Svaki listić mi je molitva – predstavljanje Debore Trusgnach u Gradskoj radionici

U sklo­pu „Vrtnog đira“, ljet­nog cik­lu­sa pro­gra­ma u Gradskoj radi­oni­ci, u nedje­lju 25. lip­nja je svo­jih prvih deset godi­na u toj pul­skoj umjet­nič­koj udru­zi pred­sta­vi­la Deborah Trusgnach. Rodom je iz Stregne u tali­jan­skoj pokra­ji­ni Friuli i nije ni slu­ti­la da će joj turis­tič­ki posjet Puli pro­mi­je­ni­ti život. Svoje pred­stav­lja­nje zapo­če­la je ilus­tra­ci­ja­ma i sti­ho­vi­ma iz svo­jih pje­sa­ma za dje­cu o čarob­nja­ku Mirku, „Il mago Mirco“, nas­ta­lim pri­je nje­nog dola­ska u Pulu, koji kao da su naj­a­vi­li sve male i veli­ke „čaro­li­je“ koje joj se od tada ovdje doga­đa­ju. Odlučivši se za „šegr­to­va­nje“ u Gradskoj radi­oni­ci, u deset godi­na ostva­ri­la je sto­ti­njak raz­no­vr­s­nih, što samos­tal­nih što kolek­tiv­nih, umjet­nič­kih pro­je­ka­ta. Većim dije­lom su to deko­ra­tiv­ne inter­ven­ci­je u inte­ri­je­ri­ma i eks­te­ri­je­ri­ma jav­nih pros­to­ra, a čes­to i u pri­vat­nim kuća­ma, ali bilo je tu i ilus­tra­ci­ja, raz­nih radi­oni­ca s dje­com, a poseb­no pos­ljed­njih godi­na sve se više okre­će i kla­sič­nom sli­kar­stvu, por­tre­ti­ra­nju, pej­za­ži­ma. Evo krat­kog raz­go­vo­ra kojeg smo vodi­li nakon predstavljanja…

- Kako si se osje­ti­la kad si prvi put doš­la u Gradsku radionicu?

Ma, super! Radionica mi je pru­ži­la poli­gon gdje mogu izu­či­ti deko­ra­tiv­ni zanat. Super sam se osje­ća­la. Bilo je to veli­ko izne­na­đe­nje. Jedan pri­ja­telj mi je rekao „moraš oti­ći u Gradsku radi­oni­cu, jer će ti se tamo svi­dje­ti“ i dao mi je adre­su. Ja sam poku­ca­la i rek­la: „Dobar dan! Došla sam jer su mi rek­li da će mi se tu svi­đa­ti.“ I super, osta­la sam odmah 3 – 4 dana. Kad sam vidje­la ono što su tada radi­li u zgra­di vod­njan­ske trž­ni­ce, Majo (Sinožić, tadaš­nji pred­sjed­nik udru­ge) mi je ponu­dio da ako želim mogu osta­ti uči­ti teh­ni­ku. Učiti kroz prak­su, rade­ći ujed­no na kon­kret­nim pos­lo­vi­ma. Nije to neka eks­pre­siv­na umjet­nost nego deko­ra­tiv­no sli­kar­stvo, zanat koji učiš, što mi se odmah svi­dje­lo, jer je to ipak jedan posao, pro­fe­si­ja koju razvi­jaš i za mene je to bio jedan put. Već nakon tog prvog dana u Vodnjanu bilo mi je jas­no da ću se vra­ti­ti. To je bilo super, baš je bilo lijepo.

- Ako sad uspo­re­diš ovo i ono što si radi­la pri­je dola­ska u Pulu, koli­ko ti je to bio kon­ti­nu­itet, a koli­ko si odjed­nom bila u nečem sasvim novom?

Ranije sam već crta­la i pisa­la za dje­cu, radi­la sam i kao ani­ma­to­ri­ca, s dje­com i sta­ri­ji­ma. Završila sam Pedagošku (a zapra­vo sam želje­la Likovnu, ali mi je bila pre­da­le­ko), bila sam i babysit­ter, kas­ni­je sam poče­la izra­đi­va­ti lut­ke, radi­ti pred­sta­ve… dak­le ima­la sam već neki kre­ativ­ni put, ali ovo je kon­kret­ni­je, zanat koji sam izu­či­la i koji se stal­no mije­nja i razvija.

