Varijacije, Pastorala i Scenografije u Grožnjanu

U gale­ri­ji Fonticus u Grožnjanu, u subo­tu 23.srpnja, tri umjet­ni­ka izlo­ži­la su, odnos­no pred­sta­vi­la svo­je rado­ve publi­ci. Kustos gale­ri­je Eugen Borkovsky pred­sta­vio je auto­re i nji­ho­va dje­la: Katarinu Fabijanić i nje­ne “Varijacije”, Luku Čačića i “Pastoralu”, te “Scenografije” Igora Vasiljeva.

Samostalnu mul­ti­me­di­jal­nu pre­zen­ta­ci­ju “Scenografije”  odr­žao je sam autor Igor Vasiljev uz prat­nju kus­to­sa pro­jek­ci­jom foto­gra­fi­ja sce­no­gra­fi­ja koje je stvo­rio za poje­di­na dram­ska dije­la u kaza­li­šti­ma diljem Europe, teh­nič­kih crte­ža, ski­ca, foto­gra­fi­ja grad­skih vizu­ra koje su bile nadah­nu­će za raz­ne sce­no­gra­fi­je, make­te i mode­le, te sce­no­gra­fi­je sa pred­sta­va­ma u tije­ku. Autor je naveo izme­đu osta­log da se sce­no­gra­fi­ja pred­sta­ve “Grimm Tales” upri­zo­re­na u Beogradu sas­to­ji u  pot­pu­nos­ti od nađe­nih pred­me­ta, pa je tako lik Ivice zarob­ljen u žiča­nom suši­lu, a vje­šti­cu Ivica i Marica spa­lju­ju u peći koju “glu­mi” peri­li­ca za rub­lje. S dru­ge stra­ne, “Sweeney Todd” , teh­nič­ki naj­kom­plek­s­ni­ja sce­no­gra­fi­ja za koju je ika­da radio, ima­la je svo­je nadah­nu­će u vik­to­ri­jan­skoj Engleskoj.

Za pre­zen­ta­ci­ju Borkovsky kaže “Igor Vasiljev gra­di ose­buj­ne pros­to­re usmje­re­ne obli­ko­va­nju teatar­ske ilu­zi­je. Oni su u pre­mi­si uvi­jek odre­đe­ni siže­om sinop­si­sa zada­nog doga­đa­nja kojeg nazi­va­mo i doživ­lja­va­mo kao kaza­liš­nu pred­sta­vu. Iako je sva­ka izved­ba ome­đe­na zada­tos­ti­ma, pri­je sve­ga tek­s­to­va, inter­pre­ta­cij­skih moguć­nos­ti glu­mač­kog kadra i teh­nič­kih, fizič­kih uvje­ta poje­di­nog teatar­skog zda­nja, Igor Vasiljev uspi­je­va isko­ra­či­ti iz uobi­ča­je­nih scen­skih obli­ko­va­nja. Većinu nje­go­vih obli­ko­va­nja sce­ne može­mo, izdvo­je­no od pred­sta­va, doži­vje­ti kao ambi­jen­tal­ne instalacije.

Pojavnost, pri­tis­nu­ta proš­loš­ću, suoče­na s pred­sto­je­ćim vre­me­nom, nema dru­gog izla­za osim da se uru­ša­va u sebe. Nedostaje joj mane­var­ski pros­tor, pa je u tom smis­lu povi­jest uvi­jek zavr­še­na, a doga­đa­ji, uko­li­ko i jesu simu­la­kru­mi, retro­grad­ne su pri­ro­de. Iako dram­ski tekst tra­ži nara­tiv­ni, jas­ni okvir, Igor Vasiljev uspi­je­va odre­di­ti tijek pred­sta­ve sasvim oso­bi­tim vizu­al­nim opred­me­će­njem. On izgo­va­ra niz kohe­rent­nih pri­ka­za pros­to­ra koji, iako arti­fi­ci­jel­ni i odre­đe­ni smis­lom, ide­jom tek­s­ta, odra­ža­va­ju ali i utje­ču na pozi­ci­ju pro­ma­tra­ča koji je pris­tao da bude posje­ti­lac dram­skog doga­đa­nja. Medij je teatar, model je sce­na, odred­ni­ca je tekst kojem je pri­dru­žen zvuk. Igorova vizu­al­na pro­miš­lja­njia, koja sam imao pri­li­ku vidje­ti u pre­zen­ta­ci­ja­ma, pru­ža­ju zais­ta uvjer­lji­ve i dojm­lji­ve okvi­re izvedbama.

