Rok i Lea Zelenko – dvije samostalne izložbe u galeriji Fonticus u Grožnjanu

Izložbe sli­ka Roka Zelenka „40 Identiteta (40 portreta/40 Godina ate­ljea na Grožnjanu)“ i kera­mi­ke Leonide Bernetič Zelenko „Reminiscencije“ otvo­re­ne su 28. svib­nja u grož­njan­skoj grad­skoj gale­ri­ji Fonticus, a supruž­ni­ke i nji­ho­ve rado­ve pred­sta­vio je kus­tos Eugen Borkovsky. Svečanost otvo­re­nja pje­smom i impro­vi­za­ci­ja­ma uve­li­čao je nas­tup male talen­ti­ra­ne gru­pe stu­de­na­ta, polaz­ni­ka International Vocal Arts Workshopa kojeg po deve­ti put u Grožnjanu vodi vokal­na umjet­ni­ca Jane McMahan (SAD), dugo­go­diš­nja pri­ja­te­lji­ca Zelenkovih.

Rok Zelenko – „40 Identiteta (40 portreta/40 Godina ate­ljea na Grožnjanu)“

Rok Zelenko sim­bo­lič­ki je, povo­dom 40. godiš­nji­ce svo­je umjet­nič­ke gale­ri­je u Grožnjanu, izlo­žio isto toli­ko sli­ka, uglav­nom žen­ske por­tre­te, čes­to na rubu akta, dimen­zi­ja od 20 sa 30 do 75 sa 75 cen­ti­me­ta­ra. Djela su nas­ta­la u peri­odu od 1982. do 2015. godi­ne, a karak­te­ri­zi­ra ih auto­ro­vo ide­ali­zi­ra­nje žene kao maj­ke, lju­bav­ni­ce, pro­ro­či­ce, vje­šti­ce, zavod­ni­ce. Njegove žene sje­de, nji­ho­va žens­tve­nost isi­ja­va kako iz njih samih tako i iz pom­no pro­miš­lje­ne poza­di­ne. Na sli­ka­ma pre­poz­na­je­mo sim­bo­le karak­te­ris­tič­ne za podru­čje od sred­njeg isto­ka do zapa­da. Pomalo voajer­ski pri­sus­tvu­je­mo intim­nom tre­nut­ku izme­đu umjet­ni­ka i mode­la koji mu se razot­kri­va­ju, pro­ma­tra­mo ih nje­go­vim oči­ma, a one nam uzvra­ća­ju pogled. Stvarne su to žene, ovje­ko­vje­če­ne u jed­nom tre­nut­ku svog pos­to­ja­nja, a neke od njih bile su i pri­sut­ne na ovoj svečanosti.

Osim por­tre­ta Zelenkove obi­te­lji i por­tre­ta žena kojim ih ogo­lja­va i izla­že pogle­di­ma kao suprot­nost je pred­stav­lje­na i sli­ka koja pri­ka­zu­je dje­lo­mič­no skri­ve­nu silu­etu male­nog čovje­ka u noć­noj šet­nji Grožnjanom, te pri­zi­va sum­nju da se radi o auto­por­tre­tu, o samom umjet­ni­ku koji u šet­nji noć­nih gra­dom pro­ma­tra otvo­re­ne pro­zo­re u potra­zi za ins­pi­ra­ci­jom i novim mode­lom. Nekoliko se sto­li­ca nala­zi­lo u sre­di­ni izlož­be­nog pros­to­ra okre­nu­to sli­ka­ma, kao da autor pozi­va gle­da­te­lje na dugu kontemplaciju.

