra­đa­na Orion iz Rijeke. Radio je kao fizič­ki rad­nik, knjiž­ni­čar, novi­nar, eko­no­mist, i nakladnik.

Od 2006. godi­ne živi na rela­ci­ji Brčko – Moskva, grad u koji ga je odve­la lju­bav pre­ma supru­zi Nataliji Sergejevnoj Milenić. Predsjednik je Književnog klu­ba Brčko dis­trikt BiH i glav­ni ured­nik nji­ho­vog časo­pi­sa za knji­žev­nost i kul­tu­ru “Riječ” te elek­tron­skog SF časo­pi­sa “Orion”.

Objavio je 20 roma­na, četi­ri zbir­ke pri­ča, tri zbir­ke pje­sa­ma, dvi­je zbir­ke knji­žev­nih kri­ti­ka i jed­nu zbir­ku ese­ja. Drame su mu igra­ne u kaza­li­šti­ma u BiH i Hrvatskoj, a radio dra­me i dra­ma­ti­za­ci­je emi­ti­ra­ne u Hrvatskoj i Sloveniji. Prevođen je u Makedoniji, Ukrajini, Bugarskoj i Armeniji. Sam je pre­veo 20 knji­ga s ruskog, 11 s engle­skog, četi­ri s bugar­skog, tri s make­don­skog, i po jed­nu s ukra­jin­skog i slo­ven­skog jezi­ka. Uredio je veli­ki broj izda­nja. Priredio je „Antologiju hrvat­ske znans­tve­no-fan­tas­tič­ne pri­če“ (tri izda­nja) i četi­ri zbor­ni­ka. Recenzent je i autor broj­nih pogo­vo­ra knji­ga. Nagrađivan je u BiH, Hrvatskoj, Makedoniji, Kini i Iraku.

Žarko, ti si pisac u pokre­tu. Rođen si u Brčkom, gdje i sada živiš, ali su te pro­fe­si­onal­ni i obi­telj­ski puto­vi vodi­li i kroz Osijek i Rijeku, dobar dio godi­ne dje­lu­ješ u glav­nom gra­du Rusije, Moskvi. Kako stal­na selje­nja utje­ču na tvo­ju spi­sa­telj­sku kon­cen­tra­ci­ju? Fragmentira li se tvo­ja usre­do­to­če­nost puto­va­nji­ma, ili, baš suprot­no, nadah­nju­je li te čes­to ‘truc­ka­nje’ u avi­oni­ma, auto­bu­si­ma, automobilima?

Dok putu­jem nisam u sta­nju da pišem, čak ni krat­ke for­me. Mogu samo dobi­ti neku ide­ju za pisa­nje dok putu­jem. No, pišem u mjes­ti­ma gdje bora­vim, te se inten­zi­tet pisa­nja u dru­gim mjes­ti­ma ne sma­nju­je. Zadnjih godi­na naj­vi­še pišem i pre­vo­dim u Rusiji, dok sam u Brčkom više okre­nut kul­tur­noj dje­lat­nos­ti i ure­đi­va­nju knji­ga i časopisa.

Iza tebe je tri­de­se­tak napi­sa­nih knji­ga i četr­de­se­tak pre­ve­de­nih. Možeš li uspo­re­di­ti dvi­je aktiv­nos­ti. U kojim tre­nu­ci­ma živo­ta i iz kojih raz­lo­ga se okre­ćeš nekoj od tih dje­lat­nos­ti? Kako pre­vo­đe­nje ins­pi­ri­ra pisa­nje i obratno?

Razlika je u tome što pisa­ti ne mogu sva­ki dan i ne mogu dugo kao što mogu pre­vo­di­ti sva­kod­nev­no, nekad i po cije­li dan mada je i pre­vo­đe­nje kre­ativ­na dje­lat­nost, više nego što to mno­gi mis­le. Pisanju se okre­ćem čes­to uju­tro, nakon ranog usta­ja­nja, dok pre­vo­di­ti mogu bilo kada tije­kom dana. Noću ne mogu ni pisa­ti ni pre­vo­di­ti. Dogodi se čes­to da mi dođe neka ide­ja za pisa­nje dok pre­vo­dim, zapi­šem je pa joj se kas­ni­je posve­tim. Dogodi se da u pisa­nje umet­nem nešto iz pre­vo­di­lač­kog iskus­tva, tako neki mali esej na osno­vu pro­či­ta­nog tj. pre­ve­de­nog nađe zgod­no mjes­to u nekom romanu.

U Ližnjanu pre­vo­diš Jonathana Franzena? Zašto baš nje­ga i po čemu je ovaj rad druk­či­ji od sve­ga što si radio do sada?

