“TOČKA”, kolektivni likovni projekt u grožnjanskoj galeriji Fonticus

Gradska gale­ri­ja Fonticus, koja pro­mo­vi­ra suvre­me­nu i mul­ti­me­di­jal­nu likov­nost, 16. lip­nja pri­dru­ži­la se sve­ča­nom obi­lje­ža­va­nju Dana opći­ne Grožnjan pred­stav­lja­njem kolek­tiv­nog likov­nog pro­jek­ta nazi­va “TOČKA” gdje se pro­ble­ma­ti­zi­ra, artis­tič­ki osvjet­lju­je i ilus­tri­ra ovaj nagla­še­no likov­ni ele­ment. Svoje rado­ve izlo­ži­lo je 38 auto­ra grož­njan­skog likov­nog kru­ga koji tema­ti­zi­ra­ju taj pojam i aso­ci­ja­ci­je veza­ne uz nje­ga. Radovi pri­pa­da­ju raz­li­či­tim poeti­ka­ma i sti­lo­vi­ma, a zas­tup­lje­no je sli­kar­stvo, crtež, gra­fi­ka, kolaž, foto­gra­fi­ja, video, skul­p­tu­ra, objekt, ins­ta­la­ci­ja; kera­mi­ka, drvo, metal, kamen)

Eugen Borkovsky, kus­tos gale­ri­je Fonticus i autor pro­jek­ta te zamje­ni­ca župa­na Giuseppina Rajko, otvo­ri­li su ovu izlož­bu uz pri­sus­tvo načel­ni­ka Grožnjana Claudia Štokovca, broj­nih auto­ra i posje­ti­te­lja. O temi pro­jek­ta Borkovsky kaže da “Točka” pro­pi­tu­je, pro­vo­ci­ra i zapo­či­nje disku­si­ju, a rado­ve pro­jek­ta obje­di­nja­va ide­ja upor­ne seiz­mo­gra­fi­je nesi­gur­nos­ti tre­nut­ka. “Neki pro­pi­tu­ju zna­če­nja ili pro­go­va­ra­ju kroz vari­ja­ci­je teh­nič­kih inter­pre­ta­ci­ja. Od mno­gih, nagla­še­no su pri­sut­na dva diskur­sa: upo­ra­ba, kori­šte­nja “Točke” kao likov­nog ele­men­ta te iska­zi­va­nje osob­nog ili kolek­tiv­nog sta­nja, pozi­ci­ja umjet­ni­ka kroz pro­pi­ti­va­nje soci­jal­no-poli­tič­kog zna­če­nja poj­ma. Veliki broj rado­va dose­že akti­vis­tič­ka pa čak i anar­his­tič­ki obo­je­na ostva­re­nja iska­za­na u ras­po­nu od sasvim inti­mi­zi­ra­nih pa do jas­nih, glas­nih i anga­ži­ra­nih poruka/značenja.” nagla­ša­va Borkovski koji je posje­ti­te­lje gale­ri­je vodio kroz pos­tav uz inter­pre­ta­ci­ju izlo­že­nih radova.

