Predstavljanje knjige Zlatana Varelije u Bujama

Mjesec hrvat­ske knji­ge mani­fes­ta­ci­ja je koja se tra­di­ci­onal­no odvi­ja sva­ke godi­ne na razi­ni cije­le drža­ve te je tim povo­dom u uto­rak 24. lis­to­pa­da, u Gradskoj vijeć­ni­ci gra­da Buja pred­stav­lje­na knji­ga nazi­va “Narodnjačka krv u teme­lji­ma Hrvatske ško­le” čiji je autor Zlatan Varelija, novi­nar, publi­cist, izda­vač, neumor­ni sakup­ljač etno­graf­skog gra­di­va i doku­me­na­ta te čuvar nema­te­ri­jal­ne kul­tur­ne bašti­ne Bujštine.

Knjigu koju je tri godi­ne pisao pred­sta­vio je sam autor, opi­su­ju­ći njen sadr­žaj, navo­de­ći podat­ke o povi­jes­ti škol­s­tva na pros­to­ri­ma Bujštine te pri­ka­zu­ju­ći na ekra­nu već poma­lo zabo­rav­lje­ne mate­ri­ja­le koje je mar­lji­vo sakup­ljao pa i otkup­lji­vao iz pri­vat­nih zbir­ki ili arhi­va raz­nih ins­ti­tu­ci­ja. Prva hrvat­ska ško­la koja je otvo­re­na i kon­ti­nu­ira­no radi­la bila je, doz­na­je­mo, u Topolovcu u današ­njoj Sloveniji, a pos­ljed­nja u Umagu. Većinu je ško­la za vri­je­me vla­da­vi­ne Austro-Ugarske monar­hi­je i Italije ute­me­lji­la Udruga za pro­mi­ca­nje hrvat­skog i slo­ven­skog škol­s­tva “Družba sve­tog Ćirila i Metoda”, a dona­ci­je su dola­zi­le od poje­di­na­ca, te iz opći­ne Kastav, dok su uči­te­lji na počet­ku bili žup­ni­ci, a kas­ni­je uči­te­lji iz Kastva.

Prisutni su tako doz­na­li da je u Umagu prva uči­te­lji­ca bila Milica Kukurin, a u Martinčićima pored Grožnjana podu­ča­vao je Ivo Jardas. Većina demo­graf­skih poda­ta­ka tako­đer potje­ču iz izvješ­ća “Družbe Čirila i Metoda”, a poda­ci govo­re da je Oprtalj imao na počet­ku dva­de­se­tog sto­lje­ća 4.000 sta­nov­ni­ka, Grožnjan 2.000, a Zrenj 1.000, dok je Umag imao manje od 1.000. Tadašnje ško­le ima­le su u svo­joj bli­zi­ni dva objek­ta, a to su sta­blo Lipe i cis­ter­nu. Lipa je ozna­ča­va­la da se radi o hrvat­skoj ško­li, a cis­ter­na je pri­je dola­ska vodo­vo­da bila uobi­ča­jen način da se dođe do vode. Autor je nado­dao i da je prvu počet­ni­cu napi­sao Frano Franković, čiji je po jedan pri­mje­rak ima­la sva­ka ško­la. Varelija je svo­je pre­da­va­nje obo­ga­tio pro­jek­ci­jom rijet­kih foto­gra­fi­ja škol­skih đaka i svje­dodž­bi, a napo­me­nuo je da je Bujština bila izo­li­ra­ni dio car­stva, čije se sta­nov­niš­tvo bavi­lo veći­nom poljo­pri­vre­dom, pa se u kul­tu­ru i škol­s­tvo nije mno­go ulagalo.

Vrijeme naj­ve­će izgrad­nje škol­skih zgra­da je bilo raz­dob­lje Slobodnog teri­to­ri­ja Trsta kad ih je sagra­đe­no 23 u cije­loj Bujštini, a cilj je bio, kako autor kaže, poli­tič­ki odnos­no da pre­vag­ne opci­ja da ovaj dio Istre pri­pad­ne tadaš­njoj Jugoslaviji. Iz nave­de­nog se stje­če dojam da je naj­mrač­ni­je raz­dob­lje hrvat­skog škol­s­tva bilo dva­de­se­tih godi­na dva­de­se­tog sto­lje­ća, jer su tada pod tali­jan­skog upra­vom s ciljem da se izbri­še sva­ki trag hrvat­stvu, spa­lji­va­njem uni­šta­va­ni doku­men­ti. Ali kako Zlatan Varelija kaže: “Uvijek se nešto spa­si” te izra­ža­va nadu i želju da se od sakup­lje­nih osta­ta­ka jed­no­ga dana ure­di muzej­ski prostor.

Večer pred­stav­lja­nja  knji­ge uve­li­čao je nas­tup žen­ske vokal­ne sku­pi­ne “Romansa” iz Buja.

• Mjesec hrvatske knjige
• Zlatan Varelija