UČENJE U GLAZBI NIKAD NE PRESTAJE – razgovor s pijanisticom Martinom Cukrov Jarrett

Rođena u Varaždinu, a odras­la u Poreču, pija­nis­ti­ca Martina Cukrov Jarrett danas je svjet­ski poz­na­ta glaz­be­ni­ca, nepres­ta­no na kon­cert­nim tur­ne­ja­ma. Uspjeli smo s njom popri­ča­ti nakon kon­cer­ta koji je odr­ža­la u Crkvi Rođenja Blažene Djevice Marije u labin­skom Starom gradu…

Rijetko si doma, u Istri, ulo­vi­li smo te nakon kon­cer­ta u Labinu, kako je bilo?

U Istru, toč­ni­je u Poreč, dola­zim neko­li­ko puta godiš­nje, u posjet rodi­te­lji­ma ili pos­lov­no. Živim u jugo­za­pad­noj Njemačkoj zad­njih neko­li­ko godi­na, kao slo­bod­ni umjet­nik, i posao me nosi po cije­lom svi­je­tu. U Labin sam doš­la s gru­pom polaz­ni­ka i pre­da­va­ča fes­ti­va­la komor­ne glaz­be u tali­jan­skim Dolomitima. Kolega Zoran Jakovčić, violist, s kojim godi­na­ma sura­đu­jem, još iz svo­jih nju­jor­ških dana, i ja bili smo pre­da­va­či na tom fes­ti­va­lu i dove­li sa sobom neko­li­ko stu­de­na­ta i uče­ni­ka iz japan­skog Kyota, te jed­nu stu­den­ti­cu iz SAD‑a.

Festival u Dolomitima je pro­gram komor­ne glaz­be za pija­nis­te i guda­če, tra­jao je tri tjed­na, podi­je­ljen u dva dije­la. Bilo je pre­da­va­ča i polaz­ni­ka iz cije­lo­ga svi­je­ta. Od tri raz­li­či­te gru­pe iz Kine, stu­de­na­ta iz SAD‑a, Japana, te, narav­no, Europe, Hrvatske,Njemačke, Italije. Bilo je inten­ziv­no, a ja sam bila ”Katica za sve”, ako ni zbog čega dru­go­ga, ono zbog jezi­ka – naime, u sta­nju sam se spo­ra­zu­mje­ti na neko­li­ko jezi­ka, što su svi obil­no koris­ti­li. Kroz komor­no muzi­ci­ra­nje stva­ra­ju se nova pri­ja­telj­stva, šire se vidi­ci. Ali ono što je poseb­no u pro­jek­ti­ma ovak­ve vrste je inten­zi­tet rada – i rad pod pri­ti­skom, koji je bli­ži real­noj život­noj situ­aci­ji pro­fe­si­onal­nog glaz­be­ni­ka, mno­go više nego stan­dard­no ško­lo­va­nje s redo­vi­tom nas­ta­vom (koje je važ­na, ali nije dovoljna).Ono što nije jed­nos­tav­no kod nas­ta­ve komor­ne glaz­be, jest uop­će posao gru­pi­ra­nja sas­ta­va i ansam­ba­la. Susrećemo se s

raz­li­či­tim nivo­ima, godi­šti­ma, iskus­tvi­ma, afi­ni­te­ti­ma – to sve tre­ba pos­lo­ži­ti u jed­nu smis­le­nu cje­li­nu. Nakon tri tjed­na ima­li smo i tri kon­cert­na pro­gra­ma s polaz­ni­ci­ma, i jed­nu gru­pu polaz­ni­ka dove­li smo u Hrvatsku, odnos­no Labin, nakon toga ćemo u Pulu.

Koncert u Labinu je bio izvr­stan. Pomogla nam je rav­na­te­lji­ca Umjetničke Škole, Melita Lasek, kojoj se želim ovom pri­li­kom zahva­li­ti. Bila je to mati­ne­ja koje se odr­ža­la nakon nedjelj­ne mise, pro­gram je bio dobro odmje­ren i (brojna)publika i izvo­đa­či su bili zado­volj­ni. Bilo je to za ovu dje­cu poseb­no iskus­tvo – neki od njih nikad nisu preš­li gra­ni­ce svog rod­nog Japana.

Koncert u Puli dio je pul­skog fes­ti­va­la ”Poluotok rados­ti” koji orga­ni­zi­ra kole­gi­ca Vesna Ocvirk-Ivanović, kojoj se tako­đer želim zahva­li­ti na pozivu.

Nedavno si nas­tu­pi­la i u pul­skom Circolu, zajed­no s fla­utis­ti­com Samantom Stell, kako je zapo­če­la ta surad­nja i nas­tav­lja li se, pla­ni­ra­te li još koji zajed­nič­ki projekt?