Promišljene i mašto­vi­te insi­nu­aci­je obli­ko­va­nih pros­to­ra u koji­ma se rad­nja doga­đa, koje pot­pi­su­je Igor Vasiljev, nika­da ne ostav­lja­ju rav­no­duš­ni­ma. Već poče­tak odre­đe­ne sek­ven­ce pred­sta­ve uvi­jek je autor­ski obi­lje­žen želje­nim doj­mom. I pri­je nego je izgo­vo­re­na riječ, u sli­kov­noj naj­a­vi sižea koji sli­je­di, umjet­nik nas suoča­va s atmo­sfe­rom, ener­gi­jom: zna­ko­vi­tom vizu­al­nom intro­duk­ci­jom. Kolorima, svje­tlom, video isječ­ci­ma, foto­gra­fi­ja­ma koje pos­ta­ju sas­tav­ni dio niza­nja sce­na, umjet­nik naj­av­lju­je ener­gi­ju dram­ski zada­nih tema­ta. Njegovoj objav­lje­noj sli­ci – sce­ni, sli­je­de tek­s­tu­al­ne, glu­mač­ke izved­be. Skoro da je mogu­će doži­vje­ti pred­sta­vu samo niza­njem nje­go­vih sli­kov­nih pri­ka­za da osje­ti­mo ener­gi­ju kojoj svje­do­če glum­ci lici­ma, kos­ti­mi­ra­nim figu­ra­ma, inter­pre­ta­ci­jom ulo­ga. Ideja atmo­sfe­re, pla­si­ra­nja i nuđe­nja smis­la obraz­lo­že­nog tek­s­tom koma­da, pred­stav­lje­na je već sce­no­graf­skim rje­še­nji­ma koje pot­pi­su­je ovaj autor.”

Igor Vasiljev rođen je 1973. godi­ne u Puli, diplo­mi­rao je sce­no­gra­fi­ju na Fakultetu pri­me­nje­nih umet­nos­ti u Beogradu (MA). Potpisuje više od šez­de­set reali­zi­ra­nih sce­no­gra­fi­ja u regi­ji kao i u neko­li­ko europ­skih teata­ra. Autor je umjet­nič­kih ins­ta­la­ci­ja za fes­ti­val Visualia 2014. i EXIT fes­ti­val 2012. Ko-selek­tor fes­ti­va­la Visualia 2016. Scenografije za pred­sta­ve Uncle Vanya i U zna­ku vage objav­lje­ne su u knji­zi “Spectacular! Stage Design” 2015.

Dobitnik je nagra­de za naj­bo­lju sce­no­gra­fi­ju fes­ti­va­la Assitej u Čakovcu i Naj, naj, naj fes­ti­va­la u Zagrebu 2015. god. te godiš­nje nagra­de odje­lje­nja za sce­no­gra­fi­ju i kos­tim ULUPUDS‑a za 2011. godi­nu, priz­na­nja za dizajn sce­ne na YUSTAT-ovom Bijenalu scen­skog dizaj­na i godiš­nje nagra­de za sce­no­gra­fi­ju Malog pozo­ri­šta Duško Radović. Učestvovao je na Praškom kva­dri­je­na­lu sce­no­gra­fi­je i kostimografije

Katarina Fabijanić pred­stav­lja seri­ju od  48 rado­va, izra­đe­nih teh­ni­kom akril na drvu, koji­ma doka­zu­je da se boja­ma pro­du­lju­je oblik, ponav­lja­njem se pos­ti­že uni­kat­nost, dok dimen­zi­je 20 sa 20 cen­ti­me­ta­ra više oslo­ba­đa­ju nego ogra­ni­ča­va­ju prostor.

Borkovsky navo­di:  “Svako je likov­no obli­ko­va­nje igra – i za umjet­ni­ka i za pro­ma­tra­ča. U igri se za oba sudi­oni­ka sve nepres­ta­no mije­nja, ne samo pre­la­ze­ći od jed­nog do dru­gog, već i pri sva­kom slje­de­ćem pogle­du, upe­re­nom na isti rad. Katarina Fabijanić pred­stav­lja kolek­ci­ju obje­ka­ta manjeg for­ma­ta koji svi nose reljef­ne karak­te­ris­ti­ke. Svi spa­da­ju u kate­go­ri­ju geome­trij­skih aps­trak­ci­ja. Ovi rado­vi iza­zi­va­ju zani­ma­nje u prvom čita­nju. Nove kono­ta­ci­je biva­ju aso­ci­ra­ne teme­ljem pos­ta­va. Komunikacija s pro­ma­tra­čem ostva­re­na je na dvje­ma razi­na­ma: pro­ma­tra­ča i poje­di­nog rada te rad kao dio niza ili gru­pe, što ovi­si o pos­ta­vu. Ovime, auto­ri­ca pro­ble­ma­ti­zi­ra zbir­ku, gale­ri­ju, muzej. Nižući objek­te koji su nas­ta­li kao seri­ja, pos­tav pos­ta­je ins­ta­la­ci­ja, jedan rad. Umjetnica je pro­jekt zaz­miš­lja­la kao ins­ta­la­ci­ju. Zbirka kao umjet­nič­ki oblik (Groys).

