„Uvijek se nešto događa“ – kazalište Dr Inat ugostilo „Anarhiju“ španjolske kazališne družine Societat Doctor Alonso

U sklo­pu pro­jek­ta „CAV_A / Catalan artis­ts visi­ting Croatian artis­ts“ kojeg pro­vo­di Antic the­atre iz Barcelone, u pros­to­ru Kazališta Dr Inat u DCu Rojc, gos­to­va­la je 15. i 16. pro­sin­ca špa­njol­ska kaza­liš­na kom­pa­ni­ja Societat Doctor Alonso, odr­žav­ši dva upri­zo­re­nja svog kaza­liš­nog eks­pe­ri­men­ta pod nas­lo­vom „Anarhija“.

U duhu live arta, eks­pe­ri­ment se u ovoj pred­sta­vi sas­to­ji u tome što glaz­be­nu pod­lo­gu stva­ra publi­ka. Naime, na sat vre­me­na koli­ko sve zajed­no tra­je, publi­ci je ponu­đe­no 40 elek­trič­nih gita­ra i trza­li­ca koji­ma se može slu­ži­ti (ili ne)prema vlas­ti­tom naho­đe­nju. Upravo zbog toga, iako je sve osta­lo u pred­sta­vi pom­no i pre­ciz­no kore­ogra­fi­ra­no i reži­ra­no (u kon­tras­tu sa samom temom anar­hi­je), sva­ka je izved­ba dru­ga­či­ja, jer se nikad ne zna u kojem će prav­cu ići ta improvizacija.

Bez ikak­ve sce­no­gra­fi­je izu­zev plat­na na kojem su se pro­ji­ci­ra­ju na engle­skom i hrvat­skom ispi­sa­ne neke od izgo­vo­re­nih reče­ni­ca, u pred­sta­vi svo­jom impo­zant­nom poja­vom i gla­som, kao i ener­gič­nim nas­tu­pom sve na oku­pu drži samo jedan izvo­đač – Semolina Tomić, poz­na­ti­ja kao vodi­te­lji­ca nepro­fit­nog bar­ce­lon­skog Antic Teatra. Kao per­for­me­ri­ca, glu­mi­ca, ple­sa­či­ca, a done­dav­no i bub­nja­ri­ca jed­nog žen­skog HC punk ban­da, Semolina – pra­vim ime­nom Julijana Tomić Fajdetić – živi u Barceloni od 1985., a ple­som i glu­mom se poče­la bavi­ti u rod­nom Osijeku. U svom radu istra­žu­je i kom­bi­ni­ra raz­li­či­ta umjet­nič­ka polja – od suvre­me­nog fizič­kog teatra, ple­sa, per­for­man­sa, ulič­nih akci­ja, site-spe­ci­fic pred­sta­va i ins­ta­la­ci­ja sve do novih mul­ti­me­dij­skih teh­no­lo­gi­ja koje pri­mje­nju­je u pred­sta­va­ma. Sa lis­te nje­nih raz­no­vr­s­nih umjet­nič­kih istra­ži­va­nja i surad­nji izdva­ja se 8‑godišnje iskus­tvo rada s danas kul­t­nom kata­lon­skom umjet­nič­kom dru­ži­nom La Fura dels Baus (1995−2003), poz­na­tom po čes­to šokant­nim i eks­cen­trič­nim nas­tu­pi­ma, te izrav­nom kon­tak­tu s publi­kom i raz­bi­ja­nju gra­ni­ce izme­đu publi­ke i izvođača.

