Bijele večeri – „I konje ubijaju, zar ne?“ Horacea McCoya i Sydneya Pollacka

13.09.2016.

Književno-film­ske Bijele veče­ri Kluba Pulske film­ske tvor­ni­ce zapo­či­nju novu sezo­nu u čet­vr­tak, 22. ruj­na, u 20 sati, a na pro­gra­mu će biti ekra­ni­za­ci­ja egzis­ten­ci­ja­lis­tič­ke dra­me „I konje ubi­ja­ju, zar ne?“ Horacea McCoya (1935.) u reži­ji Sydeya Pollacka iz 1969. godine.

fondaRadnja ovog krat­kog roma­na odvi­ja se u jed­noj veli­koj dvo­ra­ni gdje se odr­ža­va ples­ni mara­ton. U roma­nu je odlič­no opi­sa­na čemer­na atmo­sfe­ra tri­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća u vri­je­me veli­ke eko­nom­ske kri­ze u SAD‑u, kada lje­po­ta ples­nog mara­to­na, koji nema sret­nog zavr­šet­ka ni u pobjed­nič­kog para, pos­ta­je ruž­na meta­fo­ra živo­ta i druš­tva. Narator pri­če je glav­ni junak Robert Syverten, naivan mla­dić iz Hollywooda koji želi pos­ta­ti film­ski reda­telj, a u nje­nom je cen­tru odnos s ples­nom part­ne­ri­com Glorijom Beatty koji ima tra­gič­ne posljedice.

Horace McCoy nije bio plod­ni pisac pro­ze, a veći­nu svog pro­fe­si­onal­nog živo­ta pro­veo je u Hollywoodu kao sce­na­rist. No una­toč maloj pro­duk­ci­ji (sve­ga četi­ri roma­na i neko­li­ko krat­kih pri­ča), McCoya pam­ti­mo kao jed­nog od pre­dvod­ni­ka tvr­do-kuha­nih kri­mi­ća i noir roma­na. „I konje ubi­ja­ju, zar ne?“ nije bio popu­la­ran u SAD‑u, no bio je pre­poz­nat i rado čitan u fran­cu­skim egzis­ten­ci­ja­lis­tič­kim kru­go­vi­ma. McCoy je za raz­li­ku od Steinbecka, koji je vre­me­na Velike depre­si­je opi­sao na goto­vo natu­ra­lis­tič­ki način, tu temu pre­tvo­rio u meta­fo­ru koja izvr­s­no funk­ci­oni­ra na više razina…

horsesPrvi poku­šaj film­ske adap­ta­ci­je ovog roma­na seže u rane 1950‑e godi­ne, kada su Norman Lloyd i Charlie Chaplin bili u potra­zi za pro­jek­tom na kojem bi mogli sura­đi­va­ti (Lloyd kao reda­telj i Chaplin kao pro­du­cent). Lloyd je kupio pra­va na McCoyev roman za 3.000 dola­ra, glav­nu ulo­gu tre­bao je igra­ti Chaplinov sin Sydney, a mla­da zvi­jez­da Marilyn Monroe tre­ba­la je igra­ti u ulo­zi Glorije. Sve je pro­pa­lo počet­kom lova na komu­nis­te sena­to­ra McCarthyja koji se obru­šio na Chaplina, pa je rad na pro­jek­tu stao. Ekranizacije se kra­jem 1960-ih pri­hva­tio Sydey Pollack koji je za glav­nu žen­sku ulo­gu oda­brao Jane Fonda. Nezadovoljna sce­na­ri­jem, Fonda je prvo odbi­la igra­ti u nje­mu, no popus­ti­la je na nago­vor muža Rogera Vadima. Fonda je u svo­joj biogra­fi­ji napi­sa­la da je to bio ključ­ni tre­nu­tak u nje­noj kari­je­ri i da se prvi put naš­la u situ­aci­ji da ju reda­telj pita za savjet. Zbog teži­ne i ozbilj­nos­ti teme film je dobio vrlo viso­ke ocje­ne kri­ti­ke i bio je nomi­ni­ran za Oscara u čak devet kategorija.

Bijele veče­ri pro­gram je Kluba PFT‑a kojeg vodi novi­nar Boris Vincek i koji iz mje­se­ca u mje­sec dovo­di ekra­ni­za­ci­je popu­lar­nih (i manje poz­na­tih) roma­na i krat­kih pri­ča. Strukturiran je poput klu­ba čita­te­lja, a pro­jek­ci­ja­ma pret­ho­di kra­tak uvod u film i roman, dok je nakon gle­da­nja na ras­po­re­du disku­si­ja s publi­kom. Koncept Bijelih veče­ri pret­pos­tav­lja da je ona una­pri­jed pro­či­ta­la knji­gu kako bi disku­si­ja o adap­ta­ci­ji i pri­je­la­zu pri­če sa stra­ni­ce na ekran bila zanim­lji­vi­ja i potpunija.

Priredio B. V.