1. DAN 23. PUF‑a: Slatki početak i mučan kraj

Minimalističkim i duho­vi­tim pri­ka­zom besmis­le­nog i ispraz­nog živo­ta suvre­me­nog čovje­ka osli­ka­nog u nje­go­vom pri­rod­nom okru­že­nju – kafi­ću – zapo­čeo je sinoć u Društvenom cen­tru Rojc u Puli 23. među­na­rod­ni kaza­liš­ni fes­ti­val PUF. Predstavu Teatra &TD „Jedan mrtav čovjek“ koja je od srca nasmi­ja­la veći dio publi­ke nati­ska­ne u pros­to­ru Kazališta Dr. Inat pot­pi­su­je Aleksandar Švabić, koji je nepre­ten­ci­oz­no i na jed­nos­ta­van i sim­pa­ti­čan način pru­žio osvrt na ljud­sku otu­đe­nost, osam­lje­nost, glu­post i apsurd.

Petero liko­va (Nataša Kopeč, Mirta Polanović, Dean Krivačić, Sven Jakir i Domagoj Janković) nagu­ra­va­ju se kroz ulaz­na vra­ta kako bi zauze­li svo­je mjes­to u kafi­ću – gos­ti za sto­lo­vi­ma, a kono­ba­ri­ca za šan­kom. Međutim, ovo nije bilo koji dan, već onaj crni­nom oba­vi­je­ni kada je Branko Črnac Tusta iz KUD Idijota umro. Svaki u svom svi­je­tu, tek ski­ci­ra­ni liko­vi ispr­va tugu­ju za legen­dom koja ih je obi­lje­ži­la i ust­vr­di­la: „Ljudi ima­ju pra­vo biti glu­pi, to se ne može uki­nu­ti dekre­tom“. Njega više nema, pa ipak život ili toč­ni­je reče­no živo­ta­re­nje ide dalje. Tako se u pred­sta­vi koja s lako­ćom izbje­ga­va rad­nju, iako ju se na pozor­ni­ci na godo­tov­ski način želj­no išče­ku­je, nižu apsurd­ne situ­aci­je popra­će­ne mini­mal­nim, ali još apsurd­ni­jim dija­lo­gom (i povre­me­nim sup­til­nim raz­bi­ja­njem čet­vr­tog zida, na pri­mjer kada se pogled glum­ca zaus­tav­lja na neko­me iz publike).

U poza­di­ni je ucvi­lje­na žena, čije cvi­lje­nje ne budi utje­hu bliž­nje­ga već nasil­nu reak­ci­ju. Tu je i depre­si­vac koji ne zna bi li rukom doča­ra­nim pišto­ljem ubio dru­gog ili sebe samog. Zgodna kono­ba­ri­ca koja čes­to odsut­no glan­ca čaše priv­la­či paž­nju pre­os­ta­la dva gos­ta, stva­ra­ju­ći na taj način lju­bav­ni tro­kut. Likovi se povre­me­no tru­de iza­ći iz zadub­lje­nos­ti u vlas­ti­te mis­li i reali­zi­ra­ti kon­takt, makar onaj ispraz­no bazič­ni koje­ga pred­stav­lja raz­go­vor o vre­men­skim pri­li­ka­ma. Ali oni ne mogu pru­ža­ti niti pri­ma­ti, što je naj­vid­lji­vi­je u tre­nut­ku poku­ša­ja ostva­re­nja poljup­ca – kada usne mag­net­ski tra­že spa­ja­nje do koje­ga una­toč svom ulo­že­nom tru­du ne dola­zi. Predstava zavr­ša­va na sli­čan način na koji je i poče­la – grup­nim kotr­lja­njem iz dvo­ra­ne kroz čija vra­ta ih dos­lov­no mete vani konobarica.

Nakon Švabićevog „bon­bo­či­ća“ usli­je­dio je kod donje fon­ta­ne na Monte Zaru razo­ča­ra­va­ju­ći Anno Domini 2017. pod nazi­vom „Zauvijek/Nikad“. On je reali­zi­ran u kopro­duk­ci­ji Hrvatske i Izraela, odnos­no Kazališta Dr. Inat i Clipa Theatera, a auto­ri­ca kon­cep­ta je Idit Herman. S Artourom Astmanom ona pot­pi­su­je i reži­ju i kore­ogra­fi­ju ove site-spe­ci­fic pred­sta­ve u nas­ta­ja­nju koja „istra­žu­je priv­lač­nost lje­po­te nas­pram pri­ka­zi­va­nja nasi­lja“. U njoj se u zača­ra­nom kru­gu (više od sat vre­me­na) uglav­nom ponav­lja jed­na te ista sce­na, a ako je cilj bio iza­zva­ti muč­ni­nu kod gle­da­te­lja i otje­ra­ti ih, ona ga je uspješ­no ostva­ri­la, jer je do nje­zi­na kra­ja osta­la samo šači­ca ljudi.

Na sce­ni je četr­na­est liko­va koji­ma se osli­ka­va (u naj­ve­ćoj mje­ri tako­zva­no hej­ter­sko) druš­tvo. U prvom pla­nu je par koji putem ple­sa doča­ra­va sek­su­al­ni čin. Posred fon­ta­ne, na povi­še­nju iz koje­ga izla­zi mlaz, ogor­če­na umjet­ni­ca u sek­si donjem rub­lju izde­ra­va se zbog čovje­ko­vog isklju­či­vog inte­re­sa za nov­cem i sek­som, i povre­me­no svr­ša­va. U fon­ta­ni je homo­sek­su­alac u sek­si kos­ti­mu koje­ga ver­bal­no napa­da pija­ni homo­fob i koji povre­me­no izla­zi iz vode da bi nagu­zio akti­vis­tu ogor­če­nog na poli­tič­ku situ­aci­ju u druš­tvu. Jedna se dje­voj­ka uta­pa, dru­ga ju spa­ša­va, a tre­ća kru­ži oko fon­ta­ne ponav­lja­ju­ći svo­ju man­tru. Postrani su žena s psom koji bje­ži na pozor­ni­cu, par koji uli­je­će sa sesi­ja­ma foto­gra­fi­ra­nja, zašti­ta­ri… Ponavljanje rad­nji pre­ki­da se samo na kra­će vri­je­me – laž­nim zavr­še­ci­ma, jed­nim pri­vid­nim pri­mi­rjem, povre­me­nim krat­kim samo-pred­stav­lja­njem glu­ma­ca s crti­ca­ma iz vlas­ti­tog živo­ta (što je naj­bo­lji dio pred­sta­ve), vokal­nom izved­bom pje­sme „Into My Arms“ Nicka Cavea & The Bad Seedsa (čije je mjes­to u kon­tek­s­tu skroz upit­no) – da bi sve pono­vo kre­nu­lo iz počet­ka. Osim toga, u svom tom pop kaosu s mrač­nom glaz­be­nom poza­di­nom mjes­to je naš­la i Vizualija s neza­obi­laz­nom šare­nom ras­vje­tom… Sve u sve­mu, kopro­duk­ci­ja je rezul­ti­ra­la izu­zet­no povr­š­nim i pre­tje­ra­no teatral­nim Anno Dominijem koji ne istra­žu­je niti zadi­re u srž pri­ka­za­nih lica i nali­čja druš­tva, već se zado­vo­lja­va repli­ci­ra­njem nje­go­vih klišeja.

Organizator petod­nev­nog fes­ti­va­la je SAKUD, dok je suor­ga­ni­za­tor Kazalište Dr. Inat.

• 23. PUF - Međunarodni kazališni festival
• kazalište Dr. Inat
• SAKUD Pula