Predavanje Krešimira Krnica o pakistanskom književniku Saadatu Hasanu Manti u Umagu

Predavanjem mr. sc. Krešimira Krnica i pred­stav­lja­njem nje­go­vog pri­je­vo­da zbir­ke pri­ča “Preko gra­ni­ca” pakis­tan­skog knji­žev­ni­ka Saadata Hasana Manta zapo­čeo je u sri­je­du 19. lis­to­pa­da pro­gram Mjeseca hrvat­ske knji­ge 2016. u Gradskoj knjiž­ni­ci Umag. Voditelj knjiž­ni­ce Neven Ušumović rekao je da je riječ o knji­zi pri­po­vi­je­da­ka koje, iako napi­sa­ne pede­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća, svo­jom svje­ži­nom i tema­ma ostav­lja­ju dojam kao da su napi­sa­ne danas, te je dodao da je knji­gu lako čita­ti jer se autor pobri­nuo pri­bli­ži­ti je čita­te­lji­ma pogo­vo­rom te bilje­ška­ma koje zbir­ka sadrži.

Ušumović je pred­sta­vio svog sves­tra­nog gos­ta koji je na samo­me počet­ku reci­ti­rao rije­či koje je za svoj epi­taf ispi­sao sam Manto: “Ovdje leži Saadat Hasan Manto. S nji­me je zako­pa­no sve umi­je­će i taj­ne pisa­nja pri­po­vjet­ki. Pod tona­ma zem­lje on leži čude­ći se tko piše bolje pri­po­vi­jet­ke: on ili sam Bog.” Potom nam je, u mani­ri kan­ta­uto­ra Ibrice Jusića, pre­vo­di­telj Krnic uz gita­ru otpje­vao svo­ju pje­smu kojom je ukrat­ko opi­sao čita­vi Mantov život koji je poput film­ske pri­če. Svoje pre­da­va­nje zapo­čeo je krat­kim uvo­dom o urd­skom jezi­ku na kojem je Manto pisao i kojeg je Krnic imao pri­li­ke nauči­ti za vri­je­me stu­di­ja. Urdski jezik govo­ri oko 160 mili­ju­na lju­di, jedan je od služ­be­nih jezi­ka Indije i služ­be­ni jezik Pakistana.

Na jed­nom od svo­jih puto­va­nja, Krnicu je u ruke doš­la zbir­ka ori­gi­nal­nog nazi­va “The Vintage Book of Indian Writing, 1947 – 1997” koju su ure­di­li Salman Rushdie i Elisabeth West i u kojoj je pro­na­šao i Mantovu pri­po­vi­jet­ku „Toba Tek Singh“ koju nam je na kra­ju pre­da­va­nja i pro­či­tao. Priča ga je toli­ko oča­ra­la da je odlu­čio posve­ti­ti svo­je vri­je­me pro­uča­va­nju Mantovog živo­ta i rada, te konač­no i pri­je­vo­dom nje­go­vih pri­po­vi­je­da­ka hrvat­skim čita­te­lji­ma omo­gu­ći­ti upoz­na­va­nje ovog fas­ci­nant­nog knji­žev­ni­ka. Krešimir Krnic isti­če da je sama zbir­ka nje­gov vlas­ti­ti oda­bir Mantovih pri­po­vi­je­da­ka, u kojoj je tije­kom pri­je­vo­da odo­lio isku­še­nju da svo­jim rije­či­ma ukra­ša­va i dopu­nja­va nje­gov mini­ma­lis­tič­ki stil pisanja.

Saadat Hasan Manto, uspr­kos nego­do­va­nju rodi­te­lja, razvi­ja se kao pisac u okru­že­nju koje se počet­kom 20.stoljeća poči­nje mije­nja­ti pod utje­ca­ji­ma europ­ske knji­žev­nos­ti, a na nje­go­vo rano pisa­nje veli­ki utje­caj ima­li su ruski i fran­cu­ski pis­ci poput Čehova, Gorkog, Wildea i Hugoa čija je dje­la na počet­ku svo­je lite­rar­ne kari­je­re pre­vo­dio na urdu. Tada piše i crti­ce o suvre­me­ni­ci­ma, svo­ju prvu pri­po­vi­jet­ku izda­je pod pse­udo­ni­mom, pisao je i dija­lo­ge za fil­mo­ve poput onih današ­njeg Bollywooda, a za vri­je­me rada na All India Radio za godi­nu i pol dana napi­sao je oko 150 radio dra­ma. Nijedna tema nije bila tabu za ovog hra­brog pis­ca, nevje­ro­jat­no talen­ti­ra­nog pri­po­vje­da­ča koji se u svo­je vri­je­me odva­žio bavi­ti lju­di­ma i tema­ma koje doti­ču samo dno druš­tva. Zbog neko­li­ko pri­po­vi­je­da­ka čak je i tužen za ops­ce­nost zbog čega je više puta bio na sudu, no tada bi im rekao: “Nemoj te me sudi­ti što opi­su­jem stvar­nost, rađe izmi­je­ni­te stvar­nost!”. Na sar­kas­ti­čan način opi­si­vao je stra­ho­te koje su se deša­va­le u peri­odu raz­dva­ja­nja Indije i Pakistana koje se dogo­di­lo 1947. godi­ne te je bio jedan od naj­z­na­čaj­ni­jih pri­po­vje­da­ča koji su se bavi­li tih tra­uma­tič­nim događajima.

