Miranda Legović fotografijama predstavlja “Vrli novi svijet” u Brtonigli

U Memorijalnoj gale­ri­ji Aleksandra Rukavine u Brtonigli otvo­re­na je 16. ruj­na samos­tal­na izlož­ba novi­grad­ske foto­graf­ki­nje Mirande Legović nazva­na “Vrli novi svi­jet”. Naziv izlož­be se pozi­va na Huxleyev znans­tve­no­fan­tas­tič­ni roman iz 1932. godi­ne koji opi­su­je anti­uto­pi­ju u nekoj dale­koj buduć­nos­ti u kak­vu nas naiz­gled tijek doga­đa­ja pola­ko vodi. Izložbu je pred­sta­vio kus­tos Eugen Borkovsky, a otvo­rio načel­nik opći­ne Brtonigla Doriano Labinjan. Ciklus “Mjesec foto­gra­fi­je” u sklo­pu kojeg se i ova izlož­ba deša­va je pokre­nuo buj­ski foto­graf Slađan Dragojević koji je ujed­no selek­tor i orga­ni­za­tor ove izlož­be. Otvorenje izlož­be se pok­lo­pi­lo, kako kaže Dragojević, sa 31. godiš­nji­com otka­ko je umjet­nik kome je ova gale­ri­ja posve­će­na napus­tio ovaj svijet.

Izložba se sas­to­ji od 25 foto­gra­fi­ja, dimen­zi­ja cca 44 sa 70 cen­ti­me­ta­ra, koje se veći­nom pro­ma­tra­ju u paro­vi­ma. Autorica ple­te nevid­lji­ve niti koji­ma uka­zu­je na slič­nos­ti i raz­li­ke izme­đu upa­re­nih foto­gra­fi­ja. Dio je dje­la kre­ira­no da bude pro­tu­te­ža kao u nekak­vim mate­ma­tič­kim jed­nadž­ba­ma s dru­ge stra­ne zna­ka jed­na­ko, dok se auto­ri­či­na osjet­lji­vost istan­ča­no prov­la­či i nagla­ša­va sve­pri­sut­noš­ću boja. Negativne stva­ri u živo­tu tako­đer su dio nje­nog svi­je­ta, ali se ne skri­va­ju u tami, nego u samim moti­vi­ma: grob­lja, bol­ni­ce, beskuć­niš­tvo i alko­ho­li­zam, te devas­ta­ci­ja. Kao da i loše loše­mu može biti protuteža.

Kustos Borkovsky o izlož­bi navo­di: “Situacije na foto­gra­fi­ja­ma su raz­no­rod­ne. Heterogenost zabi­lje­že­nog uskla­đe­na je pos­tup­kom kom­pa­ra­ci­je. Tako sli­ka pos­ta­je sekun­dar­na, a pri­sva­ja­mo si zna­če­nje koje auto­ri­ca nudi na dva rada. Ove dip­ti­he spa­ja logi­ka uvje­to­va­nos­ti koju otkri­va­mo paž­lji­vim zagle­da­njem. Udvojene vizu­ali­za­ci­je rezul­ti­ra­ju zamag­lje­nje pred­sta­ve o sadr­ža­ju poje­di­nog rada. Pomiču se gra­ni­ce doživ­lja­ja izme­đu onog što vidi­mo i onog što ini­ci­ra­ju upa­re­ne sce­ne. Svi paro­vi su sklop­lje­ni pre­ma nekom pri­kri­ve­nom zna­če­nju. Miranda nudi foto­gra­fi­je koje su u ovom obli­ku pre­zen­ta­ci­je izgu­bi­le svo­ju real­nost. Ona je svjes­na da do njih sada vodi put deši­fri­ra­nja dru­ga­či­jeg doj­ma od sadr­ža­ja poje­di­ne foto­gra­fi­je. Upravo taj dru­gi smi­sao pos­ta­je nova stvar­nost koja je podas­tr­ta pro­ma­tra­ču. On u novu stvar­nost može nase­li­ti osob­no: svo­ju memo­ri­ju, svoj doživ­ljaj. Ciklus tra­ži pre­poz­na­va­nje, ali odmah potom pro­miš­lja­nje. Pregledavajući ponu­đe­no, pos­ta­je jas­no da je upri­zo­re­nu sva­kod­nev­ni­cu umjet­ni­ca pro­ble­ma­ti­zi­ra­la u obli­ku loci­ra­nja pro­ble­ma „sta­nja naci­je“ ili „sta­nja civilizacije“.

