„Pljuni istini u oči“ i „Sedma republika“ – Art&Music festival

U nizu pro­gra­ma ovo­go­diš­njeg izda­nja Art & Music fes­ti­va­la, pro­tek­log su viken­da (u petak 24. i subo­tu 25. stu­de­nog) u Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc pri­ka­za­na i dva glaz­be­no-doku­men­tar­na fil­ma. U petak je to bio doku­men­ta­rac Varje Močnik „Pljuni isti­ni u oči“, o isto­ime­nom kul­t­nom prvom albu­mu legen­dar­ne slo­ven­ske gru­pe Buldožer iz 1975., koji je u mno­go­če­mu bio pre­kret­ni­ca na do tada uštog­lje­noj samo­uprav­no-soci­ja­lis­tič­koj rock-sce­ni u nas­ta­ja­nju, koja je tek stid­lji­vo poči­nja­la koke­ti­ra­ti sa zapad­nim glaz­be­nim uzo­ri­ma. Na tra­gu Franka Zappe i nje­go­vih duho­vi­tih i teatral­nih nas­tu­pa, Buldožeri su svo­jom eks­cen­trič­nom, anar­ho­id­no-ludis­tič­kom poja­vom tu sce­nu dobro pro­dr­ma­li (album je neko vri­je­me bio i zabra­njen, pro­da­van „ispod tez­ge“ samo poz­na­ni­ci­ma) i, kao „sta­ri­ja bra­ća“ bili oki­dač za ono što se kas­ni­je doga­đa­lo s poja­vom novog vala, kojem su u Jugoslaviji utr­li put.

Nakon pro­jek­ci­je novi­nar Sven Semenčić je, u svoj­stvu mode­ra­to­ra, pred­sta­vio pro­du­cen­ti­cu fil­ma, Vivu Videnović, i sce­na­ris­ti­cu Barbaru Kelbl. One su istak­nu­le kako im je glav­ni iza­zov, pored manj­ka arhiv­skih mate­ri­ja­la, u stva­ra­nju ovog fil­ma koji je nas­ta­jao deset godi­na, bio kako iskri­vi Buldožer-humor, sar­ka­zam i višez­nač­nost pre­ni­je­ti u medi­ju fil­ma. Iako same nisu odras­ta­le uz Buldožere, vje­što su uspje­le pre­ni­je­ti ne samo duh plo­če nego i vre­me­na u kojem je nas­ta­ja­la, a poseb­no su sim­pa­tič­no u film uklo­pi­le i ani­ma­ci­je koje su na neko­li­ko mjes­ta koris­ti­le kao ilus­tra­ci­je poje­di­nih pje­sa­ma, kao i „spi­ke­ri­cu“ iz onog vre­me­na koja čita isječ­ke s poz­na­tog omo­ta spo­me­nu­tog albu­ma. Sam kon­cept seri­ja­la doku­men­ta­ra­ca na kojem rade (već su sni­mi­le jedan, o prvoj plo­či Pankrta, „Dolgcajt“, a idu­će godi­ne dovr­šit će fil­mu o prvom albu­mu Laibacha), jed­nos­ta­van je: u cije­los­ti pred­sta­vi­ti neke od naj­z­na­čaj­ni­jih i naj­u­tje­caj­ni­jih slo­ven­skih nosa­ča zvu­ka, pred­stav­lja­ju­ći pri tom s današ­njom povi­jes­nom dis­tan­com i same auto­re, ali i pri­pa­da­ju­ći soci­jal­no-poli­tič­ki kontekst.

Slično nas­to­ji, ali na širem uzor­ku uvjet­no reče­no alter-roc­ka biv­še drža­ve, i film novi­nar­ke i docen­ti­ce na Odseku za medij­ske stu­di­je Filozofskog fakul­te­ta u Novom Sadu. Brankice Drašković “Borderland Soundtrack”, pri­ka­zan u Dnevnom borav­ku u subo­tu, u sklo­pu tri­bi­ne „Sedma repu­bli­ka“. Posvećena nedav­no pre­mi­nu­lom glaz­be­nom kri­ti­ča­ru i glaz­be­ni­ku Anti Perkoviću, tri­bi­na je zapo­če­la upra­vo ovim fil­mom budu­ći je ins­pi­ri­ran nje­go­vom knji­gom “Sedma repu­bli­ka: pop kul­tu­ra u Yu ras­pa­du” i gra­đen na tra­gu ide­je kako je u SFRJ s poja­vom novog vala nas­ta­la i još jed­na, ima­gi­nar­na, sed­ma repu­bli­ka srod­no mis­le­ćih, paci­fis­tič­kih, poje­di­na­ca koji su tije­kom rata poku­ša­va­li saču­va­ti pri­seb­nost „hlad­ne gla­ve i toplog srca“. Prateći, osim glaz­be­ne, i kro­no­lo­gi­ju druš­tve­no-poli­tič­kog kon­tek­s­ta od kra­ja 80-ih godi­na i ras­pa­da SFRJ do danas, film poka­zu­je raz­li­či­te pri­mje­re anga­ži­ra­nos­ti glaz­be­ni­ka koje bi se po tom anga­žma­nu tije­kom i oko kriz­nih rat­nih godi­na moglo svr­sta­ti u tu sed­mu repu­bli­ku, a posve­ćen je „svi­ma koji ne odus­ta­ju od osva­ja­nja pros­to­ra slobode“.

