U spomen spomenicima – u Apoteci otvoren „Prijedlog“ Marka Lulića

U vod­njan­skoj Apoteci – pros­to­ru za suvre­me­nu umjet­nost, od 3. lip­nja do 1. kolo­vo­za osta­je otvo­re­na izlož­ba „Prijedlog“ (The pro­po­sal) aus­trij­skog kon­cep­tu­al­nog umjet­ni­ka Marka Lulića. Rođen 1972. godi­ne u Beču, Lulić je diplo­mi­rao i danas pre­da­je na beč­koj Akademiji likov­nih umjet­nos­ti. Intenzivno izla­že na naci­onal­noj i među­na­rod­noj razi­ni, a u svom se radu bavi tema­ma kao što su arhi­tek­tu­ra i moder­ni­zam, ispre­ple­ta­nje ide­olo­gi­je i este­ti­ke, ili kon­trast pokret­nog tije­la s nepo­kret­noš­ću monu­men­tal­nih struk­tu­ra. U svo­joj umjet­nič­koj prak­si koris­ti broj­ne medi­je, uklju­ču­ju­ći video, per­for­man­se, foto­gra­fi­ju i instalaciju.

Vodnjanska izlož­ba je svo­je­vr­stan pre­sjek kroz dosa­daš­nji Lulićev rad i okup­lja tri gru­pe među­sob­no pove­za­nih rado­va – seri­ju crte­ža koji se teme­lje na tek­s­tu, a refe­ri­ra­ju se na kon­tekst umjet­nič­kog rada, izla­ga­nja, ins­ti­tu­ci­ja i sus­ta­va umjet­nos­ti, zatim video rad „The Circle (Model of Relations)“, kao i objekt „Monument to Movement“ koji putem stra­te­gi­ja per­for­ma­sa i tek­s­ta obra­đu­ju temu spomenika.

Kustosica izlož­be, Branka Benčić, uz osta­lo je zapi­sa­la: „Strategije dekons­truk­ci­je kon­cep­ta spo­me­ni­ka, arhi­tek­tu­re, te nas­lje­đa moder­niz­ma u Istočnoj i Zapadnoj Europi i nji­ho­va apro­pri­ja­ci­ja, već su više od deset godi­na pola­zi­šta umjet­nič­ke prak­se Marka Lulića. Zanimaju ga meha­niz­mi pre­vo­đe­nja i tran­s­po­zi­ci­je, pre­mi­je­šta­nja kon­tek­s­ta, pro­ce­si izmje­ne odno­sa i izmje­šta­nja zna­če­nja. Lulić re-kre­ira i re-inter­pre­ti­ra bašti­nu moder­niz­ma slu­že­ći se raz­li­či­tim mate­ri­ja­li­ma i medi­ji­ma, arhi­tek­tu­ru i spo­me­ni­ke “pre­vo­di” i rekon­tek­s­tu­ali­zi­ra. Objekte i pros­to­re ispu­nja­va posve novim zna­če­nji­ma pomo­ću poma­ka u gra­đi ili kon­cep­tu, na teme­lju for­mal­nih aspe­ka­ta i kul­tu­ral­nih, druš­tve­nih i poli­tič­kih tema. Njegov rad se jav­lja kao oblik repo­li­ti­za­ci­je sim­bo­lič­ke ins­krip­ci­je jav­nog pros­to­ra, koja je shva­će­na kao otva­ra­nje novih moguć­nos­ti i poten­ci­ja­la indi­vi­du­al­nih poeti­ka i politika.“

Na otvo­re­nju izlož­be zabi­lje­ži­li smo kra­tak raz­go­vor s autorom:

Možemo li vas pred­sta­vi­ti kao kon­cep­tu­al­nog umjetnika?