Korištena ide­ja raz­ra­de seri­je, niza, na rubu fana­tič­nog istra­ži­va­nja naj­raz­li­či­ti­jih mogu­ćih odno­sa ele­me­na­ta kom­po­zi­ci­je, poneg­dje se ponav­lja uz upo­ra­bu slič­nog ili dru­ga­či­jeg odno­sa boja i/ili nado­grad­nje dimen­zi­onal­nim for­ma­ma na naj­češ­će kolo­ris­tič­ki jed­na­ko­mjer­no tre­ti­ra­nu pod­lo­gu. Ove rado­ve teško je svr­sta­ti u gru­pe jer hete­ro­ge­nost izved­be odbi­ja uni­for­mi­ra­nost osim u naj­os­nov­ni­jim ele­men­ti­ma. Veliki broj rado­va pred­stav­lja  muta­ci­je, igre, kom­bi­ni­ra­nje moguć­nos­ti koje ovim pos­ta­vom svje­do­če poče­tak niza, ali nika­ko i doseg kraj­njih mogućnosti

Pred nama je niz isje­ča­ka pros­to­ra gdje su na kuš­nji kla­sič­ni ele­men­ti likov­nos­ti: kolor, kom­po­zi­ci­ja, pod­lo­ga, for­ma. Zajedničko im je da nose snaž­na kolo­ris­tič­ka obi­ljež­ja. Svi oli­ču­ju razi­gra­nu geome­tri­zi­ra­nu iko­no­gra­fi­ju koja dodi­ru­je dizaj­ner­sko rje­ša­va­nje pros­to­ra. Na nekim pod­lo­ga­ma doda­ni oblik je ocr­tan dru­gom, čes­to kon­tras­t­nom bojom, a neki se odli­ku­ju reljef­nim ume­ci­ma istog ili isto­rod­no tona. Posebnu gru­pu pred­stav­lja­ju objek­ti koji­ma gor­nji, reljef­ni slo­je­vi izla­ze iz for­ma­ta pod­lo­ge. Tu su neki koji for­si­ra­ju dija­go­nal­ni pre­sjek vari­ra­nim rit­mi­zi­ra­nim naku­pi­na­ma. Na neki­ma nala­zi­mo ide­ju pre­ple­ta slič­nog tka­nju s ostav­lje­nim plo­ha­ma kolo­ra bez inter­ven­ci­ja, ali reljef­nih karak­te­ris­ti­ka. I u konač­ni­ci, tu nala­zi­mo rado­ve koji aso­ci­ra­ju na neki pre­poz­nat­lji­vi oblik ili znak. To može biti stre­li­ca ili šara pos­tav­lje­na dija­go­nal­no ili hori­zon­tal­no, a koja ani­mi­ra povr­ši­nu kom­bi­na­ci­jom nekih od nabro­je­nih mogućnosti. “

Katarina Fabijanić, rođe­na je 1989. godi­ne u Sisku. Nakon zavr­še­ne Gimnazije Sisak (opći smjer) upi­su­je pred­di­plom­ski Sveučilišni stu­dij Grafike na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu. Diplomirala je 2012. g. na diplom­skom Sveučilišnom stu­di­ju Grafike u kla­si prof. Roberta Šimraka. 2013. godi­ne pos­ta­je čla­ni­ca HDLU‑a. Trenutno živi i radi u Sisku.Sudjeluje na više skup­nih i samos­tal­nih izlož­bi. Seminari: 2011. g. – Dobivena sti­pen­di­ja za tro­tjed­nu inter­na­ci­onal­nu ljet­nu ško­lu u Salzburgu. Upisan  semi­nar „Slikanje u pros­to­ru“ u gru­pi Christine Zurfluh; 2009. g. – Ostia, Italija; dvo­tjed­ni tečaj ilus­tra­ci­je pod vod­stvom Svjetlana Junakovića i Javiera Zabale.  Nagrada: 2013.g. – U sklo­pu VI  među­na­rod­nog gra­fič­kog bije­na­la u Splitu dobi­ve­na nagra­da za inven­tiv­nost u grafici.

Luka Čačić uljem, akri­lom, voskom i spre­jem na plat­nu i juti pri­ka­zu­je ponav­lja­ju­ći pri­zor bez­briž­ne omla­di­ne u pri­ro­di. Varijacija je u boja­ma poza­di­ne i obje­ka­ta. Radovi, a ima ih sedam, su veli­kih dimen­zi­ja od metra do metra i pol visi­ne i jed­nog metra širi­ne. Autor se poigra­va per­cep­ci­jom i gle­di­štem osta­ju­ći kod iste sce­ne i u istoj per­s­pek­ti­vi, a poka­zu­ju­ći besko­nač­ne moguć­nos­ti bojanja.