Samanta i ja pla­ni­ra­le smo surad­nju godi­na­ma i prvi put nam je, napo­kon, uspje­lo zajed­no nas­tu­pi­ti povo­dom 20-godiš­nji­ce nje­zi­nog umjet­nič­kog rada, proš­le jese­ni. I publi­ka i kri­ti­ka je dobro oci­je­ni­la kon­cert, tako da se nada­mo nas­tav­ku surad­nje. Ovog pro­lje­ća bila sam i u Poreču, gost na ”Danima kla­vi­ra” koje orga­ni­zi­ra Umjetnička škola.

Danas si pija­nis­ti­ca svjet­skog gla­sa, ali tvo­ji su glaz­be­ni poče­ci veza­ni za Pulu, pogo­to­vo za pok. prof. Nirvanu Gerbatz Duraković? Vjerujem da se tih vre­me­na sje­ćaš s radošću…

Vremena su bila poli­tič­ki tur­bu­lent­na, a ja sam bila u sred­njoj ško­li u Puli. Bilo je to vri­je­me odras­ta­nja, uz sve rados­ti i teško­će koje ono dono­si. Profesorica Duraković je jed­na od naj­z­na­čaj­ni­jih oso­ba mog glaz­be­nog razvo­ja i, opće­ni­to, mla­dos­ti. Svaki put kad dođem u Pulu pos­ta­ne mi jas­no koli­ko mi nedos­ta­je. Njen dubo­ko ljud­ski pris­tup, veli­ko pošto­va­nje pre­ma glaz­bi, njen divan duh, to je sve osta­vi­lo tra­ga i u dobroj mje­ri dopri­ni­je­lo činje­ni­ci da se danas bavim glaz­bom i glaz­be­nom peda­go­gi­jom. Sjećam se našeg prvog susre­ta, ima­la sam 13 godi­na. Bila sam sva zbu­nje­na i nisam baš bila sigur­na u svoj izbor, no ona me podr­ža­la svo­jim pri­ja­telj­skim sta­vom i pošto­va­njem kojeg je ima­la pre­ma svo­jim uče­ni­ci­ma. Iskustvo rada s njom bilo je pot­pu­no novo, nisam bila nauče­na na podr­šku koja mi je bila potrebna.

Pričaj nam malo o svo­joj kari­je­ri nakon stu­di­ja na zagre­bač­koj glaz­be­noj aka­de­mi­ji, prva je pos­ta­ja bila New York?

Diplomirala sam na zagre­bač­koj Akademiji 1995, a u New York sam otiš­la tri godi­ne kas­ni­je. U među­vre­me­nu sam radi­la kao pro­fe­sor na ško­li, te kao umjet­nič­ki surad­nik Muzičke akademije.

Prijavila sam se na pri­jem­ni ispit za pos­t­di­plom­ski stu­dij na Mannes College of Music, danas je ta ško­la pro­mi­je­ni­la ime u Mannes College the New School for  Music (kao dio New School svu­či­li­šta). Upisala sam se na jesen 1998 uz podr­šku gra­da Poreča, bez čije pomo­ći bi stu­dij u tako sku­pom gra­du (pogo­to­vo tada, 1998 kad je 1 ame­rič­ki dolar vri­je­dio 9 kuna). Škola me zani­ma­la zbog toga što je bila male­na i izra­zi­to poz­na­ta po rigo­roz­nom pro­gra­mu ono­ga što se u Sjedinjenim Državama zove ”tec­h­niqu­es of music”, dak­le, sve vrste glaz­be­nih pred­me­ta koje su potreb­ne da bi se ško­lo­vao jedan pro­fe­si­onal­ni glaz­be­nik, izvan nje­go­vog vlas­ti­tog ins­tru­men­ta. U našim raz­re­di­ma zna­lo nas je sje­di­ti i po 5 – 6, mak­si­mal­no do 15. Ta nas­ta­va je bila izvr­s­na i komu­ni­ka­ci­ja s pre­da­va­či­ma je bila izravna.

No, teško­će su pra­ti­le stu­dij do samog kra­ja, finan­cij­ske ponaj­pri­je, ome­ta­ju­ći kon­ti­nu­ira­ni rad. Nije bilo lako, ali dobi­ve­no iskus­tvo je nepro­cje­nji­vo. Sa svo­jim tadaš­njim pro­fe­so­rom Jeromeom Roseom osta­la sam u dobrim odno­si­ma i bio je gost na našem fes­ti­va­lu „Terra magi­ca“, kojeg smo ses­tra Terezija (tako­đer pija­nis­ti­ca) i ja osno­va­le u Poreču i vodi­le od 2004. – 2010.  U New Yorku sam osta­la do 2011. kad sam se odlu­či­la vra­ti­ti u Europu.

