Samostalne izložbe Knapića i Paladin te hommage Janušiću u grožnjanskoj galeriji Fonticus

Samostalne izlož­be likov­nih umjet­ni­ka Emila Knapića i Vesne Paladin te hom­ma­ge samos­tal­nom izlož­bom Vladimiru Janušiću koji nas je ove godi­ne napus­tio pred­stav­lje­ne su u grad­skoj gale­ri­ji Fonticus u Grožnjanu u subo­tu  22. lis­to­pa­da. Autore i nji­ho­ve rado­ve pred­sta­vio je kus­tos gale­ri­je Eugen Borkovsky.

Vesna Paladin izra­di­la je niz oti­sa­ka na papi­ru otvo­ra sta­rih hras­to­vih bača­va za vino – njih 29 u dvi­je veli­či­ne – i oti­sak sta­rih vra­ta na plat­nu. Ponavljajuće obli­ke vari­ra­la je u izlje­vi­ma boja, te tono­vi­ma sivog i sit­nim deta­lji­ma, možda poru­ču­ju­ći da su u živo­tu mogu­ća mno­ga slič­na nez­nat­na rje­še­nja, a samo jedan pra­vi izlaz/ulaz adap­ti­ra­ju­ći indus­trij­ske sprem­ni­ke u umjet­nič­ke svrhe.

Izložba Vesne Paladin nazva­na je “Vremenitost u zrca­lu”, za nju kus­tos Borkovsky kaže: “Pred nama je pred­stav­lja­nje suradnje/sukoba poj­mo­va prostor/vrijeme, na lir­ski način. Autorica kao motiv uzi­ma pred­me­te koji su ods­lu­ži­li odre­đe­nu funk­ci­ju i koji iza­zi­va­ju nos­tal­gi­ju za proš­lim. Ali, auto­ri­ca ih ne mije­nja, ne obra­đu­je njih same već, dosjet­lji­vo, repli­ci­ra nji­hov izgled oti­sku­ju­ći im obli­čje. Ostavljajući pred­me­te u nji­ho­voj zapu­šte­nos­ti, pre­no­si nam nji­hov duh, nji­hov odraz. Ovaj pos­tu­pak pred­stav­lja istra­ži­va­nje proš­log ukla­pa­njem u sadaš­nji­cu. Stari su pred­me­ti gene­ra­ci­ja­ma pro­vje­ra­va­ni i nado­ra­đi­va­ni kako bi uis­ti­nu pos­ta­li stan­dard obli­ko­va­nja i funk­ci­je. Vesna Paladin s tak­vim pred­me­ti­ma uspos­tav­lja vizu­ali­za­ci­ju, pre­tvor­bu zna­ko­vi­tog pred­me­ta u arte­fakt. Ona to čini na zais­ta jed­nos­ta­van, ali impre­si­van način. Ona oti­sku­je karak­te­ris­tič­ne plo­he iza­bra­nih pred­me­ta. U pos­tup­ku ne mis­ti­fi­ci­ra, ne kal­ku­li­ra, samo reda nizo­ve oti­sa­ka mije­nja­ju­ći inten­zi­tet kolo­ra, gustoću/likvidnost boje koju rabi. Tako dobi­va nizo­ve koji su izmi­je­nje­na vizu­al­nog opi­sa, ali istog karak­te­ra. Vesna Paladin pro­ble­ma­ti­zi­ra mije­nu kao vizu­al­ni doga­đaj. Veoma brzo shva­ti­mo da su pred nama rezul­ta­ti pro­mje­ne pro­uz­ro­če­ni činje­njem: ini­ci­ra­njem, inter­ve­ni­ra­njem i bilje­že­njem. Upotrijebljeni su uvod­nje­ni tono­vi crnog pig­men­ta. Nije oda­bra­na neka kom­pli­ci­ra­ni­ja teh­ni­ka niti meto­da. Razrada poči­nje kom­bi­na­ci­jom slu­čaj­nos­ti i oslu­ški­va­nja osob­nog sta­nja. Tako se pred nama nižu mono­ti­pi­je koje može­mo, pre­ma inten­zi­te­tu pred­sta­vi­ti u nizu koji nije kro­no­lo­ški vezan uz nas­ta­nak već koli­či­nom uklop­lje­ne ener­gi­je. Ova svo­je­vr­s­na recik­la­ža kon­tra­dik­tor­na je i sami se mora­mo odlu­či­ti hoće­mo li taj čin doži­vje­ti kao pro­duk­ci­ju ili repro­duk­ci­ju. Predmeti, obri­si pred­me­ta dove­de­ni su na svje­tlo reflek­to­ra. Rezultat događanja/otiskivanja pos­ta­je umjet­nič­ki arte­fakt. Sve što je zabi­lje­že­no osta­je kao svje­do­čans­tvo koje, zbog nepo­nov­lji­vos­ti, samo po sebi pos­ta­je umjet­nič­ko, a ujed­no osta­je doku­ment. U ponu­di ovog likov­nog pro­jek­ta nala­zi­mo i sta­ra vra­ta. Ona ozna­ču­ju i suge­ri­ra­ju zas­ta­ja­nje u tre­nu­ci­ma kre­ta­nja: ulaz/izlaz. Arhaične, povi­jes­ne dve­ri (por­te) iza­zi­va­ju nos­tal­gi­ju. Autorica sta­ro, ods­lu­že­no kri­lo vra­ta oti­sku­je na tek­s­til­nu pod­lo­gu. Vješti, ali jed­nos­tav­ni pos­tu­pak rezul­ti­ra vjer­nom bilje­škom nji­ho­va lica; kao por­tret koji osta­je u pros­to­ru vre­me­na. Tako su ods­lu­že­na vra­ta pos­lu­ži­la još jed­nom, za sim­bo­lič­nu bilje­šku o pro­laz­nos­ti. Promatraču na volju, odlaska/dolaska.”

