Razgovor s rumunjskom književnicom Casandrom Ioan

Proteklog lje­ta u knjiž­ni­ci i knji­žev­nom svra­ti­štu ZVONA i NARI bora­vi­la je rumunj­ska knji­žev­ni­ca mla­đe gene­ra­ci­je, Casandra Ioan, (rođe­na 1981.). Do sada je obja­vi­la dvi­je zbir­ke poezi­je i tri knji­ge pri­ča za dje­cu. Radi kao uči­te­lji­ca engle­skog jezi­ka u jed­noj osnov­noj ško­li u svom rod­nom gra­du, Aiudu, u samom srcu Transilvanije.

Casandra, iza tebe su dvi­je zbir­ke pje­sa­ma. Kako su izgle­da­li tvo­ji knji­žev­ni poče­ci? Jesi li osje­ća­la pot­po­ru zajednice?

U Rumunjskoj ima­mo uzre­či­cu: „Svaki Rumunj je rođe­ni pjes­nik.“ Potpuno se sla­žem s tim. Narod smo poseb­nog sen­zi­bi­li­te­ta, sklo­ni medi­ta­ci­ji i sanja­re­nju. Još sam u sred­njoj ško­li poče­la pisa­ti pje­sme koje je zajed­ni­ca pre­poz­na­la, dobi­va­la sam nagra­de, da bi one konač­no bile uklju­če­ne u zbir­ku mla­dih pjes­ni­ka Aiuda koju je ure­dio moj pri­ja­telj koji je emi­gri­rao u Njemačku. Možete samo zamis­li­ti koli­ko je to zna­či­lo mla­doj pjes­ni­ki­nji na počet­ku život­nog i knji­žev­nog puta. Prvu zbir­ku pje­sa­ma pod nazi­vom „Lovčev šegrt“ obja­vi­la sam 2006., tri godi­ne nakon što sam diplo­mi­ra­la, a u njoj pro­uča­vam odnos izme­đu umjet­nos­ti, ono­ga tko je stva­ra i gledatelja/konzumenta. Jako me tada zani­ma­lo što to umjet­nost čini oni­ma koji je „tro­še.“ Drugu zbir­ku pje­sma, „Sastav zra­ka“ obja­vi­la sam četi­ri godi­ne kas­ni­je, 2010. i ona je znat­no intim­ni­jeg sadr­ža­ja, manje jezič­no eks­tra­va­gant­na, tiša, bla­ža, govo­ri o sva­kod­nev­nom vrtlo­gu emo­ci­ja, našim dnev­nim sre­ća­ma i tugama.

Napisala si i tri knji­ge za dje­cu. Budući da radiš u ško­li i da si sva­kod­nev­no izlo­že­na kre­ativ­noj dje­čjoj ener­gi­ji, to i ne čudi.

Reći ću vam kako je nas­ta­la moja prva knji­ga za dje­cu, „Priča o lis­tu“. U našoj škol­skoj knjiž­ni­ci naiš­la sam na knji­gu „Car i zmaj“ poz­na­te ame­rič­ke spi­sa­te­lji­ce Jane Yolen u kojoj ona obra­đu­je jed­nu tra­di­ci­onal­nu kine­sku narod­nu pri­ču. Knjiga me pot­pu­no osvo­ji­la svo­jim sti­lom, ali i duhov­nom tema­ti­kom. Poslala sam ema­il upit auto­ri­ci pita­ju­ći je za dozvo­lu da pre­ve­dem knji­gu na rumunj­ski, među­tim nije bilo slu­ha za moju pozi­ci­ju neo­vis­ne pre­vo­di­te­lji­ce koja ne radi ni za kak­vog nak­lad­ni­ka. Priču sam redov­no čita­la uče­ni­ci­ma u mojoj ško­li i to je bilo pre­div­no iskus­tvo. Ljuta i razo­ča­ra­na što nisam dobi­la dozvo­lu za pre­vo­đe­nje, odlu­či­la sam da ću napi­sa­ti svo­ju pri­ču za dje­cu. I tako je nas­ta­la „Priča o lis­tu“ koja govo­ri o odras­ta­nju i potre­bi da se dari­va­mo dru­gi­ma. Uskoro su usli­je­di­le dvi­je dru­ge knji­ge. Najprije „Ako je tvo­ja omi­lje­na boja crno“ koja govo­ri o iza­zo­vi­ma usam­lje­nos­ti i izo­la­ci­je te kako ih prev­la­da­ti, a potom „Narančasto“ u kojoj ana­li­zi­ram odnos slo­bo­de i odgo­vor­nos­ti da se pre­poz­na­je­mo u potre­ba­ma drugih.

