Nastavak koji ima smisla

KINO: T2 TRAINSPOTTING, reda­te­lja Dannyja Boylea

Kada se govo­ri o naj­zvuč­ni­jim i naj­u­tje­caj­ni­jim fil­mo­vi­ma 1990-ih goto­vo je nemo­gu­će zaobi­ći bri­tan­ski “Trainspotting”.

Ta nara­tiv­no fre­ne­tič­na i spo­tov­ski sti­li­zi­ra­na pri­ča o gru­pi nar­ko­ma­na iz Edinburgha pros­la­vi­la je reda­te­lja Dannyja Boylea, auto­ra knji­žev­nog pred­lo­ška Irvinea Welsha, kao i glu­mač­ku eki­pu (Ewan McGregor, Ewen Bremner, Robert Carlyle i dru­gi), budu­ći da je u ono vri­je­me dois­ta pred­stav­lja­la osvje­že­nje na kino­re­per­to­aru. Iako valja priz­na­ti da je film bio znat­no pre­ci­je­njen, pri­da­va­la su mu se broj­na tuma­če­nja koja nisu bila osno­va­na, što je, uos­ta­lom, slu­čaj i s cje­lo­kup­nim opu­som reda­te­lja Boylea.

S obzi­rom na sja­jan uspjeh bilo je pita­nje vre­me­ne kada će se dogo­di­ti nas­ta­vak, čeka­nje se naj­zad pro­te­glo na puna dva deset­lje­ća, ali rezul­tat je vrlo soli­dan. Na počet­ku nas­tav­ka “T2 Trainspotting” Renton (McGregor) se vra­ća u rod­ni Edinburgh, među biv­še kom­pa­njo­ne koje je opljač­kao pri­je dva deset­lje­ća. Iako sebe oprav­da­no sma­tra gubit­ni­kom (pro­pao mu je brak, izgu­bio je posao kao žrtva moder­ni­za­ci­je), kad ugle­da svo­je biv­še nar­ko­man­ske dru­go­ve shva­ća da je još i dobro pro­šao, ali pita­nje je hoće li mu opros­ti­ti drsku pri­je­va­ru koju je obi­jes­no izveo u mladosti.

Boyle reži­ra film slič­nim sti­lom kao pri­je dva­de­set godi­na, koris­ti sko­ko­vi­tu mon­ta­žu, spo­tov­sku vizu­al­nu este­ti­ku, spe­ci­jal­ne efek­te i slič­no, ali film ima i jedan vrlo zanim­ljiv sloj koji ori­gi­na­lu nedos­ta­je. Ovdje se vrlo jas­no pri­mje­ću­je kako vri­je­me naro­či­to razor­no dje­lu­je na život­ne gubit­ni­ke. Dok se u ori­gi­na­lu možda neko­me i čini­lo da je fora nji­ho­vo kons­tant­no dro­gi­ra­nje i uni­šta­va­nje, ovdje se jas­no vidi razo­ran uči­nak tak­vog pris­tu­pa životu.

Film je pro­žet finim nijan­sa­ma sje­te i nemo­guć­nos­ti čovje­ka da se odu­pre razor­nom učin­ku vre­me­na, naro­či­to ako je imao život­nu puta­nju poput Boyleovih juna­ka. Da bi se pot­pu­no razu­mje­la rad­nja nuž­no je gle­da­ti prvi dio, tako da će gle­da­te­lji koji su to pro­pus­ti­li biti pri­lič­no zbu­nje­ni, ali pok­lo­ni­ci ori­gi­na­la ne bi tre­ba­li biti razočarani.

Elvis Lenić