Vesna Paladin rođe­na je, ško­lo­va­la se i veći dio živo­ta pro­ve­la u Zagrebu. Radila je u svi­je­tu (Afrika) koji je, egzo­ti­čan i dru­ga­či­ji, osta­vio neiz­bri­siv trag i odre­dio ju, kao oso­bu koja gle­da, osje­ća i živi dru­ga­či­je. U zad­njih dese­tak godi­na pre­tež­no živi u Poreču i ta činje­ni­ca odre­đu­je, kako njen sadaš­nji život tako i kre­ativ­no dje­lo­va­nje. Umjetnica kaže: „Sve što vidim, doži­vim i osje­ćam neka­da i danas, sil­no želim utis­nu­ti u svi­jest ili barem u pod­svi­jest i saču­va­ti, prvens­tve­no od osob­nog zabo­ra­va.“. Predstavila se na četi­ri samos­tal­ne izlož­be i učes­tvo­va­la na neko­li­ko skup­nih. Živi izme­đu Zagreba i Poreča.

Emil Knapić svo­je ele­men­te uspo­re­đu­je, suprot­stav­lja, uje­di­nju­je i ostav­lja oko­li­ni na milost i nemi­lost, navo­de­ći nas da raz­miš­lja­mo o dvoj­nom ljud­skom karak­te­ru, ili čak živo­tu u paru i obi­te­lji, s napo­me­nom da dvo­je, ili više njih mogu samos­tal­no, ali to ne bi bilo isto. Uz izlo­že­ne željez­ne figure/skulpture nala­zi­mo i gra­fit­ne idej­ne ski­ce budu­ćih rado­va, a posje­ti­te­lji su mogli pra­ti­ti i foto pro­jek­ci­ju nje­go­vih dje­la u pri­ro­di, tamo gdje su ina­če izlo­že­na. Fotografije su rad novi­grad­ske foto­graf­ki­nje Mirande Legović.

O ovoj izlož­bi nazi­va “Geometrija komu­ni­ka­ci­je”, Borkovsky napo­mi­nje: “Emil Knapić pred­stav­lja se s tri cje­li­ne. Jedna gru­pa sas­tav­lje­na je od crte­ža koje autor tre­ti­ra kao stu­di­je. Nastavak pre­zen­ta­ci­je nala­zi­mo u pros­to­ru gale­ri­je. Tu je objekt kojeg čine dva ele­men­ta. Treća cje­li­na je pred­stav­lje­na u sli­de­showu: na zidu je pro­jek­ci­ja sni­ma­ka rado­va u eksterijeru.

