“REFLEKSIJE VREMENA” – Izložba u grožnjanskoj galeriji Fonticus

U petak 23. pro­sin­ca otvo­ren je selek­ti­ra­ni, kolek­tiv­ni, temat­ski, likov­ni pro­jekt nazi­va “Refleksije vre­me­na” pred­stav­lja­ju­ći 62 rada iz Likovnog fun­du­sa Grožnjan. Izložbu je otvo­rio Claudio Štokovac, a rado­ve je iscr­p­no pred­sta­vio kus­tos gale­ri­je Fonticus Eugen Borkovsky rekav­ši da su pred nama raz­li­či­ti indi­vi­du­al­ni pris­tu­pi koji su nala­zi­li modu­se i mjes­ta pre­zen­ta­ci­je u suvre­me­nom kul­tur­nom pros­to­ru te da sva­ki od izlo­že­nih rado­va nosi neku od ozna­ka pro­pi­ti­va­nja suvre­me­nos­ti na nači­ne otvo­re­nih i jas­nih poru­ka ili insi­nu­aci­ja, doku­men­ti­ra­nja ili pro­vo­ka­ci­ja. Autori to rade svjes­no ili ins­tin­k­tiv­no, a kus­tos želi pre­ni­je­ti artis­tič­ka pri­op­će­nja koja mogu pro­ma­tra­ča usmje­ri­ti ka pre­poz­na­va­nju sta­nja svi­je­ta u kome živi zajed­no s umjetnikom.

Izabrani rado­vi pri­pa­da­ju raz­li­či­tim poeti­ka­ma, sti­lo­vi­ma i vre­me­ni­ma. Neka dje­la su sta­ri­ja, a neka sasvim svje­ža. Raspon nji­ho­va nas­tan­ka je od 1960. do 2016. godi­ne. Možemo pre­poz­na­ti odli­ke umjet­nič­kih prak­si dru­ge polo­vi­ce proš­log, počet­ka ovog sto­lje­ća, pa do današ­njih dana: slo­bod­no kre­ta­nje kroz podru­čje iska­za, upo­tre­ba raz­no­rod­nih mate­ri­ja­la, raz­li­či­tih medi­ja, novih teh­no­lo­gi­ja. Suvremenost nala­že potre­bu da sta­re rije­či „pro­ma­trač“ i „svje­dok“ zami­je­ni­mo poj­mom „sudi­onik“. Tako „Refleksije vre­me­na“, zapra­vo pro­pi­tu­ju, pro­vo­ci­ra­ju, zapo­či­nju diskusiju.

“David Belas oslo­ba­đa­ju­ći se nara­tiv­nos­ti, na bije­loj pod­lo­zi, kre­ira drh­ta­ve, minu­ci­oz­ne, aps­trak­t­ne holo­gram­ske zapi­se, poput ritu­al­nog oblikovanja/ukrašavanja čip­kom, dok Barbara Blasin svje­do­či dra­ma­tič­nim doga­đa­nji­ma u Zagrebu, te je iz seri­je auto­ri­či­nih bilje­ža­ka ovog doga­đa­ja, izdvo­je­na jed­na foto­gra­fi­ja. Matjaž Borovničar radom pro­miš­lja­nje usmje­ru­je vizu­ali­za­ci­ji osob­nog sta­nja unu­tar povi­jes­nog tre­nut­ka, a soci­jal­no poli­tič­ke kono­ta­ci­je iza­zi­va rad kojeg podas­ti­re Darko Brajković Njapo. On uzi­ma zem­ljo­pis­nu, poli­tič­ku kar­tu Europe i na njoj dra­ma­tič­no inter­ve­ni­ra. Umjetnik izre­zu­je teri­to­ri­je koje nazi­va­mo drža­va­ma, a ostav­lja samo gra­nič­ne lini­je. Bruna Dobrilović se poigra­va geome­tri­zi­ra­nim obli­ci­ma i nji­ho­vim nabra­ja­njem. Niz rado­va nas­ta­je tako da se deta­lji mije­nja­ju tem­pom istra­ži­va­nja, a Bojan Dolenec nudi impre­si­ju tre­nut­ka. On podas­ti­re doživ­ljaj fizič­ke boli te odsus­tvo, nes­ta­ja­nje pa pojav­lji­va­nje svi­jes­ti o sebi.

