Odlazak epskog kroničara Amerike

PORTRET REDATELJA: MICHAEL CIMINO

U subo­tu 02. srp­nja pre­mi­nuo je veli­ki ame­rič­ki reda­telj Michael Cimino.

Kao dije­te tali­jan­skih dose­lje­ni­ka, Cimino je u mla­dos­ti stu­di­rao arhi­tek­tu­ru i dram­ske umjet­nos­ti, a zatim je počeo radi­ti kao sce­na­rist u pro­du­cent­skoj kući Clinta Eastwooda. Ubrzo je nago­vo­rio Eastwooda da mu pre­pus­ti reži­ju fil­ma „Kalibar 20 za spe­ci­ja­lis­ta“ (Thunderbolt and Lightfoot, 1974.) u koje­mu je poka­zao talent za rad s glum­ci­ma (Eastwood, Jeff Bridges, Gary Busey, George Kennedy), sklo­nost muškim liko­vi­ma i nji­ho­vim akcij­skim opse­si­ja­ma te smi­sao za kon­kret­nu i učin­ko­vi­tu nara­ci­ju na tra­gu Dona Siegela ili Roberta Aldricha. Film je pos­ti­gao odli­čan uspjeh, a i danas uži­va kul­t­ni sta­tus kod lju­bi­te­lja tak­vih ostva­re­nja, što je Ciminu omo­gu­ći­lo da detalj­no pri­pre­mi svo­je slje­de­će megaprojekte.

Prvo je reži­rao „Lovca na jele­ne“ (1978.), epski film o dra­ma­tič­nom vijet­nam­skom iskus­tvu pro­vin­cij­skih mla­di­ća (Robert De Niro, Christopher Walken, John Savage), koji je osvo­jio čak pet Oscara (naj­bo­lji film, reži­ja, spo­red­na muška ulo­ga, mon­ta­ža, zvuk) i zara­dio sta­tus jed­nog od naj­bo­ljih ame­rič­kih (anti)ratnih fil­mo­va uop­će. Nekoliko godi­na kas­ni­je Cimino reži­ra epska „Vrata raja“, čija se rad­nja odvi­ja kra­jem 19. sto­lje­ća i bavi se poku­ša­ji­ma moć­ni­ka iz udru­ge sto­ča­ra da pot­pu­no istri­je­be siro­maš­ne istoč­no­europ­ske dose­lje­ni­ke, a Kris Kristofferson glu­mi šeri­fa koji ima sna­ge i hra­bros­ti suprot­sta­vi­ti se tom sulu­dom poku­ša­ju geno­ci­da nad bes­po­moć­nom sirotinjom.

Kao što je već napo­me­nu­to, oba fil­ma teže epskoj nara­tiv­nos­ti, nji­ho­vi pro­ta­go­nis­ti pri­ka­za­ni su tije­kom duljeg raz­dob­lja u dra­ma­tič­nim okol­nos­ti­ma, što iznim­no utje­če na nji­ho­vo opće­ljud­sko for­mi­ra­nje i odnos pre­ma živo­tu. Cimino je naro­či­to sklon detalj­nom, etno­graf­ski i povi­jes­no pre­ciz­nom gra­đe­nju opis­nih film­skih sek­ven­ci, koje naiz­gled nema­ju bit­nog utje­ca­ja na nara­ci­ju, ali slu­že sjaj­nom pro­dub­lji­va­nju karak­te­ri­za­ci­je liko­va, poput, pri­mje­ri­ce, svad­be u „Lovcu na jele­ne“ ili pro­mo­ci­je diplo­ma­na­ta na Harvardu u „Vratima raja“. Također valja pri­mi­je­ti­ti da se Cimino čes­to bavi sla­ven­skim manji­na­ma, u „Lovcu na jele­ne“ pro­ta­go­nis­ti su ukra­jin­skog podri­je­tla, dok u „Vratima raja“ ugnje­ta­va­ni far­me­ri govo­re čak i srp­ski, a to je vrlo bit­no u kon­tek­s­tu poli­tič­ke ori­jen­ta­ci­je nje­go­vih djela.

Spomenuti Ciminovi fil­mo­vi su nagla­še­no lje­vi­čar­ski, oni govo­re o izda­ji temelj­nih ljud­skih vri­jed­nos­ti u koje se kunu ame­rič­ki poli­ti­ča­ri i suge­ri­ra­ju da je moć suvre­me­ne Amerike teme­lje­na prvens­tve­no na mani­pu­la­ci­ji i ugnje­ta­va­nju sla­bi­jih. Nažalost, „Vrata raja“ doži­vje­la su ogro­man komer­ci­jal­ni krah, riječ je o jed­nom od naj­skup­ljih ame­rič­kih fil­mo­va u povi­jes­ti koji je ostva­rio vrlo malu zara­du, a to je napras­no pre­ki­nu­lo impre­si­van Ciminov reda­telj­ski uzlet. Tijekom 1980-ih reži­rao je još neko­li­ko solid­no pri­hva­će­nih fil­mo­va (Godina zma­ja, Sicilijanac), ali više se nije uspio pri­bli­ži­ti impre­siv­nom vrhun­cu kari­je­re. Cimino je bio reda­telj koji je svoj umjet­nič­ki poriv naj­bo­lje subli­mi­rao u mega­lo­man­skim pro­jek­ti­ma, a tak­ve pro­duk­cij­ske okol­nos­ti, koje podr­ža­va­ju autor­ski pris­tup uz rasko­šan budžet, pos­ta­le su bes­po­vrat­na prošlost.

Elvis Lenić