Darko Brajković Njapo pred­stav­lja dva rada: jedan se sas­to­ji od neko­li­ko lis­to­va stan­dard­nog, ured­skog papi­ra, for­ma­ta A4 na koji­ma nala­zi­mo više­krat­no otis­nu­te male peča­te, a izdvo­je­ni su iz nje­go­vog više­go­diš­njeg pro­jek­ta: „Ured za nebi­ro­kra­ci­ju“, dok dru­gi rad  pred­stav­lja čovje­ka ovje­še­nog na tan­ku nit. Pozicija, toč­ka situ­aci­je, ovis­na je o dozvo­lje­noj duži­ni kon­ca na kojem biće visi. Vedran Burul izla­že foto­gra­fi­ju kojoj sklad doživ­lja­ja i sek­ven­ce daju poseb­nu notu tajans­tve­nos­ti, a Bruna Dobrilović pred­stav­lja neured­no toni­ra­nu kera­mič­ku kuglu koja aso­ci­ra na oblik zemalj­ske kugle gle­da­ne iz sve­mi­ra koja se iz veli­ke uda­lje­nos­ti vidi kao toč­ka. Autorica na kugli ure­zu­je otvor pa se pred­met pre­tva­ra u kasi­cu za šted­nju, te tako lir­ska ide­ja obli­ka dobi­va prak­ti­čan, upo­ra­ban smi­sao. Predmet star pola sto­lje­ća kojeg foto­gra­fi­ra Slađan Dragojević pod­sje­ća nas na mogu­ću mla­dost, bavi arhe­olo­gi­jom nedav­no proš­lih vre­me­na, arhe­olo­gi­jom proš­le suvre­me­nos­ti. Unutar kon­tek­s­ta ovog pro­jek­ta, Fernando bilje­ži erot­ske zone, toč­ke dodi­ra, dok Lana Flanjak zapa­ža i foto­gra­fi­ra niz pti­ca, golu­bo­va na fasa­di urba­ne više­kat­ni­ce., koje su ras­po­re­đe­ne u hori­zon­tal­nim toč­kas­tim nizo­vi­ma pra­te­ći arhi­tek­ton­ske ele­men­te. Željka Gradski pred­stav­lja dva rada, dip­tih „Falling in Love“, izve­de­na crta­njem, sli­ka­njem i upi­si­va­njem slov­nih ozna­ka. Evin Hadžialjević pred­stav­lja video-rad kojeg nazi­va „Rolling Down Memory Lane“. Ovaj rad pro­ble­ma­ti­zi­ra sje­ća­nje. Kako auto­ri­ca sama pojaš­nja­va, u video-ins­ta­la­ci­ji radi se o jed­nos­tav­nom fizič­kom činu puto­va­nja od toč­ke do toč­ke na njoj bit­noj loka­ci­ji. Uz to, ona pro­ble­ma­ti­zi­ra pojam vre­me­na i pros­to­ra pro­pi­tu­ju­ći prolaznost/neprolaznost vremena.