Crteži su izve­de­ni olov­kom, gra­fi­tom. Na veći­ni autor raz­ra­đu­je odno­se obli­ka. Iako su pred­stav­lje­ni kao ski­ce, neki od ovih crte­ža mogu biti samos­tal­ni likov­ni rado­vi. Crteži, oni koji nisu defi­ni­ra­ne silu­ete budu­ćih rado­va, odi­šu snaž­nom kon­tro­li­ra­nom ges­tom. Njih karak­te­ri­zi­ra sta­bi­lan, dis­ci­pli­ni­ran kom­po­zi­cij­ski ras­po­red. Iako su rado­vi malog for­ma­ta, na nji­ma ras­poz­na­je­mo stu­di­oz­no razi­gra­va­nje nizo­va pote­za. Umjetnik zna­lač­ki koris­ti ton pod­lo­ge koji pos­ta­je sas­tav­ni dio rada. Ideja istra­ži­va­nja odno­sa linij­skih for­ma­ci­ja ogle­da se u naiz­mje­nič­nom nizu tam­nih i svi­je­tlih, deb­ljih ili tanjih, izdu­že­nih pros­to­ra. Oni čine ras­te­re, rešet­ke koje skla­pa­ju dojm­lji­ve cje­li­ne. Skulptura, objekt koji je pred­stav­ljen u ori­gi­na­lu, izve­den je u meta­lu. Sastoji se od dva mono­li­ta u aktiv­nom odno­su. Radi se o oko­mi­tim, izdu­že­nim pred­me­ti­ma koja su oba zakriv­lje­na po oko­mi­toj oso­vi­ni. Zakrivljenost je izve­de­na na način da ele­men­te doživ­lja­va­mo u neupit­nom među­od­no­su. Jedan od ele­me­na­ta rada pri vrhu naglo, pod sko­ro pra­vim uglom, zaokre­će pre­ma hori­zon­ta­li. On daje akti­vi­tet, ali i smi­sao cije­loj kom­po­zi­ci­ji. Dok jedan izdu­že­ni oblik pasiv­no i ele­gant­no pro­di­re u pros­tor tvo­re­ći umi­ren luk, dru­gi dra­ma­tič­no akti­vi­ra situ­aci­ju. Ovim svo­je­vr­s­nim apos­tro­fom, pos­ta­je nam jas­no da je u pita­nju ide­ja rela­ci­je, komu­ni­ka­ci­je. Emil Knapić pot­pi­su­je četr­na­est rado­va u otvo­re­nom pros­to­ru koje pred­stav­lja­mo nizom slaj­do­va. Oni su pos­tav­lje­ni na pre­dje­lu Radoši bli­zu Poreča. Neki od njih dose­žu visi­nu od tri i pol metra. Vanjska širina/debljina izdu­že­nih obje­ka­ta uvi­jek je 20×20 cen­ti­me­ta­ra. Izvedeni su od želje­za, vare­njem, a povr­ši­na je tre­ti­ra­na s inten­ci­jom da dugo­roč­no ne mije­nja ton. Težina poje­di­nog seg­men­ta vari­ra od 300 do 1.600 kilo­gra­ma. Već ovaj opis govo­ri o impo­zant­nom pro­jek­tu. Zanimanje i sna­žan dojam pro­ma­tra­ču iza­zi­va šet­nja ovim Parkom skul­p­tu­ra. Lokacija i okru­že­nje zele­ni­lom zah­ti­je­va­ju sasvim poseb­nu paž­nju. Pred nama se kre­ta­njem, pri­kri­ven gus­ti­šem pri­mor­skog bilja, otkri­va niz monu­men­tal­nih, pros­tor­nih kom­po­zi­ci­ja. Radi se o gru­pa­ma, dip­ti­si­ma, trip­ti­si­ma, polip­ti­si­ma. Promatrajući, otkri­va­ju­ći rado­ve u zele­ni­lu, name­će se aso­ci­ja­tiv­nost moti­va. Prolazeći od rada do rada otkri­va­mo raz­li­či­to tre­ti­ra­ne ele­men­te koji se pone­kad ponav­lja­ju. Zapažamo da se autor nji­ma igra. Naziremo novi karak­ter pros­to­ra: obli­ci više ne odra­ža­va­ju stvar­nost, već nutri­nu auto­ra koja izgo­va­ra svoj doživ­ljaj. Kroz dija­pa­zon insi­nu­aci­ja mogu­ćeg, mate­ri­ja­li­zi­ra­nom doživ­lja­ju, udah­nu­ta je raz­lož­nost postojanja.”

Emil Knapić rođen je 1976. godi­ne u Puli. Bavi se skul­p­tu­rom, sli­kar­stvom, crte­žom i ins­ta­la­ci­jom koris­te­ći raz­ne mate­ri­ja­le. Specijalnost mu je izra­da skul­p­tu­ra te izved­ba umjet­nič­kog namje­šta­ja i opre­me u meta­lu. Samostalno je izla­gao na mno­gim izlož­ba­ma: Buje, Grožnjan, Kastav, Motovun, Novigrad, Poreč, Rijeka, Svetvinčenat, Višnjan. Učestvovao u više kolek­tiv­nih izlož­be­nih pro­je­ka­ta. Za svo­je rado­ve nagra­đi­van je neko­li­ko puta. Realizirao je više jav­nih skulptura/objekata za jav­ne namje­ne (Buje, Fažana, Kastav, Kostrena, Jehnići, Oprtalj, Pazin, Poreč, itd.), 2010. godi­ne reali­zi­ra Park skul­p­tu­ra Jurcan, na povr­ši­ni od 20.000 kva­dra­ta u mjes­tu Radoši kraj Poreča, koji se sas­to­ji od 14 monu­men­tal­nih željez­nih skul­p­tu­ra. Često je obli­ko­vao manju plastiku/statuete za jav­ne nagra­de. Živi i radi u Poreču.