Nakon pro­jek­ci­je na tri­bi­ni su, uz auto­ri­cu fil­ma, sudje­lo­va­li fron­t­men gru­pe Goribor Aleksandar Stojković i Nenad Marjanović Dr. Fric, basist ex KUD‑a Idijoti, uz mode­ra­to­ra – novi­na­ra i ured­ni­ka por­ta­la Ravno do dna Zorana Stajčića. Redateljica je pojas­ni­la kako je film zapra­vo saže­ti­ja ver­zi­ja doku­men­tar­nog TV-seri­ja­la koji pri­pre­ma, a velik dio u fil­mu kori­šte­nog video-mate­ri­ja­la (izja­ve pre­ko 60 akte­ra i snim­ke s kon­ce­ra­ta) sama je saku­pi­la kroz godi­ne svog novi­nar­skog rada. Naglasila je kako nije htje­la napra­vi­ti samo još jedan film o novom valu ili nekom odre­đe­nom ban­du, koji su zad­njih godi­na popu­lar­ni, već poka­za­ti kako je sed­ma repu­bli­ka ite­ka­ko stvar­na. „Njeni“ glaz­be­ni­ci su ima­li zna­čaj­nu ulo­gu, ali narav­no nisu bili jedi­ni. Brojni su umjet­ni­ci i slo­bod­no mis­le­ći poje­din­ci, pomi­ču­ći gra­ni­ce u gla­va­ma, gra­de­ći poru­še­ne mos­to­ve i biva­ju­ći na „svo­jim stra­na­ma“ gla­so­vi razu­ma, dija­lo­ga i kri­tič­kog pro­miš­lja­nja stvar­nos­ti, zas­luž­ni za činje­ni­cu da je danas (ma da se svi sla­žu da je „Jugoslavija kao poli­tič­ki okvir zavr­še­na pri­ča.“) kul­tur­ni pros­tor biv­še zajed­nič­ke drža­ve ponov­no pro­to­čan i komu­ni­ci­ra neo­p­te­re­će­no, uspr­kos poli­tič­kim gra­ni­ca­ma i birokracijama.

Kao osnov­nu moti­va­ci­ju za ovaj svoj doku­men­ta­rac Drašković je nave­la osob­nu frus­tra­ci­ju goto­vo nikak­vom infor­mi­ra­noš­ću mla­dih o povi­jes­ti roken­ro­la na ex YU pros­to­ri­ma. „Mi smo to živje­li, sve nam je poz­na­to, proš­li smo kroz to, ali mla­di­ma se to tre­ba objas­ni­ti, jer mla­dost ne može biti ispri­ka za neo­d­go­vor­nost“, kaza­la je Drašković isti­ču­ći da im je ovim fil­mom želje­la poka­za­ti da je to što Perković u knji­zi nazi­va Sedmom repu­bli­kom dois­ta pos­to­ja­lo, da nije tek ima­gi­nar­na kons­truk­ci­ja, jer je sve vri­je­me rat­nog ludo­va­nja, na „prvoj crti“ nasu­prot rat­nim huška­či­ma i izma­ni­pu­li­ra­noj masi zara­že­noj naci­ona­lis­tič­kim stras­ti­ma, na svim stra­na­ma sta­ja­la i odr­ža­la se malo­ljud­na, ali žila­va sku­pi­na onih koji su nas­to­ja­li saču­va­ti nor­mal­nost i muzi­ka im je u tome bila važan medij. Oni su i tada uvi­đa­li da zajed­nič­ki anta­go­nist nisu poje­di­ne naci­onal­ne drža­ve, već mani­pu­la­tiv­ni sis­te­mi koji guše poje­din­ca (neo­vis­no zva­li se oni komu­niz­mom ili kapi­ta­liz­mom) i drže ga u pokor­nos­ti stra­ho­vi­ma i niskim strastima.

