Predstavljanje ciklusa “Istarske štorije” Pulske filmske tvornice u kinu Valli

Pulska film­ska tvor­ni­ca je u petak, 30. lip­nja, u pul­skom kinu Valli pred­sta­vi­la svo­ju pos­ljed­nju pro­duk­ci­ju – cik­lus krat­kih doku­men­tar­nih fil­mo­va „Istarske što­ri­je“ koje­ga sači­nja­va sedam autor­skih ura­da­ka. Producent seri­ja­la Marko Zdravković Kunac iz PFT‑a je pri­je same pro­jek­ci­je napo­me­nuo da se radi o fil­mo­vi­ma koji pri­ka­zu­ju Istru i istar­ske teme na dru­ga­či­ji način, lišen sen­ti­men­tal­nos­ti i uta­ba­nih ste­re­oti­pa o toj regiji.

Prvi na redu bio je „La piova“ Ines Pletikos, u kojem pra­ti­mo goto­vo nes­hvat­ljiv sukob izme­đu Livia Morosina koji je tu tra­di­ci­onal­nu bum­bar­sku (ili baljan­sku, ako je za vje­ro­va­ti jed­nom od sugo­vor­ni­ka u fil­mu) pje­smu osu­vre­me­nio i uči­nio pono­vo popu­lar­nom i pri­pad­ni­ka tali­jan­ske naci­onal­ne manji­ne iz Galižane i Vodnjana. Inzistiranje na umjet­nič­koj slo­bo­di s jed­ne stra­ne i svo­ja­ta­nje pra­va na eks­klu­ziv­nost s dru­ge otvo­rio je niz pita­nja poput auten­tič­nos­ti fol­k­lo­ra i nje­go­ve povi­jes­ne evo­lu­ci­je ili pak devo­lu­ci­je, a ovaj doku­men­tar­ni film daje nam uvid u „kla­sič­nu“ istar­sku svad­lji­vost i kam­pa­ni­li­zam što neiz­bjež­no rezul­ti­ra nena­mjer­nim koli­ko i neo­do­lji­vim humorom.

U fil­mu „Forešta ver­đi­ne“ Sande Letonje-Marjanović upoz­na­je­mo Mira i Sedinu, pul­ske ulič­ne svi­ra­če i zabav­lja­če koji su se odrek­li kom­fo­ra grad­skog živo­ta i odlu­či­li živje­ti u izrav­nom kon­tak­tu s pri­ro­dom. Njihova naka­na je beskom­pro­mis­na, razum­lji­va s jed­ne, ali nedo­ku­či­va s dru­ge stra­ne. Filozofske pos­tav­ke i život­ne odlu­ke koje idu pro­tiv sred­njos­tru­ja­škog raz­miš­lja­nja čes­to naila­ze na nera­zu­mi­je­va­nje i poru­gu, ali dub­lja ana­li­za nas uvi­jek vra­ća na počet­nu toč­ku u kojoj je neči­ja defi­ni­ci­ja slo­bo­de ono što bismo tre­ba­li izva­ga­ti bez pre­dra­su­da. Dok je Miru i Sedini sve to jas­no i pri­hvat­lji­vo, nji­ho­vom sinu koji inzis­ti­ra na dos­tup­nos­ti stru­je i vode to nima­lo ne odgo­va­ra pa i tu dola­zi­mo do nena­mjer­no smi­ješ­nih obrata.

U fil­mu „Igor“ Ivane Anić, nas­lov­ni lik Igor Loparić, osni­vač i vodi­telj pul­ske huma­ni­tar­ne udru­ge Naš san nji­hov osmi­jeh objaš­nja­va zašto se odlu­čio poma­ga­ti soci­jal­no ugro­že­nim oso­ba­ma diljem Hrvatske. Anić koja se u kadru pojav­lju­je i kao sugo­vor­ni­ca i kao pri­ja­te­lji­ca ne zas­ta­je na povr­š­nom opi­si­va­nju Loparićevog dje­lo­va­nja već kopa dub­lje i poku­ša­va pro­na­ći kori­je­nje nje­go­vog altru­iz­ma. Putujući kroz proš­lost i sje­ća­nja ona stva­ra cje­lo­vit por­tret koji na goto­vo dir­ljiv način opi­su­je uro­đe­nu huma­nost i soli­dar­nost koja čuči u svi­ma nama, no koje rijet­ki zna­ju pro­bu­di­ti i živje­ti po nji­ho­vim viso­kim moral­nim dekretima.