Tvoj suprug, Chris Jarrett, tako­đer je poz­na­ti glaz­be­nik, čes­to na kon­cer­ti­ma izvo­diš i nje­go­ve kom­po­zi­ci­je… Kako uskla­đu­je­te vaše broj­ne pos­lov­ne obve­ze, kako je glaz­be­no sura­đi­va­ti s život­nim partnerom?

Chris i ja smo obo­je izra­zi­to orga­ni­zi­ra­ne oso­be, a dje­lu­je­mo u raz­li­či­tim podru­čji­ma glaz­be­ne sce­ne, tako da svat­ko radi svo­je. Glazbenih inte­re­si su nam širo­ki, pa se tako i pos­lov­no dobro razu­mi­je­mo i podr­ža­va­mo. Svoje sklad­be on uglav­nom izvo­di sam, a za veći­nu ne pos­to­ji not­ni zapis. Na mom pro­gra­mu su, narav­no, dje­la koja jesu zapi­sa­na. Prošle godi­ne izve­la sam nje­go­vu kom­po­zi­ci­ju ”Witterungen” na gos­to­va­nju u Pekingu u Kini, u Yamaha cen­tru. Održala sam tamo i semi­nar za uče­ni­ke ins­ti­tu­ci­je International Music Institute of China, gdje sam član pro­gram­skog odbora.

Naš zajed­nič­ki pro­jekt je za sad jedi­ni u kojem zajed­no nas­tu­pa­mo, a rado bismo ga izve­li i u našim kra­je­vi­ma. Riječ je o kom­bi­na­ci­ji Mozartovih ori­gi­nal­nih sklad­bi za kla­vir, koje izvo­dim ja, sa sklad­ba­ma koje je Chris skla­dao za pro­jekt Hommage a Mozart u sje­di­štu  Mozartovog druš­tva Italije u Roveretu.

 Što ti pred­sto­ji u nared­nom raz­dob­lju, hoće li biti kon­ce­ra­ta u Puli?

Najprije odmor, a zatim na jesen sli­je­de reci­ta­li u Muenchenu i u mom kra­ju, te surad­nja s čelis­tom Johannesom Nauberom. U pro­sin­cu sli­je­di pro­jekt Hommage a Mozart, u Italiji. Za Hrvatsku se nadam se da će biti moguć­nos­ti u pro­lje­će i lje­to slje­de­će godine.

Glazba čini velik dio tvog živo­ta i bez sum­nje je to tvo­ja veli­ka lju­bav, ali zamis­li­mo da nisi pija­nis­ti­ca – čime bi se bavi­la, koji su ti pozi­vi još priv­lač­ni, koji hobiji?

Da se bavim nečim izvan glaz­be bila bi to arhi­tek­tu­ra i/ili dizajn pros­to­ra, kao profesija.

Zanimaju me i psihologija,duhovnost, te jezi­ci. Mogu se spo­ra­zu­mje­ti na 6 jezi­ka i to mi je zabav­no kom­bi­ni­ra­ti. A od hobija…obožavam pri­ro­du opće­ni­to, pla­ni­ne i more, a volim se bavi­ti vrtom, biljkama.Volim i kuha­ti i eks­pe­ri­me­ni­ra­ti u kuhi­nji, stva­ra­ju­ći zanim­lji­ve vege­ta­ri­jan­ske kreacije.

Dan bi tre­bao tra­ja­ti 50 sati da bih se sti­gla bavi­ti svi­me što me zanima.Čitati mogu sati­ma, u komadu…

 Za kraj možda imaš neku poru­ku mla­dim glaz­be­ni­ci­ma koji se tek tre­ba­ju afirmirati?

Imam. Najprije ću citi­ra­ti pro­fe­so­ra pje­va­nja s Mannes‑a, Dana Marek‑a, kod kojeg sam dugo radi­la kao kore­pe­ti­tor: ”Ako se može­te zamis­li­ti u bilo kojoj dru­goj pro­fe­si­ji, ne bavi­te se glaz­bom”. Osobno bih rek­la, lju­bav pre­ma glaz­bi neka vam bude prvi i osnov­ni raz­log bav­lje­nja tom pro­fe­si­jom. Posao je neza­hva­lan, težak i zah­ti­je­va odri­ca­nja. Ako ne voli­te glaz­bu dovolj­no, neće­te moći pre­bro­di­ti kri­ze koje će biti nemi­nov­ne. Drugo, budi­te upor­ni i stal­no uči­te, vjež­baj­te, slu­šaj­te glaz­bu. Učenje na ins­ti­tu­ci­ja­ma je samo jedan male­ni dio uče­nja koje će vas čeka­ti cije­li život. Sama diplo­ma je samo pot­vr­da da ste sav­la­da­li odre­đe­ne pro­gra­me. Dobivanjem pot­vr­de o svla­da­va­nju pro­gra­ma tek je poče­lo uče­nje, koje nikad ne prestaje.

Razgovarala: D. KNAPIĆ

• Martina Cukrov Jarrett