Izložba umjetničke obitelji Tođeraš u galeriji Fonticus

U gale­ri­ji Fonticus u gra­du umjet­ni­ka Grožnjanu, u subo­tu 13. kolo­vo­za, kus­tos Eugen Borkovsky pred­sta­vio je četi­ri samos­tal­ne izlož­be čla­no­va umjet­nič­ke obi­te­lji Tođeraš. Svim auto­ri­ca­ma i auto­ru zajed­nič­ko je umjet­nič­ko izra­ža­va­nje kroz mode­li­ra­nje i to uglav­nom kera­mi­ke, por­cu­la­na i žice koje su poka­za­li kroz 64 izlo­že­na rada koja uz to uklju­ču­ju i neko­li­ko sli­kar­skih rado­va te kre­aci­ja mod­nog dizajna.

Jožef Tođeraš (1930−2011), kojeg se sma­tra jed­nim od začet­ni­ka likov­ne sce­ne Grožnjana i ute­me­lji­te­lja obi­telj­ske gale­ri­je Togy, pred­stav­ljen je s 27 rado­va iz svog opu­sa koji uklju­ču­ju dva­na­est crte­ža olov­kom, sedam zid­nih kom­bi­ni­ra­nih relje­fa koji upu­ću­ju na umjet­nost Mezopotamije i pret­ko­lum­bij­ske sred­nje Amerike, te pet kera­mič­kih skul­p­tu­ra, kon­fi­gu­ra­ci­ja. Prekidanje niza, a ipak odr­ža­va­nje reda kroz ponav­lja­nje i teh­nič­ku oštri­nu, misao je koja se prov­la­či kroz glav­ni­nu nje­go­vih radova.

Kustos svje­do­či o selek­ci­ji auto­ro­vih rado­va: “Iako je umjet­nik kre­tao u dimen­zi­ju, ipak veći­na rado­va nosi odli­ke relje­fa. Ponegdje se radi o viso­kom relje­fu gdje se pros­tor i volu­men među­sob­no ispre­ple­ću. Tako poje­di­ni dije­lo­vi struk­tu­re pro­di­ru u pros­tor koji se uvla­či u praz­ni­ne koje nas­ta­ju obli­ko­va­njem izbo­če­nja. Najveći dio Jožefovih ostva­re­nja su niži relje­fi. No, i tu je pri­sut­na igra svje­tla i sje­ne. Stvorene raz­li­ke u visi­ni poje­di­nog dje­la relje­fa nude dimen­zi­onal­nost. Niski reljef, za raz­li­ku od viso­kog relje­fa, može­mo pro­ma­tra­ti iz jed­nog prav­ca. Upravo zbog toga, niski reljef se vizu­al­no pri­bli­ža­va svoj­stvi­ma sli­ke. Ipak, i ova­kav arte­fakt, za pot­pun dojam, tre­ba zagle­da­ti s više stra­na. Pred nama su kola­ži­ra­na cije­la lica, dije­lo­vi lica, orna­men­tal­ni seg­men­ti, ponav­lja­ni moti­vi. Opetovanje goto­vo iden­tič­nih, ali ne istih obli­ka, kao da se nas­tav­lja na uni­ver­zal­ne tije­ko­ve sta­nja stva­ri. Izbor lica, podi­je­lje­nog lica, otva­ra niz aso­ci­ja­ci­ja. Od potra­ge za indi­vi­du­al­noš­ću do dije­lje­nja osob­nos­ti. Likovno raz­miš­lja­nje Jožefa Tođeraša budi ele­men­tar­na pita­nja iden­ti­te­ta na koja zapra­vo ni sami ne može­mo sa sigur­noš­ću odgovoriti.”

Jožef Tođeraš rođen je 1930. godi­ne u Novom Itebeju. Diplomirao je stu­dij likov­nih umjet­nos­ti na Višoj peda­go­škoj ško­li u Novom Sadu. Uz umjet­nič­ku, bavio se peda­go­škom dje­lat­noš­ću. Bio je član je UPIDIV‑a od 1966. godi­ne. Pored sudje­lo­va­nja na mno­go­broj­nim grup­nim izlož­ba­ma (Italija, Turska, Rusija, Hrvatska, Indija, Slovačka, Njemačka, Srbija, Mađarska, Francuska, Egipat, Slovenija…) pred­sta­vio se samos­tal­nim izlož­ba­ma u Beogradu, Grožnjanu, Opatiji, Subotici, Szegedu. Sudjelovao je na mno­gim likov­nim kolo­ni­ja­ma i sim­po­zi­ji­ma. Nagrađivan je neko­li­ko puta. Živio i radio je izme­đu Subotice (Vojvodina) i Grožnjana. Zauvijek nas je napus­tio 2011. godine.

U atri­ju gale­rij­ske pros­to­ri­je na dru­gom katu izlo­že­no je šest kera­mič­kih rado­va Irene Tođeraš, gdje se auto­ri­ca u dje­li­ma kao cje­li­na bavi filo­zo­fi­jom pet ele­me­na­ta, a poje­di­nač­no bije­gom od ins­ti­tu­ci­onal­no pre­do­dre­đe­ne for­me i svrhe.