Kustos navo­di: “Na svim rado­vi­ma ponu­đe­no je pre­poz­na­va­nje moti­va. Umjetnik inte­gri­ra ele­men­te čiji smi­sao uskla­đu­je osob­nim pro­miš­lja­njem, a usput pro­pi­tu­je nji­hov tip­ski sta­tus. Uporabljena moti­vi­ka uvo­di nara­ci­ju kao stri­pov­ski ele­ment. Radovi nema­ju okvi­re pa se ova karak­te­ris­ti­ka može pri­pi­sa­ti ide­ji pro­ble­ma­ti­zi­ra­nja gra­đan­skih datos­ti i uobi­ča­je­nos­ti.   Autorova igra mate­ri­ja­li­ma poneg­dje dos­ti­že vri­jed­nos­ti obli­ka, a odnos auto­ra pre­ma oba vrlo je oso­ban. Podloga zadr­ža­va, pam­ti osje­ća­je kroz raz­li­či­te pos­tup­ke izved­be rado­va.  Ovaj bi se opus, kojeg ovdje pred­stav­lja­mo, mogao tuma­či­ti inte­re­som za likov­ni rad koji pres­ta­je biti pri­je­nos­nik sli­ka real­nog, a pro­go­va­ra o nemo­gu­će vid­lji­vom, ali slu­će­nom poj­mo­va­nju sta­nja. Autor budi kon­cept memo­ri­je koja se oda­zi­va moti­vi­kom i teh­no­lo­gi­jom izved­be. Ove rado­ve može­mo doži­vje­ti na tra­gu arhe­tip­ske, spi­ri­tu­al­ne informacije.

Igra, kao jedan od feno­me­na ljud­skog pos­to­ja­nja, u svo­joj naj­čiš­ćoj biti odred­ni­ca je dje­tinj­stva i mla­dos­ti. Neka od mogu­ćih je skri­va­nje od pogle­da. Jedno od skro­vi­šta mogle su pru­ži­ti kroš­nje sta­ba­la na koje bi se mla­di i spret­ni pen­tra­li, u ide­ji bije­ga od napor­nos­ti rodi­telj­ske skr­bi. Jer, odgoj mno­gih obi­telj­skih sre­di­na naj­češ­će se svo­di na zabra­ne, upo­zo­re­nja i navi­ka­va­nje na kom­pro­mi­se. U bije­gu od stro­ge rodi­telj­ske kon­tro­le tije­kom mla­da­lač­kog doba, neri­jet­ko smo se skri­va­li u impro­vi­zi­ra­ne nas­tam­be, podru­me, peći­ne, šumar­ke, par­ko­ve. Na tak­vim mjes­ti­ma svi smo izvo­di­li eks­pe­ri­men­te ili tada zabra­nje­ne stva­ri, ali i ima­li mir za dru­go­va­nje. Čini se da, u našem slu­ča­ju, umjet­nik pred­stav­lja tre­nu­tak kre­ativ­nog druženja

Figure dje­ča­ka dru­že­njem, pos­ta­ju ne-same. Dojam ple­me­ni­te druš­tve­nos­ti kojeg autor pre­no­si pro­ma­tra­ču nagla­šen je seri­jom čiji dije­lo­vi ima­ju slič­ne karak­te­ris­ti­ke i raz­li­čit emo­tiv­ni naboj. Ovi liko­vi svo­je­vr­s­ni su kon­tra­pun­kt urba­nim, koz­me­tič­ki dora­đe­nim tije­li­ma koja pod­li­je­žu tren­do­vi­ma. Nameće se dojam ple­me­ni­te nevi­nos­ti. Plasirane lir­ske situ­aci­je temat­ski se mogu saže­ti u arhe­tip­ski okvir. Dojam je svo­je­vr­s­na čež­nja za mirom, bije­gom iz sva­kod­nev­ni­ce u idi­lu pas­to­ra­le ili djetinjstva. ”

Luka Čačić, rođen je 21. VIII. 1989. godi­ne. Školovanje: Rujan 2013. – rujan 2014. Diplomski sve­uči­liš­ni stu­dij Slikarstva na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu. Rujan 2009. – rujan 2013. Preddiplomski sve­uči­liš­ni stu­dij Slikarstva na ALU u Zagrebu. 2004. – 2008. Škola pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti i dizaj­na u Zagrebu, smjer sli­kar­stvo. Sudionik je više skup­nih izlož­bi te samos­tal­ne izlož­be: 2014. – Galerija Razvid, Zaprešić; „Razgovori s Radovanom“

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Eugen Borkovsky
• Gradska galerija Fonticus
• Igor Vasiljev
• Katarina Fabijanić
• Luka Čačić
• Pastorala
• Scenografije
• Varijacije