Ples kao lijek – Razgovor s Koranom Daić

Od nedav­no je u Puli mogu­će oku­ša­ti se u jed­noj novoj teh­ni­ci koja je kom­bi­na­ci­ja ples­ne i vokal­ne impro­vi­za­ci­je: od 3. velja­če, sva­kog pet­ka u 19 sati, u Centru Gaia Holistic (3.kat DC Rojc) odr­ža­vat će se Body lab radi­oni­ce, na koji­ma će se polaz­ni­ci upoz­na­va­ti s tzv. Somatskim pokre­tom. Popričali smo o tome s vodi­te­lji­com radi­oni­ca, Koranom Daić koja se u Pulu dose­li­la iz Ansterdama, s dra­go­cje­nim dugo­go­diš­njim iskus­tvom na podru­čju ple­sa, izved­be­nih umjet­nos­ti i stre­et arta…

- Za poče­tak, što je to Somatski pokret?

Riječ je o pro­ce­su buđe­nja svi­jes­ti kroz tje­les­nu per­cep­ci­ju – dodi­rom, dahom i vođe­nim pokre­tom, kroz koje uči­mo kako pri­mi­je­ni­ti tu svjes­nost na kre­ati­van i auten­ti­čan način. Ovakav pris­tup radu s tije­lom otva­ra nam moguć­nost spoz­na­ti i od-uči­ti auto­mat­ske i usta­lje­ne uzor­ke kre­ta­nja i povra­ti­ti pri­rod­nu pri­la­god­lji­vost i flu­id­nost u našem sta­ja­nju, kre­ta­nju i izra­ža­va­nju. Prirodni pokret je pokret bez napo­ra, pokret koji je podr­žan od sile teže, pros­to­ra i naše namje­re. Satovi se teme­lje na prak­sa­ma izve­de­ni­ma iz VMI prak­se (Voice Movement Integration Practice) koja kom­bi­ni­ra i pove­zu­je pokret, dah, glas, ples, iskus­tve­nu ana­to­mi­ju i teh­ni­ke fizič­kog repro­gra­mi­ra­nja. Kroz sve to zapra­vo istra­žu­je­mo vlas­ti­tu pri­sut­nost u svom tije­lu, kao da mapi­ra­mo sami sebe i uči­mo iz direk­t­nog vlas­ti­tog iskus­tva. Učimo obra­ća­ti paž­nju na mudrost vlas­ti­tog tijela.

- Može li se, tada, reći da se u Somatskom pokre­tu ples koris­ti i kao lijek?

Da, ples i jest lijek, možda jedan od naj­i­skon­ski­jih nači­na da se čovjek pove­že sam sa sobom, sa dru­gi­ma i s ele­men­ti­ma, ples utje­lov­lju­je naš duh, spa­ja sve dimen­zi­je našeg pos­to­ja­nja u jedan moment svjes­ne pri­sut­nos­ti. Somatika nije spe­ci­fič­na teh­ni­ka, više je to jedan pro­ces utje­lov­lje­nja, kroz buđe­nje osje­ta, svi­jes­ti o dahu, gla­su, pokre­tu, namje­ri, osje­ća­nju, misli…

- Za neko­ga tko nije upoz­nat s ovak­vim kori­šte­njem ple­sa, možeš li nam malo detalj­ni­je pojas­ni­ti što se toč­no uči na Body Lab radionicama?