Eugen Borkovsky o njoj kaže: “Irena Tođeraš pred­stav­lja izbor likov­nih ostva­re­nja iz neko­li­ko peri­oda. Ugrubo može­mo rado­ve svr­sta­ti u dvi­je cje­li­ne. Starija gru­pa rado­va više je sti­li­zi­ra­na iska­zu­ju­ći pojed­nos­tav­lje­ne, čes­to ugla­đe­ne for­me. Organizirani obli­ci na rubu su deko­ra­tiv­nog pris­tu­pa, ali auto­ri­ca gra­đe­njem i pati­ni­ra­njem pos­ti­že otklon pre­ma dobrom likov­nom pred­me­tu. Druga gru­pa, nas­ta­la nešto kas­ni­je, mno­go je eks­pre­siv­ni­ja. Radi se o objek­ti­ma na teme školj­ki, mor­skih puže­va. Umjetnica je u teškoj, ogra­ni­ča­va­ju­ćoj teh­no­lo­gi­ji uspje­la pos­ti­ći i zadr­ža­ti čvr­stu ges­tu­al­nost i sili­nu kre­ativ­nog iska­za. Keramoplastike Irene Tođeraš pli­je­ne paž­nju for­mom, obra­dom povr­ši­ne i višes­loj­nim značenjem.”

Diana Tođeraš rođe­na je 1962. godi­ne u Subotici. Diplomirala je na Fakultetu pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Budimpešti (H), na odsje­ku za por­cu­lan. Članica je UPIDIV‑a od 1987, Mađarske udru­ge pro­fe­si­onal­nih likov­nih umjet­ni­ka i HDLU Istre. Izlagala je na samos­tal­nim i kolek­tiv­nim izlož­ba­ma u mno­gim drža­va­ma širom svi­je­ta. Nagrađivana više puta (Jugoslovenski tri­je­na­le kre­ami­ke, Zagreb, 1989; Internacionalni bije­na­le kera­mi­ke Aveiro, Portuga, 1991; itd. Živi i radi izme­đu Subotice (Vojvodina) i Grožnjana.

Diana Tođeraš pred­stav­lja 16 pros­tor­nih rado­va, obje­ka­ta, skul­p­tu­ra, relje­fa i sli­ka u teh­ni­ka­ma obra­de zem­lja­nog mate­ri­ja­la, te kom­bi­ni­ra­nom teh­ni­kom kera­mič­kog kola­ža i crte­ža. Među četvo­ro umjet­ni­ka ima naj­na­gla­še­ni­ji kolor, a naj­e­ner­gič­ni­ji dio nje­nih rado­va je raz­dva­ja­nje relje­fa na nas­li­ka­no plat­no i krhotine.

Osvrt kus­to­sa: “Ovi rado­vi izno­se na svje­tlo dana artis­tič­ka pre­vi­ra­nja osjet­lji­ve duše koja je u likov­ni izri­čaj uspje­la pre­ni­je­ti toli­ko sen­zi­bi­li­te­ta da nam zas­ta­je dah. Diana zais­ta maj­stor­ski vla­da teh­no­lo­gi­jom. Preispitivanje osob­nih sta­nja for­mi­ra oblik. Suptilna gra­đa obje­ka­ta suge­ri­ra nam zave­ž­lja­je, koša­re, pred­me­te arhe­tip­skih obi­ljež­ja. Čini nam se da umjet­ni­ca može for­mi­ra­ti bilo koji oblik, a još važ­ni­je, i bilo koji osje­ćaj kojem posve­ću­je poje­di­ne cik­lu­se. Zaista iskre­no likov­no pro­miš­lja­nje i izu­zet­ni rezultati.”

Irena Tođeraš rođe­na je u Subotici. Umjetnošću se bavi od 1970. godi­ne. Članica je UPIDIV‑a i Likovnog susre­ta Subotica. Izlagala je samos­tal­no i grup­no na mno­gim izlož­ba­ma (Austrija, Egipat, Francuska, Hrvatska, Italija, Mađarska, Srbija, Crna gora). Nagrađena je za dizajn: Muzej suvre­me­ne umet­nos­ti Skoplje, MAK, 1980; Nagrada na IV. Jugoslavenskom tri­je­na­lu kera­mi­ke, Subotica, 1980. Živi izme­đu Subotice (Vojvodina) i Grožnjana.