Film ces­te „56 godi­na“ Katarine Radetić intim­ni je pogled u život i odnos brač­nog para koji putu­je u rod­ne Kringu i Žminj i doz­na­je što se u zad­njih pola sto­lje­ća u tim mjes­ti­ma pro­mi­je­ni­lo. Njihove reak­ci­je na izre­če­no, rezig­ni­ra­na trpe­lji­vost i vehe­ment­na netr­pe­lji­vost koje se izmje­nju­ju poput pli­me i ose­ke auten­tič­no su i „nere­ži­ra­no“ pred­stav­lje­ni. U tih krat­kih 15-ak minu­ta gle­da­telj uspi­je­va dobi­ti uvid u pri­ču koja se ina­če odvi­ja iza zatvo­re­nih vra­ta, a sve zahva­lju­ju­ći kame­ri koja pro­ta­go­nis­ti­ma ne daje pre­da­ha i bilje­ži sva­ku reak­ci­ju. Rezultat je isto­vre­me­no humo­ris­ti­čan i dir­ljiv, auten­ti­čan i tipi­čan, iskren poput živo­ta i „lažan“ kao pri­ča u koje smo sami sebe uvjerili.

Film „Sa(n)jam“ Ines Pletikos u svom je prvom dje­lu izvr­stan pre­sjek povi­jes­ti jed­ne od naj­k­va­li­tet­ni­jih kul­tur­nih mani­fes­ta­ci­ja na polu­oto­ku koja u svo­jem sre­di­štu ima auto­re i knji­gu te hom­ma­ge nje­nom ute­me­lji­te­lju Bošku Obradoviću i način na koji su nje­go­ve želje i naka­ne obi­lje­ži­le dalj­nji razvoj Sajma knji­ge u Istri. Film se u dru­goj polo­vi­ci ras­pli­ni i gubi počet­nu sna­gu te poči­nje liči­ti na pro­mo­tiv­ni ura­dak – u jed­nom dje­lu zbog manj­ka kri­tič­kog pro­miš­lja­nja, ali ponaj­vi­še zbog manj­ka raz­no­vr­s­ni­jeg mate­ri­ja­la pa se sve sve­de na opis pre­mo­šte­nih pro­ble­ma i hva­los­pje­ve orga­ni­za­to­ri­ma. Radi se o fil­mu koji počet­ni poten­ci­jal ne razvi­ja do kra­ja, no koji bi uz više rada mogao pos­ti­ći puno snaž­ni­ji i važ­ni­ji efekt.

Umjetnički doseg fil­ma „Suša“ reda­te­lja Gorana Legovića koji sce­na­ri­jo pot­pi­su­je s Ivanom-Natašom Turković, neko­li­ko je ste­pe­ni­ca iznad osta­lih fil­mo­va ovog cik­lu­sa. Specifikum istar­ske željez­nič­ke tra­se Buzet-Pula, pru­ge koja ne vodi nig­dje dalje i nije pove­za­na sa svi­je­tom možda je naj­bo­lja meta­fo­ra o zatvo­re­nos­ti polu­oto­ka. Film pri­ka­zu­je dje­lat­ni­ke Hrvatskih željez­ni­ca, nji­hov sva­kod­nev­ni rad, krat­ke izja­ve put­ni­ka, ali i neuobi­ča­je­ne vizu­re Istre šiba­ne burom i pokri­ve­ne sni­je­gom koje se mogu doži­vje­ti jedi­no kroz vje­tro­bran­sko stak­lo kabi­ne vla­ko­vo­đe. Tehnologija proš­log tisuć­lje­ća koja i dalje radi, ana­log­na sadaš­njost koja se pokre­će na naf­tu, vlak kao pokret­ni ana­kro­ni­zam kojeg rijet­ko tko koris­ti, pre­da­nost pos­lu koji je ujed­no i obi­telj­ska tra­di­ci­ja, bor­ba pro­tiv samo­će koju uspi­je­va raz­ri­je­di­ti samo dola­zak i odla­zak vla­ka i poko­ji zna­ti­želj­ni put­nik-namjer­nik iznim­no su fil­mič­ne situ­aci­je koje Legović isko­ri­šta­va do kra­ja. Ljubav izme­đu vla­ka i fil­ma pos­to­ji od samog počet­ka ovog medi­ja, a u „Suši“ on napo­kon dobi­va i svo­ju istar­sku ina­či­cu – gor­ko-slat­ku i pre­pu­nu sup­til­nih zna­če­nja i emocija.