Slavica Isovska nas u pro­ble­ma­ti­ku uvo­di glav­nim moti­vom, žen­skim aktom, a kre­ativ­na akci­ja nas­tav­lja se inkor­po­ri­ra­njem bilj­nih obli­ka. Ovaj likov­ni rad pos­tav­lja pita­nje: Može li naša tje­les­nost pod­ni­je­ti našu sen­zi­bil­nost? Pamela Ivanković podas­ti­re polip­tih, gru­pu obje­ka­ta koji temu ovog pro­jek­ta obra­đu­ju for­mal­no. Pred nama je neko­li­ko kugli koje već jesu toč­ke, ovis­no o uda­lje­nos­ti s koje ih pri­mje­ću­je­mo. Spajanje raz­li­či­tih krpi­ca tek­s­ti­la, pat­c­hwork i quilt teh­ni­ka, uvi­jek iza­zi­va roman­tič­nu notu. Marija Jaensch pred­stav­lja zanim­ljiv rad izve­den od koma­di­ća goto­vog tek­s­ti­la. Značenje ovog rada može­mo tuma­či­ti i skla­dom mikro i makro koz­mo­sa. Sami koma­di­ći tek­s­ti­la ima­ju svoj dezen. Spojeni, više njih, čine gru­pa­ci­je da bi svi zajed­no sači­ni­li gran­di­ozan por­tret. Marino Jugovac pred­stav­lja niz kugli. Oblici, raz­li­či­tih dimen­zi­ja se ponav­lja­ju nani­za­ni u sli­jed i nepra­vil­no pozi­ci­oni­ra­ni. Ova niska teče lini­jom nepra­vil­ne zavoj­ni­ce tvo­re­ći frak­tal­nu for­ma­ci­ju. Radovan Kunić uzi­ma plat­no i ulje­ne boje koji­ma izvo­di por­tre­te tro­je lju­di. Autor navodi:“Razmišljajući o toč­ki, kao pozi­ci­ji u pros­to­ru  odlu­čio sam toč­ku pos­ta­vi­ti kao isho­di­šte rada. Ljudi na ovim sli­ka­ma gle­da­ju u odre­đe­nu toč­ku; time pos­ta­ju odsut­ni, manje pre­zent­ni.” Andrea Kustić podas­ti­re rad izve­den tušem i perom na papi­ru. Pojam toč­ke obra­đu­je kao loka­ci­ju, mogu­će mjes­to susre­ta, te crta kar­tu, tlo­crt ima­gi­nar­nog gra­da. Edvard Kužina Matei nudi video-rad na kojem su bit­ni i sli­ka i zvuk. Jednostavna iko­no­gra­fi­ja niza­nja, izmje­ne, tije­ka sli­ka uro­nje­na je u dra­ma­tič­nu melo­dij­sku lini­ju. Gordana Kužina pred­stav­lja se s dva rada, od kojih prvi, akti­vis­tič­ki rad, pro­ble­ma­ti­zi­ra recent­nu poli­tič­ku situ­aci­ju u drža­vi u kojoj živi, a dru­gi pro­go­va­ra o vizu­al­nim poja­va­ma koje nazi­va­mo ORB‑i. To su sasvim male i njež­ne toč­ke koje se pojav­lju­ju na foto­gra­fi­ja­ma, a da ih golim okom ne vidi­mo. Miranda Legović nudi dosjet­ljiv foto­graf­ski rad. Bizarnost ovog rada oči­tu­je se kon­tras­tom ple­me­ni­to žute boje koja je u nes­kla­du sa sadr­ža­jem, poma­lo mor­bid­nim ele­men­ti­ma rada. Žuto podru­čje za male kuk­ce pos­ta­je toč­ka smrti.

Xueh Magrini Troll pred­stav­lja crtež, ski­cu s kari­ka­tu­ral­nim karak­te­ris­ti­ka­ma, koji­ma pred­stav­lja dvi­je faze estet­skog ure­đi­va­nja tije­la, te time dodi­ru­je temu izbje­ga­va­nja svi­jes­ti o mate­ri­jal­nos­ti i nor­mal­nos­ti tije­la. Milan Marin pred­stav­lja rad sači­njen kom­pli­ci­ra­nom teh­ni­kom „fres­co on canvas“ nazi­va „I pad je let“, dok Slavica Marin pred­stav­lja video rad, pro­jekt, bazi­ran na trča­nju doživ­lje­nom kao per­for­mans. Josip Mijić temom ovog pro­jek­ta istra­žu­je ide­ju obli­ka koris­te­ći veoma raz­no­rod­nu teh­no­lo­gi­ju. Rad je izve­den kom­bi­na­ci­jom teh­ni­ka i mate­ri­ja­la: smo­lom, akri­li­kom, drvom, pa čak i zla­tom. Gail Morris, po edu­ka­ci­ji skul­p­to­ri­ca, odgo­vor na zada­nu temu pred­stav­lja­ju­ći skul­p­tu­ru, upo­tri­jeb­lje­nim ele­men­ti­ma bli­sku ins­ta­la­ci­ji, koju reali­zi­ra u kame­nu i meta­lu. Ova umjet­ni­ca odlič­no nazi­va svoj rad: ‘What is the Point’, u slo­bod­nom pri­je­vo­du „Čemu sve to“? Saša Pančić uzi­ma odba­če­nu kar­ton­sku amba­la­žu i na njoj akril­nim boja­ma ostva­ru­je osob­ne vizu­al­ne impre­si­je loka­ci­jom, dok Danilo Potočnjak pred­stav­lja gra­fi­ku izve­de­nu s neko­li­ko zah­tjev­nih ponov­lje­nih oti­ski­va­nja. Dijana Rajković podas­ti­re ide­ju toč­ke kao dva ulub­lje­na jed­nos­tav­na objek­ta izve­de­na kera­mič­kom teh­no­lo­gi­jom, a Relja Rajković pro­miš­lja toč­ku kao odnos susre­ta izdu­že­nih for­ma­ci­ja. Nika Rukavina odlu­ču­je se pro­mo­vi­ra­ti ide­ju rada teh­no­lo­gi­jom metal­ske, bra­var­ske stru­ke. To čini per­for­man­som, izved­bom uži­vo pred publi­kom i bilje­že­njem u obli­ku doku­men­tar­nog video-rada.