“Iskušavanje sta­nja” – rado­vi Vladimira Janušića oka­rak­te­ri­zi­ra­ni su feno­me­ni­ma kao što su mag­ne­ti­zam i elas­tič­nost, odnos­no sila i pokre­ti ostva­re­ni ljud­skim ruka­ma i vra­će­ni pri­rod­nim zako­ni­ma u svoj prvo­bit­ni polo­žaj. Njegova je dje­la mogu­će dira­ti, kom­bi­ni­ra­ti, zalju­lja­ti, na taj je način ostva­rio nepre­ki­nu­tu komu­ni­ka­ci­ju s oni­ma koji pos­li­je nje­ga dola­ze. Predstavljen je i s neko­li­ko sli­kar­skih rado­va koji “nose boga­te impre­si­je pre­to­če­ne u aps­trak­t­ne kompozicije”.

“Umjetnički opus Vladimira Janušića ispu­njen je eks­pe­ri­men­ti­ra­njem vizu­al­nim sred­stvi­ma.” isti­če Eugen Borkovsky navo­de­ći da “nje­go­ve likov­ne rado­ve karak­te­ri­zi­ra pozi­ci­ja kre­ativ­ca koji je naj­češ­će na rubu pro­pi­ti­va­nja kine­ti­ke i kolo­riz­ma, objek­ta u pros­to­ru i ploš­nog rada, refe­ri­ra­nja na već spoz­na­to i uvo­đe­nja novih rje­še­nja. Kinetičke skulpture/objekti jed­no su od podru­čja nje­go­vih istra­ži­va­nja. Zanimljivi i dosjet­lji­vi obli­ci biva­ju ogo­lje­ni. On čes­to mini­ma­lis­tič­ki pri­sva­ja, odre­đu­je, ili obli­ku­je pros­tor i našoj sen­zi­bil­nos­ti ostav­lja slo­bo­du doživljaja.

Ova izlož­be­na pre­zen­ta­ci­ja pred­stav­lja manji izbor nje­go­ve zaos­tav­šti­ne. Neki rado­vi su iz Likovnog fun­du­sa Grožnjana, a neki posu­đe­ni iz pri­vat­nih zbir­ki. Prisutan je izu­zet­ni kine­tič­ki objekt izve­den jed­nos­tav­nim mate­ri­ja­lom: tan­kom metal­nom žicom i koma­di­ći­ma željez­nog deb­ljeg lima. Vizualni sklad kom­po­zi­ci­je prek­la­pa se s teh­nič­kim rje­še­njem fizi­kal­ne rav­no­te­že. Tu su dije­lo­vi nje­go­va opu­sa u kojem je istra­ži­vao mogu­ću dimen­zi­onal­nost lini­je. Komunikaciju s pro­ma­tra­čem Vladimir je uskla­đi­vao sa svo­jim umjet­nič­kim pred­me­ti­ma. On je nudio fizi­kal­nu komu­ni­ka­ci­ju. Na nekim je rado­vi­ma posje­ti­lac mogao inter­ve­ni­ra­ti mica­njem, dodi­ri­va­njem, ili zalju­lja­va­njem ele­me­na­ta rada”, navo­di Borkovsky.

Vladimir Janušić rođen je 1947. godi­ne. Po for­mal­noj edu­ka­ci­ji bio je elek­tro­ni­čar, a kao umjet­nik auto­di­dakt. Ostvario je neko­li­ko zna­čaj­nih zna­nas­tve­no-teh­nič­kih pro­na­la­za­ka. Na podru­čju likov­nos­ti zapa­že­no je izla­gao na više izlož­bi u domo­vi­ni i ino­zem­s­tvu. Za svoj rad dobit­ni­kom je neko­li­ko nagra­da i priz­na­nja. Preminuo je 10. siječ­nja 2016. godine.

• emil knapić
• galerija Fonticus
• Vesna Paladin
• Vladimir Janušić