Rok Zelenko isti­če: „…Slikarstvo je eks­pre­si­ja impre­si­ja, izra­ža­va­nje doj­mo­va i mis­li, miš­lje­nje ide­ja čije obli­ke izra­ža­va kroz boju, a cje­li­na kojih stva­ra likov­ni jezik. On je samos­ta­lan medij, nepre­no­siv u druk­či­je nači­ne izra­ža­va­nja, uslov­ljen isklju­či­vo našim biofi­zi­olo­škim datos­ti­ma. Slikarstvo je filo­zo­fi­ja, pro­miš­lja­nje svi­je­ta kroz lik i sim­bol. U pro­ce­su per­cep­ci­je naj­za­nim­lji­vi­ji je pri­mar­ni dojam, arhe­tip, iz kojeg sas­tav­lja­mo kate­go­ri­je miš­lje­nja, koje pove­zu­ju feno­men sa sim­bo­lom. Ambicija sli­ka­ra je pro­na­ći osnov­nu for­mu, koju kolek­tiv­ni um može pri­hva­ti­ti kao mit, kate­go­ri­ju, kojom gra­di sus­tav miš­lje­nja, mito­lo­gi­je. Jedna od povi­jes­nih zada­ća sli­kar­stva je rein­ter­pre­ti­ra­nje mita, pro­vje­ra: da li mit u ino­va­ci­ja­ma miš­lje­nja još uvi­jek funk­ci­oni­ra, da li nam još uvi­jek govo­ri o nama.

O nje­go­vim sli­ka­ma Nives Marvin kaže: „…te su sli­ke spo­koj­ne, vode nas u poseb­nu tiši­nu i medi­ta­tiv­nost, gdje nema stre­sa i des­truk­tiv­nos­ti. Žive vlas­ti­ti život, koji je – neo­vis­no o vanj­skim utje­ca­ji­ma i suvre­me­nim likov­nim toko­vi­ma – naj­a­utent­nič­ni­ji psi­ho­gram auto­ro­ve nutrine…“

Bilješke o auto­ru: Rok Zelenko rođen je 1951. u Ljubljani. Njegovi rodi­te­lji bili su među osni­va­či­ma umjet­nič­ke kolo­ni­je u Grožnjanu. Poslije zavr­še­nog stu­di­ja sli­kar­stva na Akademiji za likov­nu umjet­nost u Ljubljani, Rok seli u Grožnjan. 1980. ženi se Leonidom Bernetič i tada se nas­ta­nju­ju u zgra­du u kojoj se nala­zi gale­ri­ja. U sedam­de­se­ti­ma i osam­de­se­ti­ma Rok Zelenko obav­lja raz­li­či­te jav­ne duž­nos­ti u umjet­nič­koj kolo­ni­ji orga­ni­zi­ra­ju­ći kul­tur­ne pro­gra­me i kul­tu­ro­lo­ška istra­ži­va­nja. Surađuje u živo­tu muzič­kog kam­pa, ulič­nim pred­sta­va­ma, s arhi­tek­ton­skim stu­di­ji­ma te res­ta­ura­tor­skim radi­oni­ca­ma. Godine 1998. seli u Izolu (Slo), ali nas­tav­lja radi­ti u svom ate­ljeu u Grožnjanu. Njegove osnov­ne teh­ni­ke likov­nog izra­za su sli­kar­stvo i kera­mi­ka. Rokov sli­kar­ski opus sas­to­ji se od oko tisu­ću sli­ka u teh­ni­ci ulja ili akri­la na plat­nu. Opus je podi­je­ljen na neko­li­ko temat­skih cik­lu­sa: „Istarske noći“, „Crveno“, „Uspomene iz sna“, „Grad“, „Inferno“, „Muze“, „Mora“, „Genesis“. Osim više tisu­ća koma­da kera­mič­kog naki­ta i tanju­ra izra­dio je neko­li­ko monu­men­tal­nih kera­mič­kih kom­po­zi­ci­ja uklju­če­nih u arhi­tek­tu­ru, koje se nala­ze u širem podru­čju Grožnjana. Svoje je rado­ve izla­gao na pre­ko 150 samos­tal­nih i otpri­li­ke isto toli­ko kolek­tiv­nih izlo­ža­ba diljem Europe.

Leonida Bernetič Zelenko – „Reminiscencije“

Leonida Bernetič Zelenko pred­sta­vi­la je dva­de­se­tak likov­nih dje­la u kera­mi­ci, većim dje­lom zid­nih, kera­mič­kih relje­fa i plo­ča nadah­nu­tim mor­skim moti­vi­ma koje izra­nja­ju iz kva­dra­ta i iz dvo­di­men­zi­onal­nos­ti. Njih nosi voda i vje­tar, iz sta­ti­ke nas­ta­je dina­mi­ka, iz pet ele­me­na­ta život, a nala­zi­mo ih u seri­ja­ma od četi­ri koje nose nazi­ve: „Uspomene u mre­ži“, „Ljeto“ „Dajla“ „Valovi“, „Jedra“, „Mreža“; te konus­nim sti­li­za­ci­ja­ma grož­njan­skog brežuljka.