Apstraktnu, akril­nim boja­ma osli­ka­nu povr­ši­nu sli­ke snaž­nog, geome­tri­zi­ra­nog rit­ma i kolo­ra pot­pi­su­je Andrea Ružić Čović, dok Refik Fiko Saliji pred­stav­lja rad sas­tav­ljen od dva pred­me­ta: školj­ke i make­te zemalj­ske kugle. Rad Irene Škrinjar iza­zi­va medi­ta­tiv­ne aso­ci­ja­ci­je kom­bi­na­ci­ja­ma ilu­zi­ja, sno­vi­đe­nja, medi­ta­ci­ja, geome­tri­ja, a Nina Šperanda pred­stav­lja trip­tih izve­den sito­ti­skom zlat­nim pra­hom nazi­va „Ikone“koji pli­je­ni paž­nju po teh­no­lo­gi­ji, sadr­ža­ju, zna­če­nju i iza­zi­va nedo­umi­ce u per­cep­ci­ji pro­ma­tra­ča. Luiza Štokovac foto­graf­skom teh­no­lo­gi­jom pro­pi­tu­je pojam toč­ke na vizu­alan i sim­bo­li­čan način, dok Noel Šuran pred­stav­lja rad u for­mi umjet­nič­ke knji­ge koji izgo­va­ra akti­vis­tič­ki, sko­ro anar­his­tič­ki odje­nut komen­tar auto­ra na aktu­al­no sta­nje. Urša Valič pro­pi­tu­je konven­ci­je i među­ljud­ske odno­se na pla­nu spol­nos­ti uvo­de­ći temu raz­m­no­ža­va­nja lju­di, a Asja Vasiljev nas­tav­lja istra­ži­va­nje situ­aci­ja i sta­nja odno­sa poje­din­ca i/ili gru­pe u suvre­me­nom okru­že­nju. Andrej Zbašnik na temu ovog pro­jek­ta odgo­va­ra digi­tal­nom foto­gra­fi­jom, ali ju ne podas­ti­re onak­vom kak­va je u ori­gi­na­lu, već ju pre­tva­ra u nega­tiv. Marko Zelenko pred­stav­lja skul­p­tu­ru na kojoj nala­zi­mo toč­ke koje ima­ju smi­sao i real­no zna­če­nje, dok Martin Zelenko reagi­ra mašto­vi­tom vizu­ali­za­ci­jom sta­nja kroz svoj rad nazi­va „Migracije“. Umjetnik uz pred­met­ni dio rada nudi i zvuk, odnos­no zvuč­nu kuli­su koja je na prvi pogled u nes­kla­du s vese­lim boja­ma točaka/kuglica/osoba. Ponavljani ritam zvu­ka zapra­vo demis­ti­fi­ci­ra zaborav.

Projekt je poka­zan i u Berlinu, u surad­nji: Grožnjan/Grisignana – Grad umjet­ni­ka i Kolonie Wedding, Berlin; 19. V. 2017. godi­ne u tri izlož­be­na pros­to­ra: Galerija Toolbox Berlin, InteriorDAsein Berlin i Prima Center Berlin.

• "TOČKA"
• Eugen Borkovsky
• Gradska galerija Fonticus - Grožnjan