Jonathan Franzen je 1988. obja­vio svoj prvi roman, „The Twenty-Seventh City“ (Dvadeset sed­mi grad“) koji je malo poz­nat, a u Regionu nije pre­ve­den. Odlučio sam se za taj roman saz­nav­ši da se rad­nja odno­si na Saint Louis u SAD‑u koji je ujed­no grad pobra­tim Brčkog i u kojem je Franzen odras­tao. Razlog pobra­tim­s­tva je činje­ni­ca da u Saint Louisu živi puno Brčaka koji su tamo doš­li nakon pret­hod­nog rata. Do sada nije bilo nikak­vih pos­lje­di­ca tog pobra­tim­s­tva pa sam mis­lio da bi objav­lji­va­nje tog roma­na u Brčkom bilo nešto vri­jed­no spo­me­na. Prevođenje tog obim­nog roma­na bilo je vrlo zah­tjev­no zbog auto­ro­vog boga­tog rječ­ni­ka i teškog sti­la. Dok sam radio na tom pri­je­vo­du name­ta­le su mi se broj­ne uspo­red­be Brčkog i Saint Louisa. Sličnosti ima više no što bi se u prvi mah moglo pomis­li­ti. Otkud takav nas­lov? Saint Louis je nekad bio na čet­vr­tom mjes­tu po veli­či­ni u SAD‑u da bi danas pao na 27. mjes­to. Grad Brčko nije pao po veli­či­ni u odno­su na sta­nje pri­je rata, čak mu se pove­ćao broj sta­nov­ni­ka, ali mu je, na žalost, opao zna­čaj i razi­na mno­gih pre­drat­nih obi­ljež­ja. Nije do toga doš­lo samo zbog rata, no više zbog loše grad­ske upra­ve, kao što je to efek­t­no pri­ka­za­no u Franzenovom roma­nu. Naravno, Franzenov je roman plod mašte, no autor se sigur­no nadah­nuo stvar­nim oso­ba­ma i doga­đa­ji­ma, baš kao i ja kada sam 1995. godi­ne u Zagrebu obja­vio roman o Brčkom – „Pojela ih kiša“.

Prevodiš sa sla­ven­skih jezi­ka. Koliko su sla­ven­ske kul­tu­re zatvo­re­ne u sebe, koli­ko su pod­lož­ne masov­nom pre­vo­đe­nju komer­ci­jal­nih nas­lo­va sa zapad­nog trži­šta? Koliko se u nji­ma pre­vo­di i s kojih jezi­ka, koli­ko pri­je­vo­da sa sla­ven­skih jezi­ka dopi­re do šire među­na­rod­ne čita­telj­ske publike?

U Rusiji i dru­gim sla­ven­skim zem­lja­ma, baš kao i u zem­lja­ma biv­še Jugoslavije, naj­vi­še se pre­vo­de zapad­ni bes­t­sel­le­ri, poseb­no ame­rič­ki. Na Zapadu se (osim u SAD‑u) puno pre­vo­di s ruskog zbog ugle­da i zna­ča­ja koji ima ruska knji­žev­nost te i sto­ga što Rusija mate­ri­jal­no poma­že pre­vo­đe­nje dje­la ruskih pisa­ca. U Hrvatskoj se sve više pre­vo­de dje­la ruskih pisa­ca, mada znat­no manje nego u Srbiji, a još manje u Bosni i Hercegovini (mada pos­to­ji inte­res nak­lad­ni­ka i čita­la­ca, no malo je pre­vo­di­te­lja, uz mene znam samo jed­nog aktiv­nog). U Regionu se tako­đer, na žalost, ne pre­vo­de dovolj­no dje­la dru­gih sla­ven­skih naro­da. Šteta, jer tu ima sjaj­nih pisa­ca. Nešto je bolja situ­aci­ja s pri­je­vo­di­ma s polj­skog i češkog dok je vrlo loša situ­aci­ja s juž­nos­la­ven­skim knji­žev­nos­ti­ma osim sa slo­ven­skog u Hrvatskoj. Nastojim popu­ni­ti tu praz­ni­nu i jedi­ni sam pre­vo­di­telj u BiH s bugar­skog i make­don­skog, sre­ćom, nisam jedi­ni sa slo­ven­skog. Jesam jedi­ni s ukra­jin­skog i ta je knji­žev­nost vrlo dobra ali u nas malo poznata.

Kako se dogo­di­lo da je čovjek iz Brčkog, koji aktiv­ni dio godi­ne pro­vo­di i u Rusiji, ure­di prvi zbor­nik rado­va o mjes­tu Veprinac, pod­no Učke i da iz te neo­bič­ne koin­ci­den­ci­je iznik­ne roman „Majka kame­na“, roman­si­ra­na ver­zi­ja vepri­nač­ke legen­de o kne­gi­nji Ani Stell?

To se dogo­di­lo kad sam posje­tio Veprinac dok sam živio u Rijeci a pozor­nost na tu legen­du svra­tio mi je vlč. Đuro Puškarić dok je bio žup­nik u Rukavcu. Veprinac je u sred­njem vije­ku bio zna­čaj­ni grad, a danas vrlo malo poz­nat izvan Kvarnera, dale­ko manje od Kastva i za to ima niz raz­lo­ga. Roman je stje­ca­jem okol­nos­ti objav­ljen 2009. u Osijeku zahva­lju­ju­ći pot­po­ri dvi­ju vepri­nač­kih udru­ga dok je Ministarstvo kul­tu­re RH odbi­lo za nje­ga dati i pot­po­ru i otku­pi­ti dio tira­ža za knjižnice.