Eugen Borkovsky nagla­ša­va: „Medijem gli­ne izgo­vo­re­ni moti­vi, koje pot­pi­su­je Lea, rijet­ko su nase­lje­ni lju­di­ma. Bez obzi­ra na to, pred nama su snaž­ne impre­si­je, iska­za­ne kolo­rom i vedrim obli­ci­ma. Prepoznajemo sun­ce, pti­ce, ribe, puža, jedra, pije­tla, ili sta­blo i plo­do­ve. Najčešće u vidu bla­gog relje­fa, povr­ši­ne rado­va su podi­je­lje­ne lini­ja­ma ili ploš­nim seg­men­ti­ma. Linije i fase­te naoči­tih boja podre­đe­ne su temi objek­ta. Forme su sti­li­zi­ra­ne, a poneg­dje sasvim pre­tvo­re­ne u geome­trij­ske obli­ke. Osjećajući ogra­ni­če­nje dvo­di­men­zi­onal­noš­ću, umjet­ni­ca pros­tor osva­ja i dos­lov­no, pone­kad skla­pa­ju­ći više­di­jel­ne tro­di­men­zi­onal­ne kom­po­zi­ci­je… name­će se inter­pre­ta­ci­ja istar­skog bre­žulj­ka na kojem dugi niz godi­na živi i radi. Uzima sto­žac kao mje­ru iska­za. Slijede muta­ci­je eks­pe­ri­men­ta i saz­na­nja. Zrela ide­ja u dogo­vo­ru je s dosjet­kom. Geometrijsko tije­lo, sto­žac poči­nje nosi­ti emo­ci­onal­ni i vizu­al­ni smi­sao brda zna­če­nja. Na ovo umjet­ni­či­no brdo sno­va, na kojem ju doče­ku­je real­nost, ona se uspi­nje ritu­al­nim kru­gom ka vizu­ali­za­ci­ji, mate­ri­ja­li­za­ci­ji dojma.“

Bilješke o auto­ri­ci: Leonida Bernetič Zelenko, rođe­na je u Kopru, ško­lo­va­la se u Izoli i Ljubljani, gdje je zavr­ši­la gra­fič­ki odjel Škole za pri­mi­je­nje­nu umjet­nost. Edukaciju nas­tav­lja na Pedagoškoj aka­de­mi­ji u Ljubljani, gdje je diplo­mi­ra­la 1981. godi­ne sa temom „Ornament u kera­mi­ci“. Keramičku teh­no­lo­gi­ju usa­vr­ša­va­la je u ate­ljeu Sonje i Karela Zelenka. Bavi se peda­go­škim radom u TOŠ E. De Amicis u Bujama i TOŠ u Novigradu. U nizu godi­na rada bavi­la se i sce­no­gra­fi­jom, kos­ti­mo­gra­fi­jom i gra­fi­kom. Njeno osnov­no umjet­nič­ko stva­ra­laš­tvo posve­će­no je kera­mič­kim teh­no­lo­gi­ja­ma. Ostvarila je pre­ko 40 osob­nih pre­zen­ta­ci­ja sa kole­ga­ma i supru­gom, te sudje­lo­va­la na broj­nim kolek­tiv­nim izlož­ba­ma u domo­vi­ni i ino­zem­s­tvu (Grožnjan, Pula, Rijeka, Zagreb, (HR); Izola, Ljubljana, Piran, (SLO); Rim, Trst, Venecija, (ITA); Beograd (SRB); Berlin (D); Od 1980. godi­ne živi i stva­ra u Grožnjanu u kru­gu obi­te­lji , sa supru­gom Rokom te sino­vi­ma Markom i Martinom. Članica je Hrvatskog druš­tva likov­nih umjet­ni­ka Istre.

• galerija Fonticus
• Leonida Bernetič Zelenko
• Rok Zelenko