Predstavljanje zbirke Lapis Histriae

U gale­ri­ji Multimedijalnog Centra gra­da Umaga, u čet­vr­tak 2. ožuj­ka, pred­stav­lje­na je zbir­ka oda­bra­nih krat­kih pri­ča koje su pri­jav­lje­ne na pos­ljed­njem knji­žev­nom natje­ča­ju Lapis Histriae. Okupljenima su Neven Ušumović, Milan Rakovac, Federica Marzi, te Maja Briski opi­sa­li smi­sao, povi­jest i zna­čaj dva­ju naj­z­na­čaj­ni­jih lite­rar­nih doga­đa­ja ovo­ga pod­neb­lja Lapis Histriae i Forum Tomizza, s poseb­nim nagla­skom na proš­lo­go­diš­nju pobjed­nič­ku pri­ču i na vizu­al­nu poza­di­nu zbirke.

Pokretanje Foruma Tomizza zapo­či­nje dos­lov­no nakon spro­vo­da veli­kog pis­ca čije ime nosi ovaj knji­žev­ni doga­đaj. “Bili smo tada mains­tre­am umjet­ni­ci, sti­za­la je Europa i slo­bo­da, dek­la­ri­ra­na slo­bo­da, a sad smo vigi­lan­ti koji jure na vje­tre­nja­če, agi­ta­to­ri, koji uka­zu­ju na laži”, isti­če Rakovac nas­tav­lja­ju­ći “Forum Tomizza i Lapis Histriae su u dvi­je dece­ni­je stek­li bal­kan­ski, europ­ski i medi­te­ran­ski legi­ti­mi­tet, a sada o nje­mu bri­nu Neven Ušumović u Umagu i Irena Urbić u Kopru, mno­go bolje nego što smo mi u onim roman­tič­nim vre­me­ni­ma radili.”

Rukopisi pris­ti­žu na natje­čaj u ano­nim­nom obli­ku, što daje jed­na­ke šan­se za uspjeh počet­ni­ci­ma i već afir­mi­ra­nim auto­ri­ma, a šalju se knjiž­ni­ca­ma u Umagu, Kopru i Trstu. Žiri kojeg čini Marko Sosić, Laura Marcig i Tea Tulić nema­ju pris­tup ime­ni­ma auto­ra, a pris­ti­že u pro­sje­ku 150 pri­ča sva­ke godi­ne, isti­če Neven Ušumović, orga­ni­za­tor uma­škog cik­lu­sa natje­ča­ja. Od pris­ti­glih se rado­va oda­be­re u prvoj fazi njih dva­na­est, a od toga se izdva­ja šest fina­lis­ta. Radovi koji su oda­bra­ni u fina­le nala­ze se u zbir­ci koja se pred­stav­lja zajed­no sa još sedam pre­po­ru­če­nih pri­ča, te neko­li­ko nji­ho­vih pri­je­vo­da. Autorice pri­je­vo­da s tali­jan­skog su Lorena Monika Kmet na hrvat­ski i Irena Urbić na slo­ven­ski jezik.

Od tru­da upe­re­nog zamiš­lja­nju ide­ala svi­je­ta bez gra­ni­ca, nas­ta­je nova, alter­na­tiv­na, lite­rar­na regi­ja rek­la je Federica Marzi, čija je pri­ča „Crepe“, u pri­je­vo­du „Pukotine“ pro­gla­še­na naj­bo­ljom na Forumu Tomizza 2016. godi­ne. Federica Marzi rođe­na je i živi u Trstu, objav­lji­va­la je broj­ne pri­če u anto­lo­gi­ja­ma i revi­ja­ma, a poseb­no je osjet­lji­va na izbje­glič­ku, migrant­sku tema­ti­ku. Njezin esej “In ter­ra stra­ni­era” obra­đu­je tali­jan­sku emi­gra­ci­ju u Njemačkoj, a pisa­la je i o ise­lja­va­nju iz Istre i Dalmacije pede­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća. Doktorica je Talijanistike i dobit­ni­ca je nagra­de na Međunarodnom natje­ča­ju žen­skog pisa­nja kojeg ras­pi­su­je Tršćanska pro­vin­ci­ja. Iako je pra­ti­la Forum iz dalji­ne, ovo joj je bio prvi put da sudje­lu­je, a vijest o ovoj, za nju vrlo važ­noj nagra­di je doče­ka­la s veli­kim uzbu­đe­njem i nevje­ri­com isti­ču­ći da je to vidje­la i kao šan­su za pove­zi­va­njem sa izvan­red­nim, nada­re­nim i pre­da­nim oso­ba­ma. Federica navo­di kako ima jedan roman u pri­pre­mi, a Lorena Monika Kmet namje­ra­va pre­ves­ti dvi­je nje­ne pri­če na hrvat­ski jezik, od koji je ona dje­lo­mič­no smje­šte­na u Bujama nazva­na “Terraferma” .