“Ova izlož­ba doga­đa se u inter­va­lu izme­đu peri­oda tzv. zre­log kapi­ta­liz­ma i nje­go­vog ras­pa­da. Sagledavanje tre­nut­ka rezul­ti­ra indig­na­ci­jom. Kad nam je već sve odu­ze­to, nudi se još jedi­no sar­kas­ti­čan otklon igre. Pripovijedajući kadro­vi­ma, auto­ri­ca otkri­va svoj stav. Bliska je puč­kom, osjet­lji­va za neprav­du i nes­hva­ća­nje oko­li­ne, pri­jem­či­va za dru­ga­či­jost i sje­tu. Propitivanja o tome pre­da­je svo­jim likovima/motivima. Umjetnica zapra­vo naglas, vizu­al­no komen­ti­ra okru­že­nje. Često je pri­su­tan sar­kas­ti­čan otklon. Primjenjujući kom­pa­ra­tiv­ni likov­ni pos­tu­pak, koris­ti moti­ve koje je bilje­ži­la dugi niz godi­na bav­lje­nja foto­gra­fi­jom. Proces pos­ta­je igra. Igra može biti namjer­na, spon­ta­na, neo­p­hod­na, ali uvi­jek svje­do­či mije­nu. Ona nam čes­to otva­ra nove vizu­re i tje­ra ka hra­bros­ti poput one koje smo ima­li u dje­tinj­stvu. Igra nas obu­zi­ma kako bismo poz­na­to pre­poz­na­li u novom svje­tlu. Ove kom­po­zi­ci­je igra­ju se rela­ti­vi­zi­ra­njem real­nog. Miranda ne želi pri­ka­za­ti stvar­nost pre­no­še­njem, već dje­lu­je u regis­tri­ma doživ­lja­ja, u dos­lu­hu s opa­ža­jem nesa­vr­še­ne oko­li­ne. Umjetnica pro­ble­ma­ti­zi­ra duh tre­nut­ka ipak, na humo­ran, poneg­dje i rezak način. Sekvence su uje­di­nje­ne zna­če­njem, a uklop­lje­ne na način da im se upa­ri­va­njem mije­nja smi­sao. Autorica ih spa­ja žele­ći pos­ti­ći osvješ­ći­va­nje, edu­ka­tiv­nost ili u naj­ma­nju ruku upo­zo­ra­va­ju­ći smi­sao. Poruka se skri­va u zaključ­ku kako je oblik uvi­jek isti, a doživ­ljaj može biti različit.”

Miranda Legović (Bodor) rođe­na je u Čakovcu 1961. Završila je ško­lu Primijenjene umjet­nos­ti na odje­lu foto­gra­fi­je 1981. godi­ne. Od zavr­šet­ka ško­le pro­fe­si­onal­no se bavi foto­gra­fi­jom. Uz broj­ne samos­tal­ne izlož­be, izla­ga­la je na zajed­nič­kim izlož­ba­ma foto klu­ba „Zagreb“, na zajed­nič­kim izlož­ba­ma grož­njan­skih umjet­ni­ka i na među­na­rod­nim žiri­ra­nim izlož­ba­ma u Kranju i Mallorci. Sudjelovala je 2008. na izlož­bi „Woman in art“ u Bariju (Italija). 2005. godi­ne dobit­nik je 2. nagra­de na umjet­nič­kom natje­ča­ju “Istria nobi­li­ssi­ma”. Šest godi­na vodi­la je izlož­be­ni pro­gram gale­ri­je Zajednice Talijana u Novigradu. Inicijatorica je i pred­sjed­ni­ca Udruge foto­gra­fa Istre, te vodi­te­lji­ca niza edu­ka­cij­skih pro­gra­ma na podru­čju foto­gra­fi­je. 2005. godi­ne pokre­nu­la je među­na­rod­nu mani­fes­ta­ci­ju pod nazi­vom «Foto ex tem­po­re», koju spon­zo­ri­ra Zajednica Talijana Novigrad.

• Memorijalna galerja Aleksandar Rukavina
• Miranda Legović