Ideju slo­bo­de izbo­ra i upo­ra­be osob­nog pros­to­ra vizu­al­no komen­ti­ra Slađan Dragojević. On, radoz­na­lim objek­ti­vom, u repor­taž­nom tonu, bilje­ži sce­nu inte­ri­je­ra. Diana Drča, umjet­ni­ca koja se pre­tež­no bavi kera­mič­kom teh­no­lo­gi­jom, obli­ku­je maske lica. Ona nudi ide­ju maske ali ju dos­lov­no dije­li na pola, izvo­di samo polo­vi­cu lica. Drugu polo­vi­cu obli­ku­je sje­na ili naša mašta. Ovaj rad može­mo per­ci­pi­ra­ti kao pro­vo­ka­ci­ju, a pro­ma­trač je iza­zvan na doživ­ljaj i raz­miš­lja­nje o tje­skob­nom vre­me­nu. Melita Falamić, sklo­na poeti­ci i bilje­že­nju zna­če­nja pos­tu­pa­ka i/ili stva­ri, pred­stav­lje­na je foto­graf­skim radom. Fernando, na temu slo­bo­de izbo­ra i pros­to­ra aktiv­nos­ti, pred­stav­ljen je svje­tlos­nim zapi­si­ma koji nude izvjes­nu pro­vo­ka­tiv­nost. On foto­gra­fi­ra intim­no dru­že­nje lju­di u, naj­vje­ro­jat­ni­je, pri­vat­nom pros­to­ru, dok Lana Flanjak pro­ble­ma­ti­zi­ra sukob poj­mo­va pros­tor i vri­je­me. Krešimira Gojanović uvi­jek nas pri­si­lja­va na pom­no raz­gle­da­va­nje nje­nih mašto­vi­tih rado­va. Kao reflek­si­je u vre­me­nu, pred­stav­lja raz­miš­lja­nje o dru­ga­či­jos­ti spa­ja­ju­ći mis­tič­no i real­no, sukob­lja­va­ju­ći obli­kov­no i smisleno.

Na radu Burhana Hadžialjevića umjet­nik kao pod­lo­gu uzi­ma geome­trij­ski ras­ter uklop­ljen u ruč­no rađen papir i na nje­mu pri­ka­zu­je sim­bo­le, a Evin Hadžialjević pred­stav­lja per­for­man­ce kroz video-rad nas­tao na loka­ci­ji Grožnjan. Umjetnica ga nazi­va „Rolling Down Memory Lane“. Kako auto­ri­ca sama pojaš­nja­va, u video-ins­ta­la­ci­ji radi se o jed­nos­tav­nom fizič­kom činu puto­va­nja koje pro­ble­ma­ti­zi­ra pojam vre­me­na i pros­to­ra pro­pi­tu­ju­ći prolaznost/neprolaznost vre­me­na. Đeko Hodžić pro­ble­ma­ti­zi­ra bli­sku povi­jes­nu real­nost. Njegov rad može­mo pos­ta­vi­ti na uni­ver­zal­no podru­čje upo­zo­re­nja. Slavica Isovska  sači­nja­va umjet­nič­ku knji­gu, seri­ju foto­gra­fi­ja koje pro­go­va­ra­ju o emo­ci­ja­ma, a Saša Jantolek nudi neo­bi­čan rad, skul­p­tu­ru čovje­ka koji nosi teret. No, na nje­go­vim leđi­ma ne nala­zi­mo tor­bu, naprt­nja­či ili zave­ž­ljaj. Tu je umjet­nik smjes­tio cije­lo jed­no nase­lje, malo mjes­to, gra­dić. Armano Jeričević dosjet­lji­vim radom pro­go­va­ra o sta­nju vre­me­na sadaš­njeg. On uzi­ma sim­bol rad­nič­ke kla­se, pla­vo rad­no odi­je­lo i paki­ra ga u stak­len­ku za zim­ni­cu. Ovaj rad gru­bo nas vra­ća u real­nost koju obi­lje­ža­va neoliberalizam.

Marino Jugovac pro­met­nu ozna­ku pre­tva­ra u znak reflek­si­je o suvre­me­nos­ti, gru­bim ala­tom ges­tu­al­no obra­đu­ju­ći pod­lo­gu. Silvana Konjevoda pred­stav­lje­na je radom kojeg ime­nu­je „Ups 03“. Pred nama je sli­kar­ska povr­ši­na boga­ta ton­skim zapi­si­ma i lini­ja­ma. Saša Kosanović foto­graf­skim medi­jem bilje­ži dvi­je peto­kra­ke zvi­jez­de izve­de­ne na metal­noj pod­lo­zi neke por­te. Primjećujemo rubo­ve spa­ja­nja metal­nih plo­ča, a jed­na zvi­jez­da je izo­š­tre­ni­ja. Kadar je zna­čaj­no dra­ma­ti­zi­ran oko­mi­com koja sta­bi­li­zi­ra kom­po­zi­ci­ju cije­log rada i priv­la­či pogled. Jelena Kovačić pred­stav­lje­na je radom akri­lom na obič­nom, amba­laž­nom kar­to­nu većih dimen­zi­ja. Iz kon­glo­me­ra­ta naku­pi­na i pote­za išči­ta­va­mo mogu­ći doku­men­tar­ni sadr­žaj nadre­alis­tič­kih aso­ci­ja­ci­ja. Redistribucija obli­ko­va­nja mogao bi biti pod­nas­lov za rad/radove Ivana Kuharića. On foto­graf­skom kame­rom bilje­ži zapi­se, gra­fi­te nes­la­ga­nja s pris­tu­pa­njem Hrvatske Europskoj uniji.