Tvoja pre­oku­pa­ci­ja su i duhov­ne teme, naro­či­to te zani­ma dje­lo Krishnamurtija i auten­tič­na reli­gi­oz­nost jed­nog Tolstoja. Kakve poru­ke išči­ta­vaš iz dje­la tih auto­ra, koje ti nove puto­ve otvaraju?

Stjecajem okol­nos­ti moja je prva pre­ve­de­na knji­ga bila „Biti čovjek“ Jidu Krishnamurtija, objav­lje­na u izda­nju „Mathiasa Flaciusa“ iz Labina 2004. godi­ne. Za tog sam veli­kog mis­li­oca pri­je toga saz­nao u časo­pi­su „Rival“ iz Rijeke i odmah sam se odu­še­vio nje­go­vim govo­ri­ma. Krishnamurti me se sa svo­jom kri­ti­kom zapad­nog druš­tva vrlo doj­mio i utje­cao je na moje sta­vo­ve, a to se može pre­poz­na­ti i u mojim kas­ni­jim dje­li­ma. Krishnamurti nas pozi­va da mis­li­mo svo­jom gla­vom i da ne pri­hva­ća­mo ola­ko ono što nam name­ću raz­ni vođe i gurui, a radi svo­je koris­ti. I Tolstoj mi je bli­zak i kao pisac i kao mis­li­lac, a to sam pogo­to­vo osje­tio pre­vo­de­ći neke nje­go­ve roma­ne i pri­po­vi­jes­ti, a od nedav­no i nje­gov spis „Zakon nasi­lja i zakon lju­ba­vi“. Tolstoj je, kao mis­li­lac, bli­zak Krishnamurtiju, utje­cao je na Gandhija svo­jim paci­fiz­mom, a meni je bli­sko i nje­go­vo vra­ća­nje izvor­nom krš­ćans­tvu i Kristovom učenju.

Kako te se doj­mio knji­žev­ni život u Moskvi, u Rusiji? Možeš li nam opi­sa­ti sta­nje knji­ge i pisa­ca u tamoš­njem druš­tvu? Koji su iza­zo­vi? Što je lak­še u Rusiji, nego ovdje kod nas, što je teže? S kim se od pisa­ca i knji­žev­nih akti­vis­ta družiš?

Književni život u Rusiji, a poseb­no u Moskvi vrlo je bogat. Puno je pisa­ca, ima ih sjaj­nih i koji su u nas sasvim nepoz­na­ti. Na žalost, naj­vi­še se čita­ju knji­ge koje su u modi, tira­že su sve manje i manje, znat­no manje od onih u sovjet­sko vri­je­me. Sve se više čita­ju elek­tron­ske knji­ge koje se uglav­nom mogu bes­plat­no ski­nu­ti s inter­ne­ta. Iako je tamo puno pisa­ca, lak­še im je nego pis­ci­ma kod nas jer ih u objav­lji­va­nju knji­ga drža­va više podu­pi­re, više nego to čine neke usta­no­ve kod nas. Pisci se više dru­že, više je pro­mo­ci­ja i knji­žev­nih mani­fes­ta­ci­ja. Književnost ima veći zna­čaj nego kod nas, mada manji nego u SSSR‑u i pis­ci­ma se ne pri­da­je toli­ki zna­čaj kao pri­je, nema više iko­na kao što je bio npr. Tolstoj. Domaći pis­ci više se čita­ju nego što se doma­ći pis­ci čita­ju na ovim pros­to­ri­ma, a kla­si­ci se stal­no objav­lju­ju u veli­kim tira­ža­ma, pa i kla­sič­na poezi­ja. No, nije tako ni bli­zu u manjim gra­do­vi­ma i znat­no je lak­še biti pisac u Moskvi, Peterburgu, Jekaterinburgu nego u osta­lim gra­do­vi­ma koji nisu baš mali, ali za koje veći­na od nas nika­da nije ni čula. U Moskvi je sve ogrom­no pa i knji­ža­re u koji­ma je uvi­jek gužva i doga­đa­ju se pro­mo­ci­je i dru­že­nja. Puno je knji­žev­nih časo­pi­sa i više se čita­ju i zna­če nego u nas. Alternative je manje nego u sovjet­sko vri­je­me i manji ima zna­čaj. Znam dos­ta ruskih pisa­ca, a naj­vi­še se dru­žim s neko­li­ko njih čija sam dje­la pre­vo­dio, to su: Maksim Amelin, Jurij Nečiporenko, Vjačeslav Kuprijanov, Asja Kravčenko… Upoznao sam i neke sjaj­ne pis­ce iz biv­ših sovjet­skih repu­bli­ka koji nisu Rusi, no pišu na ruskom jezi­ku koji je i danas za njih lin­gua franca.

Razgovarali Natalija GRGORINIĆ i Ognjen RAĐEN

Fotografije Natalija SERGEJEVNA MILENIĆ

• Knjižnica i književno svratište Zvona i nari
• Žarko Milenić