Prije sve­ga, prak­ti­ci­ra­mo tzv. Aktivni dah, kroz seri­ju vođe­nih sek­ven­ci pokre­ta koji inte­gri­ra­ju disa­nje cije­log tije­la i zvu­ka izrav­no sa fizič­kom svi­jes­ti i pokre­tom. Od sta­ja­nja i pri­rod­nog disa­nja evo­lu­ira­mo u pokret tije­la, pot­pu­no svjes­ni daha, rav­no­te­že, odak­le pokret kre­će i kako se naše tije­lo pot­pu­no pove­zu­je. Glas putu­je disa­njem i budi cije­lo tije­lo. Cirkulacija ener­gič­nog daha kroz tije­lo vita­li­zi­ra pokret i poja­ča­va tje­les­ni poten­ci­jal za pot­pu­no i aktiv­no pokre­ta­nje tije­la. Drugi važan ele­ment je tzv. Iskustvena ana­to­mi­ja, kao vodič u osvje­šta­va­nju raz­li­či­tih tje­les­nih sus­ta­va i nji­ho­vog utje­ca­ja na kva­li­te­tu pokre­ta. Osvješćujemo ih kako bismo potom mogli i mije­nja­ti raz­ne usta­lje­ne uzor­ke kre­ta­nja koji su čes­ti uzroč­ni­ci raz­nih tje­les­nih tego­ba. Treće, ali ne manje bit­no: puno se igra­mo, ple­še­mo i istra­žu­je­mo glas, pokret, pros­tor… Kroz ples­no-vokal­nu impro­vi­za­ci­ju inte­gri­ra­mo nove spoz­na­je te naše indi­vi­du­al­ne pro­ce­se dovo­di­mo u inte­rak­ci­ju s pros­to­rom i dru­gi­ma u pros­to­ru. Sve to dono­si višes­tru­ke zdrav­s­tve­ne, kako tje­les­ne tako i psi­ho­lo­ške, pa i duhov­ne dobro­bi­ti. Navela sam samo neke osno­ve toga što radi­mo i ova­ko ispri­ča­no sigur­no ne može zami­je­ni­ti samo iskus­tvo, naj­bo­lje je sve to osob­no doži­vje­ti na radi­oni­ci. Otvorene su za sve, bez obzi­ra na iskus­tvo u plesu.

- Koji su bili tvo­ji „prvi ples­ni kora­ci“ i kako si doš­la do Somatskog pokreta?

Plesom sam se poče­la bavi­ti dav­no, sa osam godi­na (1985), kad sam kre­nu­la na ples­ne radi­oni­ce kod Mile Rackov u Zagrebu. Kasnije je iz tih radi­oni­ca nas­tao ples­ni ansambl SEK‑a (stu­dent­skog eks­pe­ri­men­tal­nog kaza­li­šta) čiji sam aktiv­ni član bila do 1998. Nakon toga  bavi­la sam se raz­nim obli­ci­ma fizič­kog izra­za, kroz ulič­ni teatar i lut­kar­stvo. Tako me je pri­vuk­la i Somatika, koju sam stu­di­ra­la u Amsterdamu sa Patriciom Bardi,(ona je jed­na od pioni­ra koji su zajed­no sa Bonnie Bainbridge Cohen pokre­nu­li tzv. Body-mind cen­te­ring pris­tup rada sa tijelom)

- Koliko tebi osob­no ples zna­či u živo­tu, kako ga ukla­paš u svo­je dru­ge život­ne aktiv­nos­ti, čemu te je naučio, koli­ko pomo­gao?

Kroz ples sam odras­la i ples je uvi­jek bio dio mog živo­ta, ali ono što je meni naj­dojm­lji­vi­je je činje­ni­ca koju sam shva­ti­la – da kroz ples pola­ko osvje­šta­vam sebe, poz­na­te mi i nepoz­na­te aspek­te sebe. Počela sam zamje­ći­va­ti vlas­ti­te mis­li, osje­ća­nja koja sta­nu­ju u mome tije­lu, sje­ća­nja, sta­nja… Ples mi je pru­žio moguć­nost da sve to utje­lo­vim i izra­zim ‚da se niče­ga svo­je­ga ne bojim već da nađem kons­truk­tiv­ne nači­ne i kon­tek­s­te kako pri­hva­ti­ti sebe baš onak­vu kak­va jesam u tre­nut­ku. Također, uvid da se to kak­vi jesmo mije­nja iz tre­nut­ka u tre­nu­tak. Moj inte­res je ljud­ska per­cep­ci­ja, kako se pro­bu­di­ti pre­ma svo­me punom poten­ci­ja­lu, pos­ta­ti auten­ti­čan u nači­nu kako postojimo…

- Spomenula si i bav­lje­nje lut­kar­stvom, jesi li i tu koris­ti­la ples? 

