Pjesnik filmske kamere

Nažalost, u pone­dje­ljak 04. srp­nja u Parizu je pre­mi­nuo veli­ki iran­ski reda­telj Abbas Kiarostami, odnio ga je vje­tar u bez­vre­me­nost, da para­fra­zi­ra­mo nas­lov jed­nog od nje­go­vih naj­z­na­čaj­ni­jih djela.

Nakon svjet­sko­ga uspje­ha “Mirisa treš­nje” (Zlatna pal­ma ex aequo 1997), Kiarostami je dvi­je godi­ne pos­li­je reži­rao film “Odnijet će nas vje­tar”, medi­ta­tiv­nu pri­ču o inže­nje­ru (Behzad Dourani) koji sa sku­pi­nom pri­ja­te­lja dopu­tu­je iz Teherana u rural­no podru­čje na sje­ve­ru Irana. Tijekom nji­ho­va borav­ka u selu ne saz­na­je­mo pra­vi raz­log dola­ska, rad­nja je usmje­re­na ponaj­pri­je pra­će­nju dje­lo­va­nja inže­nje­ra, upoz­na­va­nju sa živo­ti­ma mje­šta­na i nji­ho­vim uobi­ča­je­nim aktiv­nos­ti­ma, kao i pove­ća­nu inte­re­su koji iska­zu­je pre­ma lokal­noj sta­ri­ci na umoru.

Kiarostami izla­že pri­ču iznim­no jed­nos­tav­nim i učin­ko­vi­tim sti­lom, tak­vim da će mno­gi gle­da­te­lji vje­ro­jat­no pomis­li­ti kako bi i sami nešto slič­no mogli izves­ti. Njegovi dugač­ki, paž­lji­vo kom­po­ni­ra­ni i likov­no iznim­no dojm­lji­vi kadro­vi (direk­tor foto­gra­fi­je Mahmoud Kalari) pobu­đu­ju poet­ske ugo­đa­je u tre­ti­ra­nju spre­ge čovje­ka i pri­ro­de. Kiarostamiju pri­tom nije bitan tijek fabu­le i pri­pa­da­ju­će uzroč­no-pos­lje­dič­ne veze, a da kon­kret­ne stva­ri nisu važ­ne, može­mo zaklju­či­ti i po tome što ništa od toga ne uspi­je­va­mo saz­na­ti. Nisu nam poz­na­ti raz­lo­zi i cilje­vi dola­ska inže­nje­ro­ve gru­pe, nije nam poz­na­ta ulo­ga gos­po­đe s kojom sva­kod­nev­no komu­ni­ci­ra mobi­te­lom, pa čak ni iden­ti­te­ti nje­go­vih pri­ja­te­lja (tije­kom cije­lo­ga fil­ma ne vidi­mo im lica).

Bogatstvo Kiarostamijeva fil­ma oči­tu­je se u vje­štu kom­bi­ni­ra­nju deta­lja, naiz­gled zane­ma­ri­vih kamen­či­ća koji sklad­no spo­je­ni stva­ra­ju filo­zof­sku pot­ku funk­ci­oni­ra­nja moza­ika cje­lo­kup­ne pri­ro­de. Njegova kame­ra ima dovolj­no vre­me­na za pra­će­nje neza­us­tav­lji­vih život­nih aktiv­nos­ti i pri­rod­nih ritu­ala. Kadrovi seoske kući­ce s pri­pa­da­ju­ćim dvo­ri­štem, koji upu­ću­ju na muč­no išče­ki­va­nje sta­ri­či­ne smr­ti, rit­mič­ki se izmje­nju­ju s kadro­vi­ma iska­pa­nja grob­ne rake, iako nije izri­či­to nave­de­no kome je ona nami­je­nje­na. Lijeno kre­ta­nje kor­nja­če pre­ko plo­če nad­grob­no­ga spo­me­ni­ka i opu­šte­no lelu­ja­nje plod­nih žit­nih polja vizu­al­no se suprot­stav­lja kaotič­nim aktiv­nos­ti­ma mar­lji­vih inse­ka­ta koji s napo­rom dopre­ma­ju hra­nu u pod­zem­ne smočnice.

Jedan nara­tiv­ni motiv stal­no se ponav­lja tije­kom cije­lo­ga fil­ma. Nakon što inže­nje­ru zazvo­ni mobi­tel (uglav­nom stal­no komu­ni­ci­ra s istom oso­bom), on brzo sje­da u auto­mo­bil i vozi se na obliž­nju uzvi­si­nu jer jedi­no s toga polo­ža­ja može kva­li­tet­no vodi­ti raz­go­vor. Taj pri­lič­no duho­vit ritu­al ima dvos­tru­ki uči­nak. S jed­ne stra­ne ujed­na­če­nim ponav­lja­njem aso­ci­ra na rit­mič­nost pri­rod­nih pro­ce­sa, dok isto­dob­no pru­ža goto­vo iro­ni­čan komen­tar o bez­na­čaj­nos­ti čovje­ko­vih sit­nih inte­re­sa pre­ma zako­ni­ma veli­čans­tve­ne pri­ro­de koja ga okružuje.

Na kra­ju fil­ma inže­njer baca u rije­ku ljud­sku kost koju odno­si vode­na stru­ja i tada ćemo se vje­ro­jat­no zapi­ta­ti koji je smi­sao toga kadra. Možda ne mora­mo otkri­va­ti skri­ve­ne poru­ke ili važ­ne filo­zof­ske mis­li, mudri­je je jed­nos­tav­no uži­va­ti u pote­zi­ma ose­buj­nog pjes­ni­ka koji se umjes­to perom koris­ti film­skom kamerom.

Elvis Lenić