Noć muzeja u Umagu

Dvanaestu Noć muze­ja koja se odr­ža­la 27. siječ­nja obi­lje­ži­la je tema “Glazba i glaz­be­ni veli­ka­ni i nji­hov utje­caj na druš­tvo”, a u ovom neza­obi­laz­nom kul­tur­nom doga­đa­ju sudje­lo­va­li su i Umažani. Gradski muzej Umaga za svo­je je sugra­đa­ne pri­re­dio zanim­ljiv pro­gram uz broj­ne gos­te i pre­da­va­nja o boga­toj povi­jes­ti Umaga te utje­ca­ja glaz­be­ni­ka i glaz­be­nog stva­ra­laš­tva od dav­ni­na do današ­njih dana. Umaška “Noć muze­ja” zapo­če­la je kul­tur­no turis­tič­kim đirom po Umagu, uz struč­no vod­stvo v.d. rav­na­te­lji­ce Muzeja Biljane Bojić, koja je uz povjes­ni­ča­ra Deana Brhana, Ivanu Lučić, muzej­sku peda­go­gi­nju Barbaru Crnobori, Nina Zacchignu, te arhe­olo­gi­nju Aniku Mijanović, vodi­la pri­sut­ne u raz­gle­da­va­nje i slu­ša­nje, kroz povi­jest, arhi­tek­tu­ru i glaz­bu ovog povi­ješ­ću boga­tog grada.

Nakon što je odr­ža­la uvod­no pre­da­va­nje, Bojić je pred­sta­vi­la prof. Deana Brhana, pre­da­va­ča koji je opi­sao kako je neka­da izgle­da­la sta­ro­grad­ska jez­gra i njen razvoj kroz sto­lje­ća, a naj­ve­ći dio pre­da­va­nja se odno­sio na pola tisuć­lje­ća dugu vla­da­vi­nu Mletačke Republike, sve do 1797. godi­ne. Moglo se čuti kako je u bli­zi­ni sadaš­njeg uma­škog Trga Slobode pos­to­ja­la loža sa dvi­je arka­de koja se koris­ti­la kao sud­ni­ca, a pored sadaš­njeg tor­nja se nala­zio stup sra­ma, gdje su se vijo­ri­le zas­ta­ve gra­da i Sv. Marka. Profesor Brhan je istak­nuo kako je sam trg dru­ga­či­je izgle­dao, bio je mno­go uži, zato jer se ispred Župne crk­ve Uznesenja Blažene Djevice Marije nala­zi­la grad­ska pala­ča. Podestata, odnos­no načel­ni­ka Umaga se među plem­s­tvom u Veneciji bira­lo sva­kih dva­de­set mje­se­ci,  te je tako Umag u 500 godi­na imao oko 300 podes­ta­ta. Umaški su vlas­ni­ci plo­vi­la bili pelja­ri, odnos­no pra­ti­li su plo­vi­la u dola­sku sve do Venecijanske lagu­ne, što je dokaz stra­te­ške važ­nos­ti Umaga, ali i nje­go­ve peri­fer­nos­ti. Sve do izgrad­nje jav­ne cis­ter­ne 1677. godi­ne, naj­ve­ći je pro­blem gra­đa­na Umaga bila ops­kr­ba pit­kom vodom.

Nakon pre­da­va­nja prof. Brhana, Biljana Bojić je posje­ti­te­lji­ma poka­za­la grb ple­mić­ke obi­te­lji de Franceschi te neka­daš­nju kuću obi­te­lji Balanza, upoz­nav­ši ih s nji­ho­vom povi­jes­ti i utje­ca­jem na život gra­da i oko­li­ce. De Franceschi su bili mle­tač­ka ple­mić­ka obi­telj koja se, nakon što je 1669. godi­ne izgu­bi­la posje­de na Kreti zbog tur­ske inva­zi­je, pov­la­če­ći se pre­ma Veneciji, nas­ta­nju­je u Umagu 1720 godi­ne, a osta­je do pede­se­tih godi­na dva­de­se­tog sto­lje­ća. Ovoj je imuć­noj obi­te­lji pri­pa­da­lo mno­go pros­tra­nih zem­ljiš­nih posje­da i kuća u gra­du i oko­li­ci, nji­ma se pri­pi­su­je izgrad­nja ulja­re 1812. godi­ne, a bili su i prvi iznajm­lji­va­či soba na ovom podru­čju. Iza sebe su osta­vi­li impo­zant­nu pala­ču de Franceschi u Segetu. Obitelji Balanza je pri­pa­da­la pre­kras­na trgo­vi­na na malo te ljekarna.