Da, ima­la sam i to iskus­tvo… Svidjelo mi se, pogo­to­vo čitav pro­ces od crte­ža, stva­ra­nja lut­ke i sce­no­gra­fi­je, do igre na kra­ju. Sa Daphne Zandberg u Amsterdamu smo pokre­nu­le teater Tique za dje­cu. Namjerno se nismo koris­ti­le govo­rom već samo tije­lom, pokre­tom i zvu­kom. Za mene ples nije neka poseb­na teh­ni­ka kre­ta­nja svog tije­la, već je to sva­ki pokret koji je svjes­no arti­ku­li­ran. Svi ple­še­mo. Pokretati lut­ku ili bilo koji objekt i oži­vje­ti ga sva­ka­ko zah­tje­va razu­mi­je­va­nje kre­ta­nja i govo­ra tijela.

- Kako su dje­ca na to reagirala?

Djeca su super publi­ka jer su iskre­ni i direk­t­ni u svo­jim reak­ci­ja­ma, ako im se ne svi­đa, znaš to odmah… Ples i pokret naj­važ­ni­ji je dio dje­čje igre, tako da je nji­ma sve jas­no kroz čita­nje govo­ra tijela.

- Da li je lak­še radi­ti s klin­ci­ma ili s odraslima?

Teško mi je reći… Različito je, dje­ca sva­ka­ko zah­ti­je­va­ju dru­ga­či­ju paž­nju, u momen­tu su i uče spon­ta­no, intu­itiv­no, brzi su, mašto­vi­ti, otvo­re­ni za istra­ži­va­nje. Na kra­ju oni mene vode više nego ja njih, pa je tu moj posao više usmje­ra­va­nje. Nasuprot tome, mi odras­li  tre­ba­mo više vre­me­na da se iz vlas­ti­te sva­kod­nev­ni­ce otvo­ri­mo za slu­ša­nje, opus­ti­mo tije­lo, „dođe­mo k sebi“ …za raz­li­ku od dje­ce, mi sve raci­ona­li­zi­ra­mo, želi­mo razu­mje­ti što nam se doga­đa i zato pro­la­zi­mo kroz dru­ga­či­je pro­ce­se. Kažem, raz­li­či­to je, ali oba su mi iskus­tva pozi­tiv­na i ispunjujuća.

- Što te još ispu­nju­je, čime se još voliš bavi­ti? Općenito, koja je tvo­ja ide­ja kva­li­tet­nog i ispu­nje­nog života?

U proš­los­ti sam puno puto­va­la, pra­ti­la i orga­ni­zi­ra­la radi­oni­ce veza­ne za pokret i ples, pone­kad kre­ativ­ne, pone­kad tera­pe­ut­ske, pos­ljed­njih 17 godi­na baza mi je bio Amsterdam… Trenutno se naj­vi­še bavim svo­jom obi­te­lji, nedav­no smo se iz vrlo brzog Amsterdama pre­se­li­li ovdje u oko­li­cu Pule, sa ide­jom da živi­mo bli­že pri­ro­di i poku­ša­mo stvo­ri­ti ritam živo­ta koji je manje sin­te­ti­čan i namet­nut, tako da smo sada u sred eks­pe­ri­men­ta: posa­di­li smo svo­ju hra­nu i uzga­ja­mo je po prin­ci­pi­ma per­ma­kul­tu­re, nas­to­ji­mo stva­ra­ti što manje otpa­da i živje­ti u skla­du s pri­ro­dom oko nas. Obožavam šeta­ti i sakup­lja­ti lje­ko­vi­to i aro­ma­tič­no bilje, kojeg Istra ima u izo­bi­lju. Od toga pra­vim svo­je mace­ra­te, sapu­ne, kremice…Pokušavam živje­ti samo­odr­ži­vo koli­ko god mogu i to me ispunjava.

• Korana Daić
• Somatski pokret