30. OBLJETNICA ŠTRAJKA LABINSKIH RUDARA

Klub mla­dih “Klub 21” KuC‑a “Lamparna” obi­lje­ži­ti će 30. obljet­ni­cu štraj­ka labin­skih ruda­ra (1987.- 2017.) izlož­bom foto­gra­fi­ja Borisa Cvjetanovića “Labinski ruda­ri 1987.” u petak, 12. svib­nja, u 20 sati u Galeriji “Lamparna”.

Štrajk ruda­ra Istarskih uglje­no­ko­pa “Tupljak” (sljed­nik neka­daš­nje rad­ne orga­ni­za­ci­je IU “Raša”) zapo­čeo je 8. trav­nja 1987. i tra­jao je punih 33 dana. Štrajk je zapo­čeo tako što je tog dana gru­pa od 85 rad­ni­ka dru­ge smje­ne rud­ni­ka u Tupljaku odbi­la sići u jamu zah­ti­je­va­ju­ći „pove­ća­nje lič­nog dohot­ka od 100% za sve rad­ni­ke uklju­če­ne u pro­izvod­nju, rje­še­nje stam­be­nih pro­ble­ma i kom­pen­za­ci­ju od sin­di­ka­ta za izgub­lje­ne sate u štraj­ku“. Ubrzo im se pri­dru­žu­ju ruda­ri prve smje­ne, a sutra­dan i ruda­ri Jame Labin. Od ukup­no 1700 ruda­ra u štraj­ku je sudje­lo­va­lo, ovis­no o izvo­ru, njih 1000 – 1400.  Bila je to već dru­ga obus­ta­va rada (kako se tada štrajk služ­be­no nazi­vao) u godi­nu dana, pa se oče­ki­va­lo da će se sta­nje opet brzo smi­ri­ti. Pogotovo zato što u samo­uprav­no-soci­ja­lis­tič­kom sus­ta­vu biv­še drža­ve, koji zbog oču­va­nja “brat­stva i jedins­tva” nije dozvo­lja­vao druš­tve­nu pola­ri­za­ci­ju, goto­vo da nije bilo orga­ni­zi­ra­nih soci­jal­nih nemi­ra una­toč veli­koj gos­po­dar­skoj krizi.

No ruda­ri Hrvati, Srbi, Bosanci, Kosovari,.. te osta­le etnič­ke gru­pe nas­tu­pa­li su zajed­no i ovog puta nisu pos­lu­ša­li par­tij­sku direk­ti­vu, već su upor­no tra­ži­li ne samo pove­ća­nje svo­jih pla­ća nego i pobolj­ša­nje rad­nih i život­nih uvje­ta te smje­ne čel­nih ruko­vo­di­te­lja rad­ne orga­ni­za­ci­je. Međutim, kri­za Istarskih uglje­no­ko­pa, koja je zapo­če­la još kra­jem 60.-tih (već 1971. done­sen je Zakon o sup­s­ti­tu­ci­ji uglje­no­ko­pa u Hrvatskoj), bila je ne samo odraz gos­po­dar­ske kri­ze, uzro­ko­va­ne gole­mim pore­me­ća­ji­ma u eko­nom­skom živo­tu teme­lje­nom na druš­tve­nom vlas­niš­tvu kojim su uprav­lja­la cen­tral­na pri­vred­no-poli­tič­ka ruko­vod­stva vrlo niske struč­nos­ti, nego i poli­tič­ke kri­ze u biv­šoj drža­vi. Godinu dana rani­je, u pro­lje­će 1987. na čelo Srbije dola­zi Slobodan Milošević koji na nemi­re i demons­tra­ci­je na Kosovu odgo­va­ra seri­jom veli­ko­sr­p­skih mitin­ga. Strmoglavi pad izvo­za, katas­tro­fal­ni trgo­vin­ski defi­cit i otpla­te gole­mih dugo­va zbog inves­ti­ci­ja u ‘poli­tič­ki’ a ne eko­nom­ski odr­ži­ve pro­jek­te, dove­lo je do deval­va­ci­ja dina­ra i dras­tič­nog pada stan­dar­da. S poli­ca trgo­vi­na nes­ta­la je mno­ga uvoz­na roba, zem­lja nije bila u sta­nju pla­ća­ti uvoz naf­te, opre­me i siro­vi­na, nas­ta­ja­li su čes­ti pre­ki­di u pro­ce­si­ma pro­izvod­nje, poče­la se uvo­di­ti raci­oni­ra­na ops­kr­ba gori­vom i dru­gim defi­ci­tar­nim pro­izvo­di­ma, a cen­tra­li­zi­ra­na vlast nije zna­la naći radi­ka­lan i brzi izlaz iz te situ­aci­je. Osim toga, Istarskim uglje­no­ko­pi­ma nisu pogo­do­va­li ni tadaš­nji tren­do­vi u svjet­skom gos­po­dar­stvu koje se sve više ori­jen­ti­ra­lo pre­ma jef­ti­ni­joj i eko­lo­ški pri­hvat­lji­vi­joj naf­ti, a na trži­štu se pojav­lju­je znat­no jef­ti­ni­ji i kva­li­tet­ni­ji ugljen iz Poljske, Kine,…