Branko Kukurin pred­stav­ljen je radom iz 2004. godi­ne koji dje­lu­je kao nadre­al­na kom­po­zi­ci­ja, dok Andrea Kustić pro­na­la­zi ele­gant­nu kuti­ju za ciga­re sa ozna­ka­ma idej­nog osni­va­ča biv­še Jugoslavije, Josipa Broza Tita.  Edvard Kužina se igra ide­jom monu­men­ta. On na pod pos­tav­lja sje­nu obi­ljež­ja neke zna­čaj­ne oso­be, no izos­tav­lja samog nosi­te­lja sla­ve. Igra rije­či­ma i poj­mo­vi­ma okos­ni­ca je pro­miš­lja­nja o ele­men­tu zem­lji u radu Gordane Kužina, dok Miranda Legović podas­ti­re humo­ran foto­graf­sko-dizaj­ner­ski rad.   Prilazeći radu Milana Marina ula­zi­mo u podru­čje rein­ter­pre­ta­ci­je ener­gi­ja. Prostor sli­ke oči­tu­je se ispu­nje­noš­ću pod­lo­ge ritu­al­nim akti­vi­te­tom. Mat povr­ši­na, pri­gu­šen kolor, bogat­stvo ton­skih gra­da­ci­ja, gru­ba tek­s­tu­ra i snaž­na ges­ta, dono­se rezul­tat bli­zak auto­ro­vu sen­zi­bi­li­te­tu, dok kori­šte­nje sim­bo­la, od obli­ka pre­ko zna­ko­va soci­jal­nih situ­aci­ja do pred­me­ta sa upo­rab­nim karak­te­ris­ti­ka­ma, Slavicu Marin pri­vo­di nara­tiv­nom nači­nu likov­nog pro­miš­lja­nja. Josip Mijić zas­tup­ljen je radom koji funk­ci­oni­ra kao pro­vo­ka­ci­ja. On u kićas­tom okvi­ru, kak­ve ima­ju goble­ni ili mno­ge uok­vi­re­ne ilus­tra­ci­je po našim kuća­ma, izmam­lju­je for­mu u kojoj se može­mo poku­ša­ti ogledati.

Medijska arhe­olo­gi­ja, pro­na­đe­na na inter­ne­tu ili u tisku pro­vo­ci­ra Radenka Milaka. On iza­bi­re pro­vo­ka­tiv­ni motiv i dos­ljed­no ga pre­no­si u medij sli­kar­stva. Penka Mincheva izve­la je rad koji ozna­čen istra­ži­va­njem odno­sa loka­ci­ja – vri­je­me, Zoltan Novak izvo­di vizu­al­no pro­miš­lja­nje kao svo­je­vr­s­no pro­pi­ti­va­nja smis­la pro­met­nog zna­ka iz gru­pe izri­či­tih nared­bi, a Bruno Paladin uslo­ja­va, niže, sla­že slo­je­ve koji­ma gra­di razi­gra­nu ali sta­bil­nu kom­po­zi­ci­ju. Plavetnilo kao čež­nja mogao bi biti nas­lov rada kojeg pot­pi­su­je Tereza Pavlović. Umjetnici naj­češ­će nisu revo­lu­ci­ona­ri ali čes­to svo­jim rado­vi­ma komen­ti­ra­ju ili pro­ble­ma­ti­zi­ra­ju recent­ne doga­đa­je koji ih zbu­nju­ju ili sa koji­ma se ne sla­žu. Često su rado­vi anga­ži­ra­ne izja­ve veza­ne uz loka­ci­ju i vri­je­me. Jedan tako odre­đen rad pot­pi­su­je Iva Pevalek Iris Poljan nudi dosjet­ljiv rad  kojeg nazi­va „Vrste komu­ni­ka­ci­ja“, upo­treb­lja­va­ju­ći neli­kov­ne pred­me­te i mate­ri­ja­le, a vizu­al­no i zna­čenj­ski zanim­ljiv rad pot­pi­su­je Dijana Rajković. Ona kaži­pr­stom, na način ponav­lja­nja oti­ska, osla­nja­ju­ći se na osob­ni tje­les­ni znak, pro­ble­ma­ti­zi­ra opće­ni­to, ljud­sko i uni­ver­zum­sko. Relja Rajković pro­go­va­ra o kre­ta­nju. On aso­ci­ra na vizu­ali­za­ci­ju tur­bu­len­ci­ja suvre­me­nog svijeta.

