Evelina Rudan “VILE S UČKE – Žanr, kontekst, izvedba i nadnaravna bića predaja” u Gradskoj knjižnici Umag

U Gradskoj knjiž­ni­ci Umag u pone­dje­ljak 6. stu­de­nog upri­li­če­na je večer posve­će­na istar­skim usme­nim pre­da­ja­ma o nad­na­rav­nim bići­ma. Autorica dr. sc. Evelina Rudan pred­sta­vi­la je svo­ju obim­nu znans­tve­nu stu­di­ju na oko 600 stra­ni­ca nazva­nu „Vile s Učke – Žanr, kon­tekst, izved­ba i nad­na­rav­na bića predaja“.

Voditelj knjiž­ni­ce Neven Ušumović rekao je da je ova iznim­no uspje­la fol­k­lo­ris­tič­ka, filo­lo­ška, antro­po­lo­ška i kul­tur­no­po­vi­jes­na stu­di­ja o usme­nim pre­da­ja­ma nagra­đe­na godiš­njom nagra­dom Filozofskog fakul­te­ta u Zagrebu, te da je u samoj uma­škoj knjiž­ni­ci na inter­noj lis­ti knjiž­ni­ča­ra koji sva­ke godi­ne izdva­ja­ju knji­ge koje su obi­lje­ži­le pro­tek­lu godi­nu, za 2016. zauze­la prvo mjes­to. Ono što je inte­re­sant­no kod jed­ne ovak­ve antro­po­lo­ški jake knji­ge je osvje­šta­va­nje pozi­ci­je ono­ga koji istra­žu­je, pa ju čita­mo goto­vo kao auto­bi­ograf­sku knji­gu. Na počet­ku knji­ge nala­zi se uvod­ni dio koji je opće­ni­ti, koji nam žan­rov­ski deter­mi­ni­ra o čemu je riječ u ovoj knji­zi te pojaš­nja­va ter­mi­ne kao što su usme­na pre­da­ja, ili na pri­mjer nara­tiv­na plod­nost što je pojam koji se pri­je sve­ga odno­si na likove,nadnaravna bića iz istar­ske pre­da­je: vile, šti­ge i štri­gu­ne, orko,mora, krs­nik i dru­gi. U dru­gom seg­men­tu uvod­nog dije­la upu­ću­je se na druš­tve­ni kon­tekst kazi­va­nja, sam kazi­vač­ki kon­tekst. U dru­gom dije­lu govo­ri se o povi­jes­ti istra­ži­va­nja upra­vo te tema­ti­ke, o lite­ra­tu­ri na koju se osla­nja Evelina Rudan, te knji­ga­ma koje su utje­ca­la ne razvoj istra­ži­va­nja istar­skih nad­na­rav­nih bića.

Evelina Rudan pojas­ni­la je da je nje­no istra­ži­va­nje u pre­ki­di­ma tra­ja­lo od 1999. godi­ne od kada dati­ra­ju nje­zi­ni prvi zapi­si. Svaki od tih nad­na­rav­nih liko­va i sve osta­le neo­bič­ne poja­ve ispro­fi­li­ra­li su se i opi­sa­ni su vrlo sus­tav­no na osno­vu ono­ga mate­ri­ja­la koje je Rudan pri­ku­pi­la i čini naj­ve­ći dio ovo­ga rada. Ušumović navo­di da je ono što je bit­no za sve koji vole čita­ti čakav­sku dija­lek­tal­nu pro­zu i lju­bi­te­lje istar­skog govo­ra i dija­le­ka­ta je da će u ovoj knji­zi naći upra­vo te auten­tič­ne zapi­se raz­go­vo­ra s bro­jim kazi­va­či­ma. Na kra­ju ove ozbilj­ne znans­tve­ne knji­ge sli­je­di zaklju­čak, lite­ra­tu­ra te rječ­nik manje poz­na­tih, nes­tan­dard­nih riječi.

