Obiteljski odnosi na Reygadasov način

Meksički reda­telj Carlos Reygadas (rođen 1971.) je egzo­tič­no ime svjet­ske kine­ma­to­gra­fi­je, čiji fil­mo­vi više pris­ta­ju kino­te­ka­ma i fes­ti­val­skim pro­gra­mi­ma nego kinodvoranama.

Taj diplo­mi­ra­ni prav­nik i biv­ši zapos­le­nik mek­sič­kog minis­tar­stva u Briselu pri­vu­kao je počet­kom tisuć­lje­ća paž­nju art fil­mo­vi­ma „Japon“ i „Bitka na nebu“, koji vizu­al­nim sti­lom i laba­vom nara­ci­jom nagi­nju eks­pe­ri­men­tal­nom fil­mu, a nešto kas­ni­je prik­lo­nio se kla­sič­ni­joj nara­ci­ji u dra­mi „Tiho svje­tlo“. Na tom „kla­sič­ni­jem“ putu nala­zi se i nje­gov zad­nji cje­lo­ve­čer­nji film „Post Tenebras Lux“ (2012), koji je u uto­rak (6. lip­nja) pri­ka­zan na 3. pro­gra­mu HTV‑a, a bavi se odno­som brač­nih part­ne­ra koji s dje­com sele iz gra­da na selo.

Iako u obi­te­lji vla­da dobro ras­po­lo­že­nje zbog nove per­s­pek­ti­ve živo­ta u dos­lu­hu s pri­ro­dom, vri­je­me poka­zu­je da rural­no okruž­je baš i nije tako idi­lič­no, a nes­po­ra­zu­mi među čla­no­vi­ma obi­te­lji sve su češ­ći. Reygadasov reda­telj­ski ruko­pis vrlo je pre­poz­nat­ljiv i u ovom fil­mu dugač­kih kadro­va i uspo­re­ne mon­ta­že, s domi­nant­nom upo­tre­bom objek­ti­va koji rub­no izo­bli­ču­je sli­ku i stva­ra dodat­ni osje­ćaj nape­tos­ti i uznemirenosti.

Opći ton fil­ma domi­nant­no je tje­sko­ban, iako povre­me­no bljes­ne pone­ki kadar „malic­kov­skog“ nadah­nu­ća pri­ro­dom poput pri­zo­ra dje­ce u pli­ća­ku koje nose valo­vi ili pre­dve­čer­ja na pla­ži. Šteta da ova­ko vizu­al­no fas­ci­nan­tan film nismo mogli gle­da­ti u kini­ma, ali već je i pri­ka­zi­va­nje na jav­noj tele­vi­zi­ji veli­ki uspjeh za Reygadasove pok­lo­ni­ke i zah­tjev­ni­je filmofile.

Elvis Lenić