Pa da, ter­min „kon­cep­tu­al­ni umjet­nik“ je vje­ro­jat­no to što naj­bo­lje opi­su­je moju umjet­nič­ku prak­su. Radim u raz­li­či­tim medi­ji­ma, s objek­ti­ma, vide­om, s per­for­man­som, ali niti sam pra­vi kipar, ne dola­zim iz kipar­stva, objek­ta, niti dola­zim iz nekih stu­di­ja media arta, već se to čis­to u toku ovih zad­njih 20 godi­na tako razvi­lo da radim u raz­li­či­tim medi­ji­ma, ali uvi­jek s tim kon­cep­tu­al­nim pris­tu­pom. To je dos­ta dis­tan­ci­ra­no, a onda i oči­gled­no kad se gle­da moj rad da nisam pra­vi kipar ili neka­kav anti-kipar… Možda je naj­bo­lje kroz način kako upo­treb­lja­vam video vid­lji­vo da sam net­ko tko više pra­ti kon­cept, neku ide­ju, a ne toli­ko neki for­ma­li­zam odre­đe­nih medi­ja i nji­ho­vih pravila.

Jedan od kon­ce­pa­ta koji pra­ti­te je i odnos arhi­tek­tu­re i umjetnosti.

Da, to mi je jedan od naj­važ­ni­jih kon­ce­pa­ta, možda još opšir­ni­je mogu reći da je to ono što se kod nas kaže Raum praxis, odnos­no „pros­tor­na prak­sa“. U širem smis­lu, to je sve što obu­hva­ća pros­tor, odnos oso­be i pros­to­ra, ali i iznad tog fizič­kog zna­če­nja pros­to­ra, zna­či pros­tor kao soci­jal­ni pros­tor, pros­tor sje­ća­nja, pros­tor povi­jes­ti, auto­mat­ski s time i pros­tor povi­jes­ti umjet­nos­ti – velik dio mog rada je istra­ži­va­nje i ispi­ti­va­nje povi­jes­ti modernizma.

I poli­ti­ke?

I to, auto­mat­ski, jer ne pri­ča se među­na­rod­no više o moder­niz­mu nego o moder­niz­mi­ma, budu­ći je sva­ka zem­lja ima­la dru­gu poli­ti­ku, dru­ge poli­tič­ke, ide­olo­ške sus­ta­ve koji su s time obli­ko­va­li i umjet­nost ili- tim umjet­nič­kim ili filo­zof­skim pita­njem se bavim godi­na­ma – da li je to možda bilo obr­nu­to? Da li je poli­ti­ka utje­ca­la na for­mu ili obr­nu­to? Ja mis­lim više ovo prvo, da okol­nos­ti, poli­ti­ka, ide­olo­gi­ja ima­ju utje­ca­ja na umjet­nost – više mar­k­sis­tič­ki – i to je velik dio mog rada. Prije nekih 20 godi­na sam počeo ispi­ti­va­nje tih moder­ni­za­ma. Bavio sam se nekim spo­me­ni­ci­ma koji su radi­li Ludwig Mies van der Rohe, Walter Gropius.. Onda sam, počet­kom 2000 godi­na, radio jedan veli­ki pro­jekt koji se bavio par­ti­zan­skim, anti­fa­šis­tič­kim spo­me­ni­ci­ma na podru­čju tadaš­nje Jugoslavije, što tada još nije bila veli­ka tema i niko­ga nije zani­ma­lo, a sad je to pos­tao total­ni „-izam“, sko­ro umjet­nič­ki pra­vac. Tada to niko­ga nije inte­re­si­ra­lo, a ja sam to radio ne zato jer sam bio bolji, pamet­ni­ji ili sam dalje vidio, nego jer sam imao pred­nost da sam, iako pri­čam naš jezik i pori­jek­lom sam odav­de, ipak bio „izva­na“. Znači, bila je to neka „halb-aus“ polu-vanj­ska pozi­ci­ja, gdje nisam bio žrtva toga što bih nazvao (nadam se da time niko­ga neću uvri­je­di­ti) nare­đe­nom amne­zi­jom este­ti­ke tog vre­me­na. To je bila pred­nost te moje polu-vanj­ske, dis­tan­ci­ra­ne, pozi­ci­je, ali to je bio samo jedan odlo­mak cje­lo­kup­nog mog rada koji nije obra­đi­vao samo ovo naše podru­čje. I dalje sam pro­uča­vao raz­li­či­te moder­niz­me, raz­li­či­ta pros­tor­na pita­nja i onda se to iz tih obje­ka­ta, skul­p­tu­ra, make­ta, razvi­lo – pogo­to­vo u zad­njih 8 godi­na – u per­for­ma­tiv­ne i video rado­ve u koji­ma smo, ple­sa­či i ja, na neki način reani­mi­ra­li, oži­vje­li te spo­me­ni­ke. Spomenici su nešto mrtvo, ili kao što je pri­je sto godi­na rekao aus­trij­ski pisac Robert Musil, „spo­me­ni­ci su nevid­lji­vi“, jer ako nismo turis­ti, ona­ko s vodi­čem, pri­si­lje­ni „gle­daj­te sad lije­vo, gle­daj­te sad des­no“, onda mi u vlas­ti­tim gra­do­vi­ma spo­me­ni­ke ne vidi­mo jer su nam oni kao arhi­tek­tu­ra, dio sva­kod­nev­nih uti­sa­ka. To je bila ta ide­ja – isto­vre­me­no ispi­ti­va­nje, kri­ti­ka, dis­tan­ci­ra­na, ali u isto vri­je­me opet polu-dis­tan­ci­ra­no jer to nije neka hlad­na kri­ti­ka, već je to narav­no i neki afi­ni­tet i fas­ci­na­ci­ja tim rado­vi­ma i auto­ri­ma, a i ta ide­ja – kako ja to mogu oži­vje­ti? Koja to pos­tav­lja pita­nja za nas? Sve to radim da bih sebi barem pos­ta­vio pita­nje, ako ne i odgo­vo­rio, što to zna­či za nas u sadaš­njos­ti? Da li je spo­me­nik uop­će još moguć? Što to zna­či nama koji radi­mo u jav­nom pros­to­ru? Jer i naši spo­me­ni­ci, kako god možda sada nama bili suvre­me­ni, bit će jed­nom mrtvi. Sva ta pita­nja poku­ša­vam pove­za­ti na raz­li­či­te načine.