Ušumovića je zani­ma­lo kako je doš­lo do objav­lji­va­nja knji­ge, odnos­no kako je jedan dok­to­rat pos­tao tako dobra knji­ga? Autorica je kaza­la da je osim uvod­nog i zavr­š­nog dije­la struk­tu­ra dok­to­ra­ta već je bila u obli­ku knji­ge, s tim da je pro­čis­ti­la malo struč­nu ter­mi­no­lo­gi­ju. Iako knji­ga nosi nas­lov “Vile s Učke” pojas­ni­la je da su vile goto­vo naj­ne­plod­ni­ji liko­vi, odnos­no da su manje nara­tiv­no pri­sut­ne nego u nekim dru­gim kra­je­vi­ma naše zem­lje, no da je upra­vo zbog toga sma­tra­la da ima neki dug pre­ma vila­ma koje su ipak pos­to­ja­le jed­nom, kad već nema­ju nara­tiv­nu plod­nost da im se barem odu­ži tim pri­ča­ma, da im posve­ti taj nas­lov. Vile u Istri ima­ju gra­di­telj­sku funk­ci­ju, nema­ju maga­re­će noge, loše pro­ra­ču­na­va­ju vri­je­me, nisu toč­ne ina­če bi na vri­je­me pokri­le Arenu u Puli, a kad se zagle­da­ju u mla­di­će popa­da­ju im putem veli­ka kame­nja, pa se sva­ka veća sti­je­na može oka­rak­te­ri­zi­ra­ti da je ispa­la baš tim vila­ma. Vile su lije­pe, ras­pu­šte­ne kose, šlam­pa­ve su, nisu opas­ne, uop­će ne šte­te lju­di­ma što nije slu­čaj sa svim vila­ma koje za raz­li­ku od ovih istar­skih mogu biti vrlo opas­ne. Neki sta­ri­ji zapi­si kažu da su se mogle vjen­ča­va­ti sa smrt­ni­ci­ma, a tada je taj brak izgle­dao toč­no obr­nu­to patri­jar­hal­nim obli­ci­ma bra­ka. Štrige su s dru­ge stra­ne nara­tiv­no naj­plod­ni­ji lik, a Evelina Rudan sma­tra da nega­tiv­ni aspekt koji su vile ima­li drug­dje u našoj zem­lji, u Istri pre­uze­le štrige.

Ušumović je upi­tao koli­ko kazi­va­či ima­ju povje­re­nje u ono­ga tko ih slu­ša i ima želju nešto saz­na­ti, na što je auto­ri­ca odgo­vo­ri­la da taj aspekt ima dvi­je dimen­zi­je. Čitala je rani­ja istra­ži­va­nja i bilo joj je jas­no da kad čovjek dođe na teren koli­ko slo­je­va osta­ne nevid­lji­vo ako ne govo­ri taj jezik. “Ako želiš dobi­ti pri­če koju su bar pri­bliž­no onak­ve kak­ve su se nekad pri­po­vi­je­da­le onda ti je to što govo­riš jezik i to što te čuju kao svog puno bolje.” Također poz­na­va­nje men­ta­li­te­ta i živo­ta tog kra­ja daje naj­bo­lju kon­tro­lu, naj­bo­lji uvid u fine nijan­se koje se uz pri­ču odvi­ja­ju, kao jed­no sli­je­ga­nje rame­ni­ma, ili jed­no “A, ma…!” koje može zna­čit sva­šta, te joj se čini­lo da ima više šan­se odgo­net­nu­ti što te nijan­se i zna­ko­vi znače.

Sjajan dio knji­ge je upra­vo to kako Evelina Rudan pro­fi­li­ra svo­je kazi­va­če, navo­di Ušumović, kako se oni raz­li­ku­ju i koli­ko izvan­red­nih kazi­va­ča poje­di­na sela ima­ju, no auto­ri­ca je navo­di­la samo nji­ho­ve ini­ci­ja­le, osim ako nisu juna­ci samih priča.

“Bilo je sjaj­nih pri­po­vje­da­ča, a to nešto estet­sko što vas pri­vu­če u usme­nim pre­da­ja­ma skri­va se i otkri­va ne samo u samom tek­s­tu koji se kazu­je nego u cje­lo­kup­noj izved­bi tog usme­nog kazi­va­nja. I po tome se raz­li­ku­ju dobri pri­po­vje­da­či od loših, po nači­nu gdje stav­lja­ju stan­ku, kako vas pogle­da­ju, kako se nasmi­je­še, kako vje­što izbjeg­nu nekog skep­tič­nog slu­ša­te­lja koji mu nije sklon, u sve­mu tome se otkri­va čar. U nači­nu na koji se pri­mjed­be i komen­ta­ri utak­nu u tekst”, nagla­ša­va Rudan nas­tav­lja­ju­ći: “Uvijek pos­to­ji boja­zan kod znans­tve­ni­ka tog tipa (antro­po­lo­zi, etno­lo­zi, sl.) koli­ko vjer­no će pre­ni­je­ti pri­kup­lje­ni mate­ri­jal, ali koli­ko god da imaš moć nad onim što ćeš i kako uvr­sti­ti u knji­gu, toli­ku je moć imao i sam kazi­vač koji je odre­đi­vao koli­ko infor­ma­ci­ja će otkri­ti i na koji način će svo­ju pri­ču ispri­po­vi­je­da­ti. Istraživač (koji ima pre­dra­su­de o vlas­ti­toj moći) i sam je u ulo­zi ono­ga kojeg se pro­cje­nju­je, kojeg se ispituje.”