Početnih 20tak minu­ta „Anarhije“ je sta­tič­no – Semolina leži u zah­tjev­noj prek­lop­lje­noj joga pozi iste­za­nja kor­nja­če, pri­ča­ju­ći o slo­bo­di, moći i anar­hi­ji, poj­mu o kojem se vrlo malo zna i danas se više vezu­je uz punk nego uz soci­jal­no ino­va­tor­stvo i eks­pe­ri­men­ti­ra­nje s pra­ved­ni­jim mode­li­ma druš­tve­nog ure­đe­nja koji su mu u kori­je­ni­ma. Zapravo je cije­la pred­sta­va posve­ta bur­noj anar­his­tič­koj revo­lu­ci­ji u Kataloniji, bru­tal­nom repre­si­jom ugu­še­noj 1936. dola­skom na vlast zlo­glas­nog Franca. Bio je to, nagla­ša­va Semolina, prvo­raz­re­dan pla­ne­tar­ni povi­jes­ni doga­đaj o kojem danas „nema ni tra­ga u udž­be­ni­ci­ma povi­jes­ti“, a kojeg je dobro opi­sao George Orwell u svo­joj knji­zi Homage Kataloniji. Usporedila je to i sa samo­uprav­nim soci­ja­liz­mom u biv­šoj Jugoslaviji, a nije pro­pus­ti­la pod­sje­ti­ti i na nove repre­siv­ne akci­je špa­njol­ske poli­ci­je pod kod­nim ime­nom Pandora u koji­ma je lani uhi­će­no više anar­his­tič­kih akti­vis­ta. Jedna od poru­ka koju je ponav­lja­la je i „Samo kul­tu­ra i umjet­nost mogu nas spa­si­ti od kaosa“. Svo vri­je­me tog prvog dije­la publi­ka je nje­nu pri­ču pra­ti­la tek poko­jim stid­lji­vim tonom na ponu­đe­nim im gitarama.

U nas­tav­ku, podi­gav­ši se na noge, ali ruku i gla­ve i dalje spu­šte­nih do poda nas­ta­vi­la je pri­ča­ti tapi­ra­ju­ći kosu, da bi se tek neg­dje na pola pred­sta­ve uspra­vi­la i pred­sta­vi­la u svoj punk – rasko­ši svog buj­nog, godi­na­ma nače­tog i obil­no teto­va­ža­ma obi­lje­že­nog tije­la. Prvo je šalji­vo las­civ­no i auto-iro­nič­no „žon­gli­ra­la“ svo­jim buj­nim gru­di­ma, ali i opu­šte­nom kožom ruku, da bi pos­tup­no sve dina­mič­ni­jim kre­ta­njem cije­lim pros­to­rom i pri­čom o pun­ku i hard coreu (kojeg „svat­ko može svi­ra­ti“ i čis­ta je ener­gi­ja) uspje­la zaigra­ti publi­ku i na kon­cu ih poput iskus­nog hip­no­ti­ze­ra ili šama­na naves­ti na stva­ra­nje popri­lič­ne anar­hič­ne buke koju je u jed­nom tre­nut­ku naiz­gled lju­ti­to (ponav­lja­mo, sve što je u pred­sta­vi izgo­vo­re­no reži­ra­no je) naglo pre­ki­nu­la s „Molim vas, pres­ta­ni­te, ovo je groz­no, mogu li dobi­ti malo tiši­ne? Što ja sve moram radi­ti da bih dobi­la malo tiši­ne?“ Postigla je tako začu­dan moment „buđe­nja“ pri­je­la­zom iz anar­hič­ne kako­fo­ni­je zvu­ko­va u zbu­nju­ju­ću „što nam se ovo sada dogo­di­lo?“ tiši­nu, isti­ču­ći time potre­bu za lje­ko­vi­tom tiši­nom koja suvre­me­nom ubr­za­nom svi­je­tu sve više nedos­ta­je. Sve je zaklju­či­la ponav­lja­ju­ći „uvi­jek se nešto doga­đa“, odgo­va­ra­ju­ći tako i na reda­telj­sku dile­mu „što ako nit­ko ne bude htio svi­ra­ti?“, jer je čak i ta opci­ja jed­na od mogu­ćih reak­ci­ja publi­ke na koju reda­telj mora raču­na­ti, ali i pot­vr­đu­ju­ći činje­ni­cu da je dos­lov­no sve što nas okru­žu­je svo­je­vr­s­na glaz­ba, a na nama je koli­ko ćemo umješ­no jezik te glaz­be inter­pre­ti­ra­ti i hoće­mo li se uspje­ti dobro igra­ti s glaz­bom svo­jih života.

Režiju i kore­ogra­fi­ju pred­sta­ve pot­pi­su­je Sofía Asencio, a dra­ma­tur­gi­ju Tomàs Aragay, obo­je iz Societat Doctor Alonso, a pro­duk­ci­ju dvi­je pul­ske izved­be Dnevni bora­vak Rojca.

• "Anarhija"
• kazalište Dr. Inat
• Societat Doctor Alonso