U Linzu kon­cem mje­se­ca pri­pre­ma­te retros­pek­tiv­nu izložbu?

Da, sad se u Njemačkoj dos­ta koris­ti ame­rič­ki pojam za to „mid-care­er sur­vay“, zna­či polu-vre­men­ska retros­pek­ti­va, jer za pra­vu retros­pek­ti­vu sam još pre­mlad. Bit će to fina stvar, u Lentos Muzeju u Linzu, sat vre­me­na od Beča. Bit će lijep kata­log, neki rado­vi pred­stav­lje­ni ovdje u Vodnjanu biti će i tamo izlo­že­ni, a vje­ro­jat­no ću ima­ti i dvi­je izlož­be u Njemačkoj koje još dogo­va­ram. One neće biti putu­ju­će vari­jan­te izlož­be u Linzu, već će nju na neki način dopu­nja­va­ti. Naime, pošto sam radio dos­ta ins­ta­la­ci­ja, veli­kih obje­ka­ta, tek će te tri izlož­be zajed­no uspje­ti obu­hva­ti­ti veći dio mog 20-godiš­njeg rada.

Što bis­te volje­li da lju­di pone­su s vaših izložbi?

Na um mi pada citat bavar­skog komi­ča­ra iz proš­log sto­lje­ća, Karla Valentina: „Umjetnost je lije­pa, ali zah­tje­va i mno­go pos­la“. Ja mis­lim da umjet­nost, narav­no, zah­tje­va mno­go pos­la od umjet­ni­ka, ali zah­ti­je­va trud i od publi­ke. Ja nisam nika­kav pro­rok, nemam nikak­vu misi­ju ili poru­ku, nikak­ve odgo­vo­re, nego pos­tav­ljam pita­nja, sam sebi kao i dru­gi­ma. Tako da sam već sav sre­tan ako se lju­di u to ulo­že, uop­će pri­hva­te taj posao posma­tra­nja i pro­miš­lja­nja suvre­me­ne umjet­nos­ti i moje prak­se. Ako je tako, ja sam time zado­vo­ljan. U rado­vi­ma se bavim ide­olo­gi­jom, fra­za­ma, nekim slo­ga­ni­ma, a to je ipak vrlo otvo­re­no. Znači, svat­ko može na vrlo raz­li­či­te nači­ne inter­pre­ti­ra­ti te rado­ve i izvu­ći za sebe možda i pot­pu­no dru­ga­či­ja tuma­če­nja od onih koja sam ja, otvo­re­no ili skri­ve­no, želio prenijeti.

• Apoteka - prostor za suvremenu umjetnost
• Marko Lulić