Predaja je krat­ka pri­ča, krat­ka nara­tiv­na struk­tu­ra koja nešto objaš­nja­va: ili povi­jest pa je to onda povi­jes­na pre­da­ja ili objaš­nja­va način nas­tan­ka nekog mjes­ta, ime­na ili slič­no, pa su to eti­mo­lo­ške pre­da­je, ili govo­ri i tuma­či o nad­na­rav­nom poja­va­ma i bići­ma i onda je riječ o mit­skim ili demo­no­lo­škim pre­da­ja­ma. Bajke bi pak bile one pri­če koje se bave nad­na­rav­nim bići­ma, poja­va­ma, spo­sob­nos­ti­ma. (krs­nik nije nad­na­rav­no biće, on je čovjek s nad­na­rav­nim spo­sob­nos­ti­ma, jed­na­ko kao i štri­ga dok je orko na pri­mjer nad­na­rav­no biće.) Razlika među nji­ma je da je baj­ka više poetič­na, a pre­da­ja više meto­dič­na, baj­ka više knji­žev­na, a pre­da­ja se više bavi znanjima.

Na pita­nje što je važ­no za pre­da­ju Evelina Rudan odgo­va­ra da pre­da­ja za raz­li­ku od baj­ke nema neku reče­ni­cu kojom se poči­nje (Bilo jed­nom…), nema čvr­stu for­mu­lu kojom se poči­nje kao ni čvr­sti zavr­še­tak, te je vrlo flek­si­bil­na žan­rov­ski. Na teme­lju veli­kog bro­ja tek­s­to­va, uklju­ču­ju­ći svo­jih, čini­lo joj se da ono što sve pre­da­je ima­ju su ti dis­tri­bu­tiv­ni poda­ci bilo da se oni eks­pli­cit­no kažu ili podra­zu­mi­je­va­ju. Dok je baj­ka poput fil­ma, pre­da­je se pona­ša­ju kao epi­zo­da u seri­ji, kao da se pret­pos­tav­lja da pos­to­ji odre­đe­no zna­nje bez da se otpo­čet­ka objaš­nja­va. Kod pre­da­je pos­to­ji potre­ba da se tema­ti­zi­ra nje­zi­na isti­ni­tost, da se poja­ča vje­ro­dos­toj­nost toga o čemu se pri­ča, te je to jedan od grad­be­nih ele­me­na­ta pre­da­je. Predaja se na neki način doga­đa na onoj tan­koj lini­ji izme­đu kaosa i ure­đe­nog svi­je­ta, odnos­no kaosa koji pri­je­ti da usko­či u ovaj naš ure­đe­ni svijet.

Vezano uz apo­tro­pej­ska sred­stva koja je jako sus­tav­no istra­ži­la i u svo­joj knji­zi opi­sa­la, auto­ri­ca je obraz­lo­ži­la da se radi o širo­kom spek­tru nači­na čuva­nja i šti­će­nja od onih koji bi vam mogli naudi­ti, a koji mogu biti ver­bal­ni, rije­či­ma, izre­ka­ma, moli­tvi­ca­ma, a pos­to­je i oni koji uklju­ču­ju kom­bi­na­ci­ju rije­či i nekog pos­tup­ka, ili samo pos­tup­ka (npr. ako nešto naopa­ko obu­če­mo neće nas štri­ge). Postoji je i pred­me­ti poseb­no izra­đe­ni za zašti­tu , ali može se i obi­čan pred­met upo­tri­je­bi­ti u neo­bič­ne svr­he, odnos­no u svr­hu zašti­te sta­vi­ti u odre­đe­ni položaj.

Veliki broj posje­ti­te­lja koje je ova inti­gant­na tema pri­vuk­la je u knjiž­ni­cu rado je pos­lu­šao ulo­mak  auten­tič­nog kazi­va­nja na istar­skom dija­lek­tu, zanim­lji­ve podat­ke o nad­na­rav­nim bići­ma, te auto­ri­či­ne aneg­do­te s teren­skog istraživanja.

• Evelina Rudan
• GRADSKA KNJIŽNICA UMAG