MENAŽERIJA MASA – 22. PUF – MEĐUNARODNI KAZALIŠNI FESTIVAL

Predstavom u pred­sta­vi o pred­sta­vi i hip­no­zom obez­glav­lje­nih masa liše­nih iden­ti­te­ta zapo­čeo je 22. PUF – Međunarodni kaza­liš­ni fes­ti­val koji će tra­ja­ti do utor­ka 5. srp­nja. Prvi dan fes­ti­va­la, u petak 1. srp­nja zapo­čeo je pred­sta­vom Matije Ferlina i ljub­ljan­skog Zavoda za razvoj i afir­ma­ci­ju ple­sa i suvre­me­ne umjet­nos­ti Emanat nazi­va „Staging a play: Staklena mena­že­ri­ja“ na maloj sce­ni Istarskog narod­nog kaza­li­šta – Gradskog kaza­li­šta Pula.

Kao što sam naziv kaže okos­ni­ca pred­sta­ve je stav­lja­nje na noge dram­skog tek­s­ta Tennesseeja Williamsa, no uz jed­nu caku – rije­či tek­s­to­va zamje­nju­ju pokre­ti ple­sa­ča uz diri­gent­sku pali­cu Matije Ferlina. On je ujed­no i izra­van posred­nik izme­đu publi­ke i ple­sa­ča, a nje­go­vi „mono­lo­zi“ na engle­skom jezi­ku okup­lje­ni­ma objaš­nja­va­ju što se i zašto doga­đa tije­kom predstave.

Glavni cilj ove pred­sta­ve je ins­ce­ni­ra­ti sce­ne iz „Staklene mena­že­ri­je“ putem ple­sa, no una­toč toj ple­me­ni­toj naka­ni rezul­tat je bio zanim­ljiv i razum­ljiv jedi­no oni­ma u publi­ci koji Williamsov tekst dobro poz­na­ju, osta­li su se mora­li zado­vo­lji­ti pokre­ti­ma ple­sa­ča koji baš zbog same pri­ro­de pred­sta­ve izgle­da­ju kao „work in progress“.

U konač­ni­ci pred­sta­va malo po malo pos­ta­je pre­du­gač­ka i mono­to­na jer ni u naj­eks­pre­siv­ni­jim tre­nu­ci­ma ne uspi­je­va ostva­ri­ti svoj zada­ni cilj – pokre­tom zami­je­ni­ti riječ –ali možda je upra­vo pos­tav­lja­nje na sce­nu tog limi­ta skri­ve­na poru­ka koju je publi­ka mora­la iščitati.

Nakon popri­lič­no razo­ča­ra­va­ju­ćeg i naba­ca­nog lanj­skog Anno Dominija, ove je godi­na zada­ća da pri­pre­mi ovaj pro­jekt koji se uvi­jek izvo­di prve veče­ri fes­ti­va­la pri­pa­la Mehdiju Farajpouru koji se u tome uspješ­no oku­šao i pri­je dvi­je godi­ne. Njegov Anno Domini 2016. nosi naziv „Ljetna kolek­ci­ja M. F.-a“ i čis­ti je pri­mjer ele­gant­nog i upe­čat­lji­vog vizu­al­nog rje­še­nja sasvim razum­lji­ve never­bal­ne predstave.

Osmisliti i reži­ra­ti Anno Domini uvi­jek je veli­ki iza­zov – što zbog krat­kog vre­me­na na ras­po­la­ga­nju, a što zbog veli­kog bro­ja glu­ma­ca i ple­sa­ča koji u nje­mu sudje­lu­ju. Farajpouru to ide od ruke pa je svo­ju gro­te­sku o poli­tič­koj modi i pomod­noj poli­ti­ci pos­ta­vio na noge bez nepo­treb­nih ekskur­zi­ja u krip­tič­nost. Glavni liko­vi pred­sta­ve su mase liše­ne indi­vi­du­aliz­ma koje idu u smje­ru koji im se zada. U toj sulu­doj utr­ci nađu vre­me­na i da ispro­ba­ju naj­no­vi­ju ljet­nu kolek­ci­ju sat­ka­nu od pro­zir­ne foli­je i plas­tič­nih boca. Odbacivanjem tih mod­nih doda­ta­ka poje­din­ci koji su zduš­no stva­ra­li masu i nje­nu psi­ho­lo­gi­ju osta­ju ogo­lje­ni i izgub­lje­ni, krh­ki i usam­lje­ni, no uspi­je­va­ju povra­ti­ti trun­ke osob­nost kroz nostalgiju.

Drugog dana fes­ti­va­la igra­le su pred­sta­ve „EXTension(+)“ u pro­duk­ci­ji Panem et Circenses 2015 i izved­bi A.lter S.essio iz Francuske te „Zmaaaj“ tali­jan­skog Teatro dei ven­ti, dok su tre­ćeg dana na reper­to­aru bile pred­sta­ve „K‑AF-KA“ Oriantheatre Dance Companyja i „Dnevnik jed­nog luđa­ka“ Moving Music Theatrea.

Tekst i foto­gra­fi­je Boris VINCEK

• 22. PUF - međunarodni kazališni festival