- U deset godi­na si jako puno raz­li­či­tih stva­ri odra­di­la, koje su ti najdraže?

Puno je toga, sva­ka ima svo­ju pri­ču, ali deko­ri­ra­nje sli­je­pih pro­zo­ra na pul­skoj Tržnici mi je naj­dra­že, poseb­no zato jer je refe­ren­ca, moje osob­no pos­tig­nu­će, jer nisam diplo­mi­ra­na, aka­dem­ska sli­ka­ri­ca. Nisam se for­mal­no ško­lo­va­la, ali i jučer su mi rek­li: Ti si ima­la izlož­bu na Tržnici. Znaš, refe­ren­ca na „trbu­hu gra­da“ je veli­ka pri­li­ka, uop­će –veli­ka afir­ma­ci­ja. Zatim, ure­đe­nje roton­de (tzv. Sjedećeg zvu­ka) kod trž­ni­ce, deko­ri­ra­nje ple­te­ri­ma i deta­lji­ma iz povi­jes­ti gra­da, bilo je lije­po iskus­tvo. Tu sam mora­la pro­uči­ti i nauči­ti povi­jest Pule, mno­gi mi kažu da neke od tih deta­lja ni sami nisu zna­li. Velik iza­zov bio mi je Studentski cen­tar, gdje su tra­ži­li da im na zidu nacr­tam četi­ri metar­sku mapu Pule, kući­cu po kući­cu. Jako mi je drag i moj prvi veli­ki mural koji sam osli­ka­la u Motovunu u sklo­pu Dana Velog Jože. Međutim, veći­nom je kod tak­vih pos­lo­va naj­bit­ni­je zado­vo­lji­ti želje naru­či­te­lja, pa je tu vlas­ti­ta kre­ativ­nost znat­no ogra­ni­če­na. Oni pože­le ima­ti taj-i-taj motiv nad kami­nom i ti im to nas­li­kaš, odra­diš što se od tebe tra­ži. Posljednjih sam se godi­na ohra­bri­la, nemam više strah od boje, tako da radim i dos­ta autor­skih sli­ka i imam još puno ide­ja koje želim realizirati.

- U više navra­ta radi­la si i na raz­nim, uvjet­no reče­no, edu­ka­tiv­no-eko­lo­ško-umjet­nič­kim projektima…

Da, eko­lo­gi­ja i rad s dje­com se dos­ta prov­la­če kroz moj rad, radi­la sam lut­kar­sku radi­oni­cu Barakka, zanim­lji­vo je da su u njoj sudje­lo­va­le mame i dje­ca, radi­li smo lut­ke od kaši­ra­nog papi­ra. Onda na Festivalu ulič­nih čarob­nja­ka, radi­la sam s dje­com radi­oni­cu izra­de skul­p­tu­ra od recik­li­ra­nih mate­ri­ja­la, kas­ni­je i u Rojcu, pa u Buzetu i Rovinju slič­ne radi­oni­ce, za Udrugu Put. Za njih sam, zajed­no s Danijelom Poropat, današ­njom pred­sjed­ni­com Gradske radi­oni­ce, radi­la i na tri eko- slikovnice/bojanke, jed­nu sam ilus­tri­ra­la, a i pre­ve­la sam tek­s­to­ve tali­jan­skih ver­zi­ja. Radili smo i lut­kar­ske pred­sta­ve, a lani mi se pru­ži­la pri­li­ka da se i skul­p­tor­ski izra­zim, na Land Art Festivalu „Slama“. Puno je toga bilo…

- I krat­ki film „Eko Babilon“…

Da, pri­ka­zan je na Reviji ama­ter­skog fil­ma u Zagrebu, zatim na beograd­skom Green scre­en fes­ti­va­lu, a potom i u Rojcu. Drag mi je taj ura­dak, u nje­mu sam na svoj način poku­ša­la doča­ra­ti važ­nost oču­va­nja oko­li­ša, ali i zbu­nje­nost i frus­tri­ra­nost činje­ni­com da svi govo­re o eko­lo­gi­ji, ali se i dalje čini puno manje nego što se pri­ča da bi trebalo.