Voliš svoj rod­ni grad te, iako imaš pri­li­ke puto­va­ti; bila si, na pri­mjer, u rezi­den­ci­ji na oto­ku Rodosu; uvi­jek biraš povra­tak i osta­nak u Aiudu, gra­du zanim­lji­ve proš­los­ti i sadaš­njos­ti. 

Aiud je gra­dić u srcu Transilvanije 30 kilo­me­ta­ra uda­ljen od veli­kog i povi­jes­no važ­nog gra­da Albe Iulie gdje se dva puta dogo­di­lo povi­jes­no uje­di­nja­va­nje rumunj­skog teri­to­ri­ja, jed­nom u 17. sto­lje­ću pod vla­da­vi­nom kra­lja Wallachie, Mihaia Viteazula, i dru­gi put, kada je Rumunjska geopo­li­tič­ki pos­ta­la to što je danas, 1. pro­sin­ca 1918., datum koji i danas sla­vi­mo kao dan držav­nos­ti. Aiud je, tako­đer, 60 kilo­me­ta­ra uda­ljen od Cluj Napoce, poz­na­tog sve­uči­liš­nog gra­da gdje sam diplo­mi­ra­la engle­ski jezik i knji­žev­nost. U doba komu­niz­ma u Aiudu je pos­to­jao zlo­glas­ni zatvor za poli­tič­ki nepo­dob­ne gra­đa­ne, mno­gi su tamo muče­ni u sami­ca­ma (zva­nim „zar­ca“), a kada ne bi izdr­ža­li, nji­ho­va bi mrtva bez­i­me­na tije­la poka­pa­li u masov­nu grob­ni­cu na grad­skom grob­lju. U mojoj se obi­te­lji, baš kao ni u dru­gi­ma, nika­da nije govo­ri­lo o zatvo­ru, iako je nje­go­vu tešku i veli­ku pri­sut­nost usred gra­da nemo­gu­će izbje­ći. Ljudi su se boja­li. Taj nas je strah kao i pre­šu­ći­va­nje oči­tog, snaž­no obi­lje­žio. Sličnih je zatvo­ra po Rumunjskoj bilo dese­tak. Nakon pada komu­niz­ma, na mjes­tu masov­ne grob­ni­ce izgra­đen je samos­tan unu­tar kojeg se pla­ni­ra ofor­mi­ti cen­tar za pro­uča­va­nje žrta­va komu­nis­tič­kog reži­ma. A sam zatvor, koji je to i danas, dobi­va sasvim dru­go lice. Naime u orga­ni­za­ci­ji udru­ge Inter-Art i uz pomoć grad­skog kul­tur­nog cen­tra tamo se 2012. i 2013.  godi­ne odr­ža­la radi­oni­ca za pis­ce i ilus­tra­to­re. I sama sam ima­la pri­li­ku radi­ti sa zatvo­re­ni­ci­ma: pisa­lo se i crta­lo, što je rezul­ti­ra­lo publi­ka­ci­jom na čijoj su se pro­mo­ci­ji zajed­nič­ki naš­li i oni iza i ispred reše­ta­ka. U Aiudu se sva­kog kolo­vo­za odr­ža­va među­na­rod­na likov­na kolo­ni­ja koju je zapo­čeo sli­kar Istvan Balog, a grad­ski kul­tur­ni cen­tar na čelu s gos­po­di­nom Ioan Hădărigom izdaš­no pot­po­ma­že mla­de umjet­ni­ke iz raz­li­či­tih kul­tur­nih podru­čja, od teatra do objav­lji­va­nja knji­ga kako već afir­mi­ra­nih, tako i novih auto­ra. Upravo sam uz pomoć tog cen­tra i ja obja­vi­la svo­ju prvu zbir­ku poezije.