Bio je iznim­no plo­dan autor, imao je neo­bič­nu karak­te­ri­za­ci­ju liko­va, iro­nič­ne obra­te, posje­do­vao je veli­ku moć uvje­ra­va­nja, bio je “maj­stor rije­či i kralj od pera”. Za svo­jeg krat­kog živo­ta (1912. – 1955.) i još kra­ćeg knji­žev­nog dje­lo­va­nja (1934. – 1955.) Manto je uspio napi­sa­ti impre­si­van broj krat­kih pri­ča (pre­ko 250), ogle­da o suvre­me­ni­ci­ma, radio dra­ma (pre­ko 100) i kri­tič­kih tek­s­to­va. U svim je tim žan­ro­vi­ma dao izvr­s­ne pri­no­se, ali ono po čemu je naj­poz­na­ti­ji danas i na Potkontinentu i u pri­je­vo­di­ma na raz­ne jezi­ke, upra­vo su nje­go­ve krat­ke pri­če, oso­bi­to one koje tema­ti­zi­ra­ju podje­lu Indije i Pakistana i, mahom među­vjer­ske, suko­be do kojih je ta podje­la dove­la, ostav­lja­ju­ći tra­ga na psi­hi lju­di s obje stra­ne indij­sko-pakis­tan­ske gra­ni­ce. S Mantom pro­živ­lja­va­mo bije­du rata, besmi­sao mrž­nje, ali i svje­tlo ljud­skos­ti u naj­raz­li­či­ti­jim lju­di­ma, čes­to upra­vo oni­ma s mar­gi­ne druš­tva, iz polusvijeta.

Krešimir Krnic ško­lo­vao se u Ivancu, Varaždinu i Zagrebu. Od 1989. godi­ne na Odsjeku za indo­lo­gi­ju i dale­ko­is­toč­ne stu­di­je Filozofskog fakul­te­ta u Zagrebu radi kao pre­da­vač, pre­da­ju­ći pred­me­te veza­ne uz hin­d­ski, sans­krt i indij­sku kul­tu­ru i civi­li­za­ci­ju. Studijski je bora­vio pola godi­ne u Majsoru u Indiji 1992. bave­ći se istra­ži­va­nji­ma oso­bi­na usme­nog pjes­niš­tva u sans­krt­skom epu „Ramayani“. Godine 2006. pro­veo je jedan semes­tar na sve­uči­li­štu Berkeley u Californiji na stu­dij­skom borav­ku posve­će­nom prvens­tve­no meto­do­lo­škim tema­ma veza­nim uz peda­go­ški rad u indo­lo­gi­ji. Sudjelovao je na više među­na­rod­nih struč­nih i znans­tve­nih sku­po­va. Posljednji put na Svjetskoj sans­krt­skoj kon­fe­ren­ci­ji u Bangkoku u lip­nju i srp­nju 2015. Osim struč­nog i peda­go­škog rada bavi se i gra­fič­kim obli­ko­va­njem i izda­vaš­tvom, te pre­vo­đe­njem. Osobito voli pre­vo­di­ti sti­ho­va­ne sli­kov­ni­ce za dje­cu. Objavio je neko­li­ko struč­nih pri­je­vo­da (s engle­skog i nje­mač­kog), a zbir­ka “Preko gra­ni­ca” prvi je nje­gov objav­lje­ni knji­žev­ni pri­je­vod s urd­skog jezi­ka. U slo­bod­no vri­je­me voli pogle­da­ti pone­ki film, teh­no­lo­ške novi­te­te, pla­ni­na­re­nje i glaz­bu. Ponekad putu­je. Više na istok nego na zapad. Putovao je u Indiju, Nepal, Tibet, Tajland i Kambodžu.

• GRADSKA KNJIŽNICA UMAG
• Krešimir Krnic
• Saadat Hasan Manto