Završni film cik­lu­sa, „Improvizacija“ Marka Zdravkovića-Kunca, doti­če se uvi­jek intri­gant­ne i deli­kat­ne teme beskuć­niš­tva koja u ovoj ina­či­ci nudi dvi­je vizi­je slo­bo­de i zajed­nič­ku lju­bav pre­ma glaz­bi. Zdravković-Kunac svo­ja tri sugo­vor­ni­ka sni­ma na pul­skom auto­bus­nom kolo­dvo­ru, bilje­ži život­ne pri­če sred­njo­vječ­nog brač­nog para koji se tu već godi­na­ma skla­nja te mla­đeg beskuć­ni­ka kojem je život na ces­ti osob­ni izbor. Iako reda­telj kao sugo­vor­nik pos­tav­lja deli­kat­na pita­nja i poku­ša­va pro­du­bi­ti temu rezul­tat osta­je polo­vi­čan i nedos­ta­je mu dub­lja razi­na. Film jest zaokru­žen, život­ne pri­če (bile one tra­ge­di­je ili sklop okol­nos­ti) su jas­ne i razum­lji­ve, opis slo­bo­de i što ona zna­či dobro je uklop­ljen u cje­lo­kup­nu pri­ču, ali teško se ote­ti doj­mu da se od sugo­vor­ni­ka moglo dobi­ti i više.

Ciklus „Istorske što­ri­je“ je zasi­gur­no naj­bo­lji dosa­daš­nji pro­izvod Pulske film­ske tvor­ni­ce. Gledajući izva­na moglo bi se zaklju­či­ti i da je bilo kraj­nje vri­je­me da to pos­tig­nu, no zna­ju­ći u kojim teh­nič­kim i finan­cij­skim uvje­ti­ma ova udru­ga dje­lu­je bilo bi to kraj­nje bez­o­bra­za­no i neo­sjet­lji­vo. U sva­kom slu­ča­ju kva­li­ta­tiv­ni skok koji su s ovim pro­jek­tom ostva­ri­li podi­že ljes­tvi­cu na vrlo viso­ku razi­nu i bit će zanim­lji­vo vidje­ti hoće li je s novim podvi­zi­ma uspje­ti zadr­ža­ti ili podi­ći još više. S dru­ge stra­ne valja pri­mi­je­ti­ti i da je ovo kru­na dugo­go­diš­njeg anga­žma­na, pro­duk­tiv­ne ustraj­nos­ti, kons­tant­nog nagla­ska na edu­ka­ci­ji i podr­š­ci mla­dih auto­ra, sto­ga je goto­vo poraz­na činje­ni­ca da su lokal­ni medi­ji pro­mo­ci­ju ovog pro­jek­ta u pot­pu­nos­ti zaobišli.

Za kraj valja pohva­li­ti cije­li tim koji je radio na ovom pro­jek­tu – od pro­du­cen­ta i ured­ni­ka Marka Zdravkovića-Kunca, ured­ni­ce Ines Pletikos, već spo­me­nu­tih reda­te­lja i nji­ho­vih pomoć­ni­ka, kao i samih sni­ma­te­lja Groana Legovića, Borne Elwazira, Kristijana Burlovića, Tedija Grubice i Danila Lole Ilića koji je ujed­no i mon­ti­rao sve fil­mo­ve osim „Improvizacije“. Realizaciju „Istarskih što­ri­ja“ omo­gu­ći­li su Agencija za elek­tro­nič­ke medi­je, Fond za poti­ca­nje plu­ra­liz­ma i raz­no­vr­s­nos­ti elek­tro­nič­kih medi­ja, i Hrvatski audi­ovi­zu­al­ni centar.

• Istarske štorije
• Pulska filmska tvornica