Iako se obus­ta­va rada odu­ži­la, nije pre­ma štraj­ka­ši­ma bilo nikak­ve repre­si­je već se “rato­va­lo” isklju­či­vo ver­bal­no na zbo­ro­vi­ma ruda­ra koji su se odr­ža­va­li naj­češ­će u pros­to­ri­ma današ­nje Gradske knjiž­ni­ce Labin ili pre­ko medi­ja. Trideset čet­vr­tog dana od izbi­ja­nja štraj­ka, 11. svib­nja 1987. svi su se ruda­ri vra­ti­li na posao, dvo­ji­ca ruko­vo­di­la­ca bili su pri­nu­đe­ni da pod­ne­su ostav­ke, a usvo­jen je i novi pra­vil­nik pre­ma kojem su se pla­će ruda­ra pove­ća­le za 46%, dok je omjer pla­ća direk­to­ra i rad­ni­ka limi­ti­ran na 2:1.

No kri­za time nije zaus­tav­lje­na i već 1988. god zatva­ra se labin­ski rud­nik, a 1999. i pos­ljed­nji rud­nik u Hrvatskoj, onaj u Tupljaku. Jedinstvena ocje­na struč­nja­ka jest da je štrajk labin­skih ruda­ra ubr­zao ras­pad biv­še Jugoslavije.

Boris Cvjetanović rođen je 1953. godi­ne u Zagrebu. Diplomirao je 1976. na Pedagoškoj Akademiji u Zagrebu – odsjek likov­ne umjet­nos­ti. Od 1976. do 1984. radio je kao res­ta­ura­tor u Hrvatskom res­ta­ura­tor­skom zavo­du. 1981. godi­ne počeo se pro­fe­si­onal­no bavi­ti foto­gra­fi­jom. Iste godi­ne poči­nje radi­ti za stu­dent­ski časo­pis SL da bi 1987. godi­ne pos­tao ured­nik foto­gra­fi­je. Izlagao je na broj­nim samos­tal­nim i skup­nim izlož­ba­ma diljem svi­je­ta (Hrvatska, Europa, SAD, Japan, Australija…). Dobitnik je neko­li­ko pres­tiž­nih nagra­da (1st Tokyo International Photo-Biennale ’95 u Japanu, Grand Prix na izlož­bi Hrvatska foto­gra­fi­ja ’97, nagra­da Homo Volans ’97). 1996. godi­ne izda­je knji­gu foto­gra­fi­ja “Prizori bez zna­ča­ja”, a iste godi­ne nje­go­ve foto­gra­fi­je objav­lje­ne su knji­zi “Echoes – Contemporary Art at the Age of Endless Conclusions” Francesca Bonamija (The Monacelli Press, New York, 1996). Njegove foto­gra­fi­je dio su neko­li­ko zna­čaj­nih svjet­skih zbir­ki: Tokyo Metropolitan Museum of Photography; Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti, Zagreb; Galerija Dante Marino Cettina, Umag; Muzej moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti Rijeka; Galerija umjet­ni­na Split; Narodni muzej Zadar – Galerija umjet­ni­na; Hrvatski povi­jes­ni muzej, Zagreb te neko­li­ko pri­vat­nih zbir­ki. Član je Hrvatske zajed­ni­ce samos­tal­nih umjet­ni­ka. Živi i radi u Zagrebu.

Osim foto­gra­fi­ja Borisa Cvjetanovića iz cik­lu­sa “Labinski ruda­ri” snim­lje­nih u trav­nju 1987. godi­ne, izlož­ba je upot­pu­nje­na ton­skim zapi­som radij­skih emi­si­ja o štraj­ku čije nam je kori­šte­nje omo­gu­ćio web por­tal audioifotoarhiv.com

Izložba osta­je otvo­re­na do 19. svibnja.

Izvor

• Boris Cvjetanović
• Klub mladih “Klub 21” KuC-a “Lamparna”