Dokumentarac godine

Zadnjih tje­da­na 2016. godi­ne mogli smo čita­ti raz­ne lis­te naj­bo­ljih fil­mo­va u tiska­nim i inter­net izdanjima.

Brojni kri­ti­ča­ri uvr­sti­li su među svo­je naj­bo­lje fil­mo­ve i jedan doku­men­ta­rac, a riječ je o tali­jan­skom fil­mu “Gori more” (Fuocoammare), reda­te­lja Gianfranca Rosija, koji se iznim­no dojm­lji­vo bavi pro­ble­mom izbje­gli­ca na tali­jan­skom oto­ku Lampedusa. Iako je “Gori more”; nedvoj­be­no, izvr­s­no dje­lo, titu­lu doku­men­tar­nog šam­pi­ona pro­tek­le godi­ne ipak zas­lu­žu­je fran­cu­ski film “Ljudski” (Human), reda­te­lja Yanna Arthusa-Bertranda, koji se pred hrvat­skom publi­kom našao samo u fes­ti­val­skom izdanju.

Arthus-Bertrand (rođen 1946) naj­pri­je se istak­nuo foto­gra­fi­ja­ma pri­ro­de i foto­gra­fi­ja­ma snim­lje­nim iz zra­ka, zatim je tak­vu vizu­al­nu este­ti­ku pre­nio u doku­men­tar­ne fil­mo­ve, a “Ljudski” je zasi­gur­no vrhu­nac nje­go­ve este­ti­ke i život­ne filo­zo­fi­je. Banalno reče­no, “Ljudski” je struk­tu­ri­ran poput laza­nja, jedan sloj inter­v­jua s lju­di­ma, zatim jedan sloj sni­ma­ka iz zra­ka i tako redom, ali rezul­tat je čudesan.

Ekipa Arthusa-Bertranda napra­vi­la je tisu­će inter­v­jua s lju­di­ma na svim kra­je­vi­ma svi­je­ta, da bi saz­na­la što oni mis­le o pohle­pi, bije­di, lju­ba­vi, sek­su, mrž­nji, opros­tu i dru­gim naj­važ­ni­jim pita­nji­ma koja pri­pad­ni­ke ljud­ske vrste odu­vi­jek muče. Ljudi su sni­ma­ni isklju­či­vo u krup­nim kadro­vi­ma s tam­nom poza­di­nom da se eli­mi­ni­ra sve što bi moglo skre­nu­ti paž­nju s emo­ci­ja koji­ma zra­če nji­ho­va lica.

A izme­đu tih inter­v­jua Arthus-Bertrand mon­ti­rao je vizu­al­no veli­čans­tve­ne i bla­go uspo­re­ne kadro­ve pri­ro­de i lju­di snim­lje­ne iz zra­ka. Najzad je teško doku­či­ti jesu li dojm­lji­vi­je sli­ke ili rije­či, kao ele­men­ti impre­siv­ne fre­ske kojom reda­telj uspi­je­va pred­sta­vi­ti današ­nje poima­nje ljudskosti.

Vjerojatno je stva­ra­nje tog fil­ma bilo rav­no kora­ča­nju po tan­kom rubu iznad pro­va­li­je, zbog stal­ne pri­jet­nje reda­te­lju da će ga pojes­ti vlas­ti­te ambi­ci­je, ali konač­ni rezul­tat je van­se­rij­skih dose­ga. Jer kre­nu­ti s veli­kim ambi­ci­ja­ma i napra­vi­ti veli­ko dje­lo mogu samo pra­vi maj­sto­ri. Još kad bi ga neki dis­tri­bu­ter otku­pio za pri­ka­zi­va­nje u doma­ćim kinima.

Elvis Lenić