Povijesno-kul­tur­ni sadr­žaj “Noći muze­ja” nas­tav­ljen je u Župnoj crk­vi Uznesenja Blažene Djevice Marije gdje je Ivana Lučić odr­ža­la pre­da­va­nje o orgu­lja­ma, rekav­ši izme­đu osta­log da je na počet­ku nji­ho­va upo­tre­ba bila prvens­tve­no svje­tov­na odnos­no zabav­na, a kas­ni­je su kori­šte­ne u dvor­ske svr­he, dok su naj­zad pos­ta­le sas­tav­ni dio crk­ve­ne duhov­nos­ti, funk­ci­ju koju i danas zauzi­ma­ju. Postepeno nji­hov broj ras­te, sve veli­ke crk­ve dobi­va­ju orgu­lje, a svoj vrhu­nac doživ­lja­va­ju u 17. i 18. sto­je­ću, odnos­no za vri­je­me baro­ka. Istra je izu­zet­no boga­ta orgu­lja­ma, a uma­ške su tre­će po sta­ros­ti u Istri, nakon onih u Lovrečici i Završju. Umaške orgu­lje, uskla­đe­ne s arhi­tek­tu­rom i deko­ra­ci­ja­ma crk­ve, izra­dio je 1776. godi­ne Francesco Dazzi, nas­ljed­nik i surad­nik vrhun­skog izra­đi­va­ča orgu­lja Petra Nakića. Popevši se do pje­va­li­šta, posje­ti­te­lji su ima­li pri­li­ku čuti o ovom glaz­be­nom ins­tru­men­tu u izla­ga­nju Mirka Otočana, a potom su s Barbarom Crnobori upoz­na­li povi­jest grbo­va mle­tač­kih obitelji.

Program se nas­ta­vio u obnov­lje­nim pros­to­ri­ja­ma Gradskog muze­ja Umag gdje je maes­tro, diri­gent i čuvar tra­di­cij­ske glaz­be ovih pros­to­ra Antonio Nino Zacchigna pred­sta­vio svoj ins­tru­ment – dija­ton­sku har­mo­ni­ku “Triestinu” izra­đe­nu 1950. godi­ne, na kojoj je svi­rao prat­nju tri­ju ple­so­va: set­te passi, mafri­na, te šal­tin, koje su izve­le neke od čla­ni­ca ples­ne sku­pi­ne Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Umag, “Zvjezdice 50+”. Zacchigna je tako­đer govo­rio o povi­jes­ti glaz­be i ple­sa u oko­li­ci Umaga, te o nje­go­vom radu na otkri­va­nju i oču­va­nju glaz­be koja se “više na svi­ra” uz pomoć etno­mu­zi­ko­lo­ga Daria Marušića.

Biljana Bojić se zahva­li­la svim učes­ni­ci­ma i dona­to­ri­ma izlo­že­nih zbir­ki foto­gra­fi­ja, oso­bi­to udru­zi “Famiglia Umaghese” iz Trsta, a potom je arhe­olo­gi­nja Anika Mijanović odr­žav­ši krat­ko pre­da­va­nje otvo­ri­la izlož­bu nazi­va “Crtice iz glaz­be­ne povi­jes­ti Umaga”.