Diana Drča pred­stav­lja se s pet rado­va u kera­mi­ci i žici, te deset foto­gra­fi­ja svo­jih mod­nih kre­aci­ja. Žica se s jed­ne stra­ne koris­ti za ogra­ni­ča­va­nje kre­ta­nja, gdje ima izra­zi­to nega­tiv­nu kono­ta­ci­ju (sje­ti­mo se kon­cen­tra­ci­onih logo­ra, žilet žice i rovo­va prvog svjet­skog rata), dok s dru­ge stra­ne žica pred­stav­lja osno­vu tele­ko­mu­ni­ka­ci­ja i napa­ja­nja elek­trič­nom ener­gi­jom. Autoričini rado­vi sim­bo­li­zi­ra­ju stra­vu i užas u kakav se ovaj svi­jet pre­tvo­rio. Žica pove­zu­je, ali i vezu­je. Čovjek je pos­tao lut­ka i potro­šač odnos­no maska kao što su maske koje auto­ri­ca izla­že. Ovo nije umjet­nost lije­po­ga, kao što ovaj svi­jet nije lijep, ali zato je stva­ran. Umjetnost pre­čes­to samo odv­la­či pozor­nost, a čovjek je već pre­vi­še zas­tra­nio i zabo­ra­vio ono što je nekoć vrlo dobro znao. Poznavao je sebe i tva­ri. S oni­me što sada zna­mo, pre­os­ta­lo nam je otva­ra­nje limen­ki i koz­me­ti­ke, a kul­tu­ra povr­š­nos­ti je dose­gla vrhu­nac. Katkad stra­vu uka­lup­lju­je­mo u ele­gan­ci­ju što pred­stav­lja­ju mod­ne kre­aci­je koje okru­žu­ju skul­p­tu­re. Stravu udi­še­mo, a bijes izdi­še­mo uro­nje­ni u ovoj stvar­nos­ti koja se sas­to­ji od pet ele­me­na­ta, ome­đe­nih s pet osjetila.

Kustos Borkovsky nagla­ša­va: “Pred nama je razvoj mis­li od doživ­lje­nog, pre­ko ritu­ala obli­ko­va­nja do pos­ti­za­nja nivoa sim­bo­la koji opet ima ritu­al­ni karak­ter. Radeći na pro­jek­tu, auto­ri­ca se pri­mi­ru­je. Ritual obli­ko­va­nja ona pre­ta­pa u osob­no pro­pi­ti­va­nje. Tako je ovaj pos­tav zapra­vo ispo­vjed­ni. Pred nama je niz zaus­tav­lje­nih per­for­man­sa, razgovora/monologa. Njena bića sli­če na por­tre­te nas samih, otu­đe­nih poje­di­na­ca. Kao što smo zaga­di­li pri­ro­du, tako smo zaga­di­li i među­sob­nu komu­ni­ka­ci­ju. Gledano teatar­ski, Diana sce­nu pred­stav­lja u tre­nu­ci­ma zaple­ta, pri­je vrhun­ca, a dale­ko od ras­ple­ta. Nameće se pita­nje: Jesmo li pos­li­je obi­la­ska ovog pos­ta­va pos­ta­li bolji?”

Diana Drča rođe­na je 1986. godi­ne u Subotici, Srbija. Po zavr­šet­ku osnov­ne ško­le upi­su­je sred­nju Umetničku ško­lu Bogdan Šuput u Novom Sadu, tek­s­til­ni smjer. Tijekom ško­lo­va­nja pre­ba­cu­je se u Hemijsko Tehničku ško­lu Lazar Nešić gdje izu­ču­je zani­ma­nje kons­truk­tor – kro­jač. Kasnije se usa­vr­ša­va u zva­nje Modelara teh­ni­ča­ra. Javno dje­lo­va­nje zapo­či­nje 2003. godi­ne autor­skim sti­lis­tič­kim pro­jek­ti­ma (Grožnjan, Subotica). Niz godi­na bavi se mod­nim obli­ko­va­njem, pho­to sho­ot, sa ugled­nim foto­gra­fi­ma (Arpad Peto, Marcus Fernando, Maja Slavec, Andrea Vekar, Igor Kopilović i make-up artis­tom Natalijom Bogdanović). Priređuje broj­ne foto­graf­ske pre­zen­ta­ci­je u obli­ku objav­lji­va­nja u časo­pi­si­ma ili na izlož­ba­ma. Sa svo­jim mod­nim stu­di­jom „Reddfashion“ učes­tvu­je na „Fashion Selection“ u Beogradu, 2006. godi­ne. Bavi se i sli­kar­stvom a rado­ve prvi puta podas­ti­re jav­nos­ti 2008. godi­ne u Subotici. Aktivnosti veza­ne uz mod­ni dizajn uspješ­no nas­tav­lja u SAD‑u (rezi­den­ci­ju u Show-roomu, Washington Avenue South Beach, Miami Florida, 2009. godi­ne.). Izlagala na mno­go­broj­nim kolek­tiv­nim i samos­tal­nim izlož­ba­ma: Grožnjan, Beograd, Ljubljana, Subotica, SAD. Trenutno dje­lu­je u Grožnjanu kao nas­tav­ljač obi­telj­ske umjet­nič­ke tra­di­ci­je, tre­ća gene­ra­ci­ja obi­te­lji Tođeras (gale­ri­ja „Togy“).

• galerija Fonticus
• Obitelj Tođeraš