Zdravko Rajković evo­ci­ra­ju­ći dubo­ko pro­živ­lje­ne osje­ća­je osob­nog sta­nja kre­ira pej­zaž, dok je Aleksandra Rotar pred­stav­lje­na radom gdje foto­graf­skom teh­no­lo­gi­jom zapa­ža pa obra­đu­je nez­nat­ni, pro­za­ič­ni motiv. Refik Fiko Saliji pre­obli­ku­je mjer­ni ins­tru­ment, metar, pro­vo­ka­tiv­no se poli­gra­va­ju­ći obli­kom zvi­jez­de peto­kra­ke, dok Robert Sironić osob­nim zapa­ža­njem loci­ra ide­ju ovog pro­jek­ta. On, pro­la­ze­ći uli­com, pri­mje­ću­je gra­fi­te, a Goran Skorup Gromsky, zapa­ža i foto­graf­ski bilje­ži nelo­gič­nu situ­aci­ju u okru­že­nju. Dorotea Smrkinić zas­tup­lje­na je radom koji odra­ža­va suvre­me­no, a pred­stav­lje­ni rad/grafit Krešimira Sokola likov­no je sti­li­zi­ran. Krunislav Stojanovski pred­stav­ljen je radom „Meandar“, (Hommage á Knifer), a Nina Šperanda pro­ble­ma­ti­zi­ra neke od kom­bi­na­ci­ja uvri­je­že­nih osje­ta ali uvo­di i ide­ju slut­nje. Luiza Štokovac, na izlo­že­noj foto­gra­fi­ji koju nazi­va: Ulični ukra­si, pro­ble­ma­ti­zi­ra vjer­sko-seku­lar­nu pro­ble­ma­ti­ku, a Bojan Šumonja pred­stav­ljen je sli­kar­skim radom izve­de­nim uljem na platnu.

Zanimljivim i pro­miš­lje­nim radom zas­tup­lje­na je Goranka Supin, dok je Noel Šuran pred­stav­ljen je kon­cep­tu­al­nim radom iz pro­jek­ta QUOD FATUM EST OVIUM. Nicola Tomasi pred­stav­ljen je radom kojeg nazi­va „#M12“. Radi se o sli­kar­skom radu kom­bi­ni­ra­nim teh­no­lo­gi­ja­ma. Na nekim dije­lo­vi­ma pod­lo­ge, umjet­nik koris­ti reljef­no dogra­đi­va­nje ele­me­na­ta rada.  Dosjetljivo, s dozom sar­kaz­ma, suvre­me­nost pro­ble­ma­ti­zi­ra Zlata Tomljenović., a Jelena Tondini uzi­ma ovčju kožu i na njoj uža­re­nim želje­zom u obli­ku pra­vo­kut­ni­ka peča­ti­ra šahov­ski ras­ter.  Mnogo ozbilj­ni­ji pris­tup moguć­nos­ti­ma ema­na­ci­je aps­trak­t­nog zna­če­nja linije/crte pred­stav­lja Claudio Ugussi , dok Urša Valič u akti­vis­tič­ki, pro­vo­ka­tiv­ni rad ukla­pa osob­ni stav, vri­je­me rad­nje i miš­lje­nje o sta­nju civi­li­za­ci­je. Marko Vukša. podas­ti­re naoko jed­nos­tav­ni, pros­to­ruč­ni crtež. Dva pra­vo­kut­ni­ka koji se prek­la­pa­ju i pot­pis, vizu­al­ne su sas­tav­ni­ce rada uglje­nom na žuć­kas­tom amba­laž­nom papi­ru. Roberta Weissman Nagy u spre­zi s zada­noš­ću mate­ri­je i ide­jom obli­ka izgo­va­ra medi­ta­tiv­nu igru osob­nog sta­nja, a Andrej Zbašnik pred­stav­ljen je radom na kojem naj­pri­je pri­mje­ću­je­mo inter­ven­ci­je neza­us­tav­lji­vim nizom šara sred­stvi­ma za pisa­nje, olov­kom i kemij­skom olov­kom. Jure Zrimšek nudi ide­ju pro­pi­ti­va­nja i rede­fi­ni­ra­nja osob­nog polo­ža­ja u kaotič­nom svi­je­tu inzis­ti­ra­ju­ći  na pozi­ci­ji izme­đu sadr­ža­ja i zna­če­nja. Pred nama je osob­na remi­nis­cen­ci­ja na viđe­no / doživ­lje­no. Metafora, poru­ka, pri­kri­ve­ni osje­ća­ji, pre­ne­se­ni su u mate­ri­jal kao ozna­ka na baro­me­tru osobnog. “

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Eugen Borkovsky
• galerija Fonticus
• REFLEKSIJE VREMENA