“Na podru­čju Bujštine počet­kom 20. sto­lje­ća dje­lo­vao je muški pje­vač­ki zbor “Naša slo­ga” iz Babića, a izme­đu dva svjet­ska rata dje­lo­va­li su glaz­be­ni zbo­ro­vi u Martinčićima, Fiorinima, Marušićima, Momjanu, Šorgima i Materadi. U novi­je vri­je­me tra­di­cij­ske sklad­be i vokal­nu glaz­bu čuva od zabo­ra­va sku­pi­na “Kantadori” iz Lovrečice. Tradicionalni ins­tru­men­ti koji se koris­te na podru­čju Bujštine su: har­mo­ni­ka tri­je­šti­na, bajs (veli viju­lin) i violi­na (mali viju­lin). Zadnji gra­di­telj violi­na i baj­se­va na podru­čju Bujštine bio je Ottavio Štokovac (1921−2006) koji je u svom rod­nom Kolaru kod Grožnjana imao maj­stor­sku gra­di­telj­sku radi­oni­cu za narod­na glaz­ba­la. Instrumentalni sas­ta­vi koji su karak­te­ris­tič­ni za naše podru­čje nazi­va­ju se gunj­ci. To je sku­pi­na svi­ra­ča koji su prvot­no svi­ra­li na baj­su i violi­ni, a kas­ni­je ula­zi u upo­tre­bi i har­mo­ni­ka, kla­ri­net i trom­bon. Nekoć je sva­ko selo ima­lo svo­je gunj­ce koji su svi­ra­li na raz­li­či­tim seoskim sve­ča­nos­ti­ma glaz­bu za ples. Među prvim zabi­lje­že­nim sas­ta­vi­ma lime­ne glaz­be nala­zi se ban­da iz Petrovije čije je pos­to­ja­nje zabi­lje­že­no već 1820. godi­ne, a osim nje među naj­ra­ni­je se ubra­ja i ban­da iz Segeta osno­va­na u dru­goj polo­vi­ci 19.st. na ini­ci­ja­ti­vu Giovannija Battiste de Franceschija. Banda je ima­la zanim­lji­ve uni­for­me koje su imi­ti­ra­le uni­for­me tali­jan­skih voj­ni­ka koji su se bori­li u Africi. Limena glaz­ba u Babićima oform­lje­na je 1911., a 1974. godi­ne tamo je osno­va­na i glaz­be­na ško­la koja je podu­ča­va­la mla­de glaz­be­ni­ke za svi­ra­nje u lime­noj glaz­bi. Na nji­ho­vu ini­ci­ja­ti­vu 1976. godi­ne odr­žan je prvi susret lime­nih glaz­bi Istre na koje­mu je sudje­lo­va­lo 11 ban­di: iz Roča, Rovinja, pazi­na, Medulina , Tar, Lovreča, Pule i Trsta.

U Umagu je pri Narodnom sve­uči­li­štu zapo­če­la ¹⁹⁵⁵⁄₆ godi­ne s radom prva i do danas jedi­na Osnovna glaz­be­na ško­la na podru­čju Bujštine, a malo je poz­na­to i da je u Umagu zad­nje godi­ne svog živo­ta pro­ve­la Vilma Nožinić (1897−1975) pros­lav­lje­na sopra­nis­ti­ca i prva­ki­nja ope­re HNK Zagreb.”

Program se dalje nas­ta­vio uz izvr­stan nas­tup vokal­ne sku­pi­ne “Istravaganti” i diri­gen­ta Sergia Bernicha, glaz­be­nu slu­ša­oni­cu Vladimira Brajana te raz­gle­da­va­nje izlo­ža­ka veza­nih uz novi­ju glaz­be­nu povi­jest Umaga od prvih vokal­no ins­tru­men­tal­nih sas­ta­vi (I Diamanti Azzuri i I Submarines), glaz­be­nog kut­ka uma­ške kan­ta­uto­ri­ce Alke Viuce,  fes­ti­va­la “Organum Histriae”, te naj­mla­đeg glaz­be­nog fes­ti­va­la “Umago Blues”.

• 12. Noć muzeja
• Gradski muzej Umag