Zbogom svećeniku-buntovniku – R.I.P. fra Daniel Berrigan

„Pozvani smo živje­ti nena­sil­no, čak i ako se pro­mje­na na kojoj radi­mo čini nemo­gu­ćom. Možda jest a možda i nije mogu­će pre­obra­zi­ti SAD kroz nena­sil­nu revo­lu­ci­ju, ali jed­na stvar ide u korist tak­vom poku­ša­ju, a to je pot­pu­na nemo­guć­nost nasi­lja da išta pro­mi­je­ni na bolje.“ Fra Daniel Berrigan

U New Yorku je u subo­tu, 30. trav­nja u 94. godi­ni živo­ta pre­mi­nuo ame­rič­ki sve­će­nik i pjes­nik Daniel Berrigan. Nazivali su ga „sve­cem van zako­na“ i „sve­će­ni­kom koji sto­ji vani na hlad­nom“, a poz­nat je pos­tao pre­dvo­de­ći pro­s­vje­de pro­tiv rata u Vijetnamu, nakon kojih je pos­tao zvi­jez­da tzv. „kato­lič­ke nove lje­vi­ce“. On i nje­gov brat Phil bili su dubo­ko pod utje­ca­jem akti­vis­tič­ke teolo­gi­je koja je tije­kom Drugog svjet­skog rata u Europi nas­ta­la iz kon­cen­tra­cij­skih logo­ra i pokre­ta otpo­ra. Otac Berrigan u jav­nos­ti se poja­vio 60-ih godi­na kao radi­kal­ni kato­lič­ki glas pro­tiv rata, ste­kav­ši pobu­nje­nič­ku sla­vu kada su on i nje­gov mla­đi brat (koji je tada već bio osu­đi­van jer je godi­nu rani­je s pro­s­vjed­ni­ci­ma u Baltimoreu poli­je­vao krv po regru­ta­cij­skim kar­to­ni­ma) u svib­nju 1968. u Catonsvilleu, Maryland  zapa­li­li na sto­ti­ne regru­ta­cij­skih doku­me­na­ta voj­ni­ka koji su tre­ba­li biti ras­po­re­đe­ni u Vijetnam. Spalili su ih napal­mom u kan­ta­ma za otpad, zbog čega su osu­đe­ni na zatvor­ske kaz­ne zbog „uni­šta­va­nja držav­ne imo­vi­ne“. Prilikom uhi­će­nja Berrigan je izja­vio: „Ispričavamo se, dobri pri­ja­te­lji, za ruše­nje dobrog poret­ka, za spa­lji­va­nje papi­ra, umjes­to dje­ce, a i za to što smo nalju­ti­li bol­ni­ča­re u pred­njem salo­nu mrtvač­ni­ce. Tako nam Bog pomo­gao, dru­ga­či­je nismo mogli. Koliko ih mora umri­je­ti pri­je nego se čuje naš glas? Koliki mora­ju biti muče­ni, rase­lje­ni, izglad­nje­ni, izlu­đe­ni? Kada, na kojoj ćete toč­ci reći NE tom ratu?”

Nakon što je 1972. pušten iz zatvo­ra, lije­vo ori­jen­ti­ra­ni fra Berrigan nas­ta­vio je s mirov­nim akti­viz­mom sve do svo­jih 80-ih, pro­s­vje­du­ju­ći pro­tiv svih voj­nih kon­fli­ka­ta u koji­ma su bile uklju­če­ne SAD. Uz osta­lo, pro­s­vje­do­vao je pro­tiv Zaljevskog rata, rata na Kosovu, ame­rič­kih inva­zi­ja Afganistana i Iraka, a 1980. godi­ne bio je jedan od osni­va­ča pokre­ta pro­tiv nuk­le­ar­nog oruž­ja. Već u dubo­koj sta­ros­ti, sudje­lo­vao je i u pro­s­vje­di­ma Occupy Wall Street pokre­ta u nju­jor­škom Zuccotti Parku. 2001., na svoj 80. rođen­dan, izja­vio je: „Odustat ću na dan kad me budu balzamirali.“

Rođen u nje­mač­ko-irski kato­lič­koj obi­te­lji u Minnesoti, Berrigan je u isu­so­vač­ki red stu­pio 1939., zare­div­ši se 1952. godi­ne. Autor je više od 50 knji­ga, pored biblij­skih stu­di­ja pisao je dra­me i poezi­ju, a već je svo­jom prvom knji­gom poezi­je, „Vrijeme bez bro­ja“, 1957. osvo­jio pres­tiž­nu nagra­du Lamont. U svo­jim rado­vi­ma obraz­la­že kako su rasi­zam i siro­maš­tvo, mili­ta­ri­zam i kapi­ta­lis­tič­ka pohle­pa svi među­sob­no pove­za­ni i dio nepra­ved­nog druš­tva. O bra­ći Danielu i Philipu Berriganu napi­sa­ne su dvi­je knji­ge: „Božanski nepos­luh“ Francine DuPlessix Gray (1970) i „Braća Berrigan“ (1974) Richard Curtisa. Na pita­nje u inter­v­juu za časo­pis Time o epi­ta­fu koji bi želio na svom nad­grob­nom spo­me­ni­ku fra Berrigan je odgo­vo­rio: “Nikad nije bilo dosad­no, Aleluja.”

Priredila D. KNAPIĆ

• Daniel Berrigan