Literarni dio veče­ri su Neven i Federica zaklju­či­li čita­njem ulom­ka iz pri­če “Crepe/Pukotine/Razpoke” naiz­mjen­ce na hrvat­skom, slo­ven­skom, te tali­jan­skom jeziku.

Vizualni dio pred­stav­lja­nja zbir­ke čini skup­na izlož­ba kon­cep­tu­al­nih ins­ta­la­ci­ja i foto­gra­fi­ja koje su dio ilus­tra­tiv­nog iden­ti­te­ta zbir­ke, a smje­šte­ne su na dvi­je loka­ci­je: u gale­ri­ji Multimedijalnog Centra, te gale­ri­ji Grin. Kustosica izlož­be, likov­na kri­ti­čar­ka, te gra­fič­ka dizaj­ne­ri­ca Maja Briski je nazva­la ovo otva­ra­nje pret­pre­mi­je­rom. Od 26 pozva­nih likov­nih umjet­ni­ka izla­žu se rado­vi njih dese­to­ri­ce, a neke od ins­ta­la­ci­ja su dos­pje­le u pros­tor gale­ri­je tre­nu­tak pri­je otva­ra­nja, isti­če kus­to­si­ca, koja je uz Zanetta Paulina odgo­vor­na za vizu­al­ni iden­ti­tet od samog počet­ka ovo­ga natječaja.

U MMC gale­ri­ji je izlo­že­no deset crno bije­lih foto­gra­fi­ja-ske­ni­ra­nih raz­gled­ni­ca Bálinta Szombathya. Prikazani objek­ti su kame­ne skul­p­tu­re, izlo­že­ne  u muze­ji­ma, crk­va­ma i kate­dra­la­ma, uz vlas­ti­te tek­s­tu­al­ne inter­ven­ci­je auto­ra. Balint Szombathy rođen je 1950 u Pačiru (Vojvodina) vrlo je zna­ča­jan kon­cep­tu­al­ni umjet­nik, ute­me­lji­telj gru­pa­ci­je Bosch+Bosch, iz koje je potek­la Marina Abramović. Njegovi su rado­vi uklju­če­ni u neko­li­ko Foruma i Lapisa.

U gale­ri­ji Grin, gdje se odr­žao dru­gi dio pred­stav­lja­nja, izlo­že­ne su sku­pi­ne rado­va i poje­di­ni rado­vi čiji su auto­ri slje­de­ći umjet­ni­ci: Anita Kontrec, Zaneto Paulin, Robert Sironi, Nat von Sky, Hassan Abdelghani, Akiko Sato, Armano Jeričević i Milan Trenc. Robert Sironi nudi upe­čat­lji­vu seri­ju od četi­ri foto­gra­fi­ja, jed­nu 70 sa 90 cen­ti­me­ta­ra i tri 20 sa 30 cm, koje pra­te luta­li­cu čiji se put zaus­tav­lja na oba­li mora. Uz foto­gra­fi­je se nala­zi ins­ta­la­ci­ja koju čine kufer luta­li­ce sa kapom, sto­li­com, te gra­na za noše­nje svo­jih stva­ri na rame­nu koje su pri­ka­za­ne ne fotografijama.

Anita Kontrec pred­stav­lja dvi­je ins­ta­la­ci­je, zid­nu i stol­nu. Stolnu ins­ta­la­ci­ju čini svi­jet od kojeg je ostao samo pepeo, a napu­šta­ju ga papir­na­ti bro­do­vi. Brodovi su nači­nje­ni od pla­no­va gra­do­va zapad­ne Europe ili pisa­ma. Zidnu ins­ta­la­ci­je čini šest ele­me­na­ta, sli­ka i kuti­ja, od kojih su neke zatvo­re­ne. Dvije ins­ta­la­ci­je pove­zu­je gip­sa­na gaza, koja sim­bo­li­zi­ra da kos­ti mogu zaci­je­li­ti, domo­vi se mogu obno­vi­ti, ali se izme­đu počet­ka i kra­ja nala­zi pri­ča boli, praz­ni­ne i neiz­vjes­ne buduć­nos­ti. Svoje će rado­ve Anita Kontrec pred­sta­vi­ti na ovo­go­diš­njem biena­lu u Berlinu.

Natječaj Lapis Histriae nas­tav­lja se i dalje, te je tako u tije­ku novi natje­čaj za naj­bo­lju krat­ku pri­ču, ovaj puta sa tema­ti­kom “Laž”. Rok za pre­da­ju ruko­pi­sa istje­če 1. trav­nja, te orga­ni­za­to­ri pozi­va­ju sva­ko­ga tko ima u sebi nadah­nu­će za pri­ču, da je napi­še i poša­lje, te se tako oku­ša i pos­ta­ne dio ove knji­žev­ne tradicije.

• Lapis Histriae