- Ispričala si kako si u jed­noj vili u Portorožu gdje ste tre­ba­li sli­ka­ti neke deko­ra­ti­ve, prvi put nas­li­ka­la gra­ne mas­li­ne na jed­nom mura­lu, od tada ne pres­ta­ješ taj motiv vari­ra­ti u svo­jim radovima…

Joj, ne znam, ima ih već jako puno, posvu­da, sva­ko-toli­ko mi net­ko dođe i naru­či­ti, tra­že pok­lon za kršte­nje, vjen­ča­nje… pa kom­bi­ni­ram te mas­li­ne, pti­ce, tu je već neka poeti­ka oko sve­ga toga, sva­ki list mi je jed­na moli­tva, da sva­ki lis­tić svjes­no radim mis­le­ći na nešto pozi­tiv­no, poku­ša­vam se foku­si­ra­ti na to…

- Tako sad imaš seri­ju sli­ka mas­li­na koju bi već mogla i izložiti.

Polako. Spremam se ja i za izla­gač­ku kari­je­ru, puno je još toga što želim nas­li­ka­ti, ali mir­no, bez for­si­ra­nja. Trenutno dos­ta radim por­tre­te, to je tako­đer dio zana­ta, por­tre­ti­ra­nje. Znaš već, mrtva pri­ro­da, por­tre­ti, sve su to viđe­ne stva­ri, nije nikak­vo novo umjet­nič­ko otkri­će, nešto poseb­no, ali je jed­na vje­šti­na. I to je to što mi je pru­ži­la Gradska radi­oni­ca, moguć­nost da gdje god dođem mogu obav­lja­ti svoj posao, a to je ogromno.

-Odnedavno si poče­la dobi­va­ti pos­lo­ve i u svom kra­ju, novi­ne su poče­le i tamo pisa­ti o tebi, pola­ko se afirmiraš…

Da, to jest jed­no priz­na­nje, otva­ra mi nove per­s­pek­ti­ve za buduć­nost. Važno mi je to, tre­ba mis­li­ti na egzis­ten­ci­ju, na pro­na­la­že­nje pos­lo­va, ali Gradska radi­oni­ca mi je poli­gon i u jed­nom dru­gom, soci­ja­li­za­cij­skom, smis­lu. Ovo je nekak­va ško­la suži­vo­ta, prihvaćanja…

-Da, sa svim broj­nim pro­gra­mi­ma koje ovdje organizirate…

Istina, ne samo na pro­gra­mi­ma, sva­kod­nev­no kroz ovu kuću u Ljudevita Posavskog 10 pro­đe jako puno lju­di, ovo je ško­la živo­ta, vrlo je aktiv­no, pri­pre­ma­ju se stva­ri, doga­đa­nja, kuću tre­ba odr­ža­va­ti, uči se razvi­ja­ti među­ljud­ske odno­se, pošte­nje, pri­hva­ća­nje, sve one lije­pe oso­bi­ne… Sve je to jako bit­no, jer tu imam ne samo vri­je­me i pros­tor, poli­gon za umjet­nost i posao, nego i u podru­čju odno­sa, svo­je­vr­stan poli­gon živo­ta, što je jed­na­ko važno.

-Umjesto nekog zaključ­ka, može­mo li naj­a­vi­ti slje­de­ći pro­gram Gradske radionice?

Naš prvi slje­de­ći jav­ni pro­gram biti će već idu­će subo­te, 1. srp­nja, kad nam u gos­te dola­zi ose­buj­ni tali­jan­ski glaz­be­nik i knji­žev­nik Claudio Cojaniz, sa svo­jim sas­ta­vom “New DK Blues Band”. Andrej Rozman – Roza, poz­na­ti slo­ven­ski pjes­nik, dra­ma­turg, glu­mac i reda­telj koji je nedav­no obja­vio i svo­ju kan­di­da­tu­ru za pred­sjed­ni­ka Slovenije pred­sta­vit će nam se 8.srpnja, a 9. srp­nja Marko Zdravković – Kunac pred­sta­vit će Pulsku film­sku tvornicu.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Fotografije iz arhi­ve Gradske radi­oni­ce i Debore Trusgnach

• Debora Trusgnach
• gradska radionica