Tito i svemir

63. PULA – 2. DAN

Tijekom dru­ge veče­ri fes­ti­va­la u Areni je pri­ka­zan doku­men­ta­rac “Houston, ima­mo pro­blem!”, slo­ven­skog reda­te­lja Žige Virca, u koje­mu hrvat­ski Nukleus film sudje­lu­je kao jedan od koproducenata.

Virc je kre­nuo od pret­pos­tav­ke da je Jugoslavija 1960-ih razvi­ja­la sve­mir­ski pro­gram za Amerikance, koji je navod­no dogo­vo­ren za neko­li­ko mili­jar­di dola­ra, ali Amerikanci naj­zad nisu bili zado­volj­ni uči­nje­nim i tra­ži­li su novac natrag, zbog čega je nas­tao pro­blem na među­na­rod­noj razini.

Film “Houston, ima­mo pro­blem!”, ina­če vrlo raskoš­no pro­du­ci­ran i pri­lič­no zaba­van, zapra­vo je “moc­ku­men­tary”, gdje se izmiš­lje­na pri­ča pred­stav­lja u for­mi doku­men­tar­ca kao da je isti­ni­ta i nas­to­ji se da bude čim zabav­ni­ja. Znači, oni koji od Virca oče­ku­ju vje­ro­dos­toj­ne povi­jes­ne činje­ni­ce una­pri­jed su pro­ma­ši­li gra­di­vo, ali nije u fil­mu baš sve izmiš­lje­no. Znakovito je da se u poza­din­skim slo­je­vi­ma nazi­ru mno­ge isti­ne o Titovoj Jugoslaviji i dik­ta­tor­skim sis­te­mi­ma opće­ni­to, kojih se nešto sta­ri­ji gle­da­te­lji (40 godi­na i više) ite­ka­ko dobro sjećaju.

U sklo­pu među­na­rod­nog pro­gra­ma pri­ka­zan je fran­cu­ski film “Sve što dola­zi” (reda­te­lji­ca Mia Hansen-Løve), o brač­noj kri­zi sre­do­vječ­ne pro­fe­so­ri­ce filo­zo­fi­je (Isabelle Huppert) i nje­zi­nim život­nim izbo­ri­ma, koji je vrlo solid­no naprav­ljen, ali pri­pa­da vrsti fil­mo­va koje smo puno puta vidje­li i koji se ničim poseb­no ne isti­ču. U tom smis­lu zanim­lji­vi­ji je grč­ki “Chevalier”, reda­te­lji­ce Athine Rachel Tsangari, o sku­pi­ni muška­ra­ca na luk­suz­noj jah­ti koji sudje­lu­ju u neo­bič­nom natjecanju.

Cilj je sku­pi­ti što više bodo­va u igri u kojoj svi sudje­lu­ju i svi se među­sob­no ocje­nju­ju, a pobjed­nik će dobi­ti prsten s nat­pi­som Chevalier. Film je zanim­ljiv upra­vo zbog dos­ljed­nos­ti u ogra­ni­ča­va­nju gle­da­te­lje­ve zna­ti­že­lje (ne zna se goto­vo ništa o povi­jes­ti liko­va, koji su im cilje­vi i zašto to rade), a takav pris­tup rezul­ti­ra stva­ra­njem stal­ne neiz­vjes­nos­ti i psi­ho­lo­lo­ške nape­tos­ti. Čini se da reda­te­lji­čin mini­ma­li­zam u konač­ni­ci vrlo dojm­lji­vo naz­na­ču­je broj­ne neuro­ze suvre­me­nog čovjeka.

Elvis Lenić