Kako Rumunji danas gle­da­ju na svo­je soci­ja­lis­tič­ko nas­lje­đe, jesu li ga se odrek­li ili u nje­mu nala­ze neke nove poticaje?

Još uvi­jek se živo sje­ćam kako sam kao dije­te sati­ma sva­kod­nev­no čeka­la u redo­vi­ma za kruh, kru­ha nije bilo u pro­da­va­oni­ci, ja i dvjes­to­ti­njak dru­gih lju­di redov­no bismo čeka­li da dođe. Isto je bilo s mesom, mas­la­cem i dru­gim živež­nim namir­ni­ca­ma. Dvije su oso­be mogle dobi­ti pola kru­ha dnev­no, litru ulja, dva kilo­gra­ma braš­na mje­seč­no. Često bi se zna­lo dogo­di­ti da odem u dućan i pitam za neki pro­izvod, a oni kažu da nema, iako ima­ju tu namir­ni­cu, ali su je čuva­li za pri­vi­le­gi­ra­ne. U to vri­je­me tele­vi­zi­ja je pro­gram emi­ti­ra­la samo dva sata dnev­no i tada su to, narav­no, bile tek vijes­ti o dru­gu Ceauşescuu. Za vri­je­me držav­nog uda­ra i smje­ne reži­ma 1989., mno­go je neduž­nih lju­di stra­da­lo. Prošli smo dug i bolan put od komu­niz­ma do kapi­ta­liz­ma. Pri tome smo nauči­li biti strp­lji­vi i pos­luš­ni, ali, isto tako, i osjet­lji­vi na neprav­du. Moji uče­ni­ci danas uži­va­ju tzv. slo­bo­du, ako visi­ti cije­li dan na soci­jal­nim mre­ža­ma uop­će zna­či biti slo­bo­dan. Uz to, nji­ho­vi rodi­te­lji jedva pre­živ­lja­va­ju. Mnogi žive u siro­maš­tvu, mno­gi su neo­bra­zo­va­ni. Nekada je Aiud imao jaku meta­lur­šku indus­tri­ju koja je sada pro­pa­la pa mno­gi rodi­te­lji odla­ze u ino­zem­s­tvo trbu­hom za kru­hom ostav­lja­ju­ći dje­cu da ih odga­ja­ju bake i dje­do­vi. Kako će odvo­je­nost od rodi­te­lja utje­ca­ti na razvoj dje­ce, što to zna­či za obi­te­lji? Je li to dois­ta sloboda?

Na kak­vom pro­jek­tu radiš u Ližnjanu?

U Ližnjanu radim na novoj zbir­ci pje­sa­ma pod nazi­vom „Autoportreti u C molu“: u pje­sma­ma opi­su­jem oso­be koje sam tije­kom živo­ta susre­la i koje su jako utje­ca­le na pro­ces mog samo­obli­ko­va­nja.  Doživljavam to kao cje­lo­ži­vot­ni pro­jekt budu­ći da nepres­ta­no sre­ćem zanim­lji­ve lju­de. Isto tako, ovo bi mogla biti knji­ga iz koje će izras­ti novi nas­lo­vi, bilo proz­ni bilo lirski.

• Casandra Ioan
• Knjižnica i književno svratište Zvona i nari