Glazbenici su u tome ipak ima­li istak­nu­tu ulo­gu- a u fil­mu ih vidi­mo dois­ta mno­go – od Rimtutitukija (super­gru­pe sas­tav­lje­ne od čla­no­va Partibrejkersa, EKV i Električnog orgaz­ma koji su 1992. u Beogradu orga­ni­zi­ra­li kon­cert „Ne raču­naj­te na nas!“, pro­tiv Miloševićeve mobi­li­za­ci­je), pre­ko Vještica koje su s nji­ma u vri­je­me rata nas­tu­pi­li na veli­kim kon­cer­ti­ma u Berlinu i Pragu (vijest koju su i hrvat­ski i srp­ski medi­ji „pre­vi­dje­li“), Darka Rundeka, Pankrta, Elvisa J. Kurtovića, Filma, Goblina, Zabranjenog puše­nja i mno­gih dru­gih, sve do novi­jih zvi­jez­da u „regi­onu“, poput TBF‑a, Damira Avdića, Ede Maajke, Repetitora i Goribora. Od istar­skih adu­ta u fil­mu se pojav­lju­ju Franci Blašković i KUD Idioti (koji, slič­no kao i Rundek, u Srbiji ima­ju i više fano­va nego doma), te Branimir Sljepčević – Brada, kao orga­ni­za­tor A&M fes­ti­va­la, koji je mno­gim mla­dim ben­do­vi­ma iz regi­je bio odskoč­na daska. Svakako naj­e­mo­tov­ni­ji dio fil­ma su svje­do­čans­tva o živo­tu u oku­pi­ra­nom Sarajevu, gdje su se mla­di okup­lja­li po raz­nim podru­mi­ma, a zajed­nič­ko muzi­ci­ra­nje bilo im je glav­na slam­ka utje­he i pre­živ­lja­va­nja. Spomenut je i velik dopri­nos neo­vis­nih radio pos­ta­ja poput Radia štu­dent i B‑92 koji su u tim vre­me­ni­ma raz­nim „radio mos­to­vi­ma“ odr­ža­va­li taj kul­tur­ni pros­tor živim. Svi su oni zas­luž­ni što su vre­me­na cen­zu­ra, odva­ja­nja „naše“ od „nji­ho­ve“ glaz­be i uni­šta­va­nja arhi­va s „nepodobnim“zvučnim zapi­si­ma i knji­ga­ma na ovim pros­to­ri­ma napo­kon za nama.

Drugi pro­blem izlu­čen na tri­bi­ni je „narod­nja­ci, sve vam je u šaci“-sindrom, činje­ni­ca da su zapra­vo regi­onal­ni pros­tor svi­jes­ti puno više od roken­ro­la u pos­ljed­njim deka­da­ma zapo­sje­le i tako uni­fi­ci­ra­le sve­pri­sut­ne caj­ke (u Srbiji je, kaže Brankica Drašković, među mla­di­ma naj­no­vi­ji glaz­be­ni trend tzv. tur­bo­tro­nic kojeg nazi­va­ju i novim pun­kom, a sas­to­ji se od sem­pla­nja tur­bo folk hito­va i elek­tro­ni­ke) i što se u toj kaši­ci koja nas okru­žu­je i ona šači­ca otvo­re­ni­jih, suko­bi­ma neo­p­te­re­će­nih umo­va vrlo lako „upr­lja­ju“, kako je pri­mi­je­tio Stojković. Ne ospo­ra­va­ju­ći fil­mu vri­jed­nost, pod­sje­tio je da se u nje­mu pri­ča o stva­ri­ma koje „vrti­mo u krug već 25 godi­na i vri­je­me je da se taj krug zatvo­ri.“ „Arhivirajmo ga i živi­mo dalje“, zaklju­čio je, doda­ju­ći kako mu se čini da nedos­ta­je vizi­ja budućnosti.

Dr. Fric nado­ve­zao se na to, rekav­ši kako već godi­na­ma obi­la­zi slič­ne tri­bi­ne na koji­ma ista lica pri­ča­ju o istim stva­ri­ma, osje­ća­ju­ći se kao gomi­li­ca luze­ra koji kuka­ju ana­li­zi­ra­ju­ći proš­lost, a da vrlo malo čine za obra­nu te sed­me repu­bli­ke. Izrekao je svo­ju zgro­že­nost nad činje­ni­com da je rat sve zaus­ta­vio, smr­skao i doveo u situ­aci­ju da se pita­mo tko smo, što smo i gdje smo. Tako ni roken­rol koji je u to vri­je­me bio jed­na od stra­te­gi­ja otpo­ra više nije rele­vant­na odred­ni­ca, jer među mla­di­ma opće­ni­to ima sve manje inte­re­sa za rock, koji je za njih – slič­no kao i džez ili kla­si­ka – samo još jed­na niša u prošlosti.

Nakon tri­bi­ne, u svom kon­cert­nom dije­lu, A&M fes­ti­val je u petak, 24. stu­de­nog u klu­bu Kotač Edusplash plat­for­me pred­sta­vio dvi­je novi­je pul­ske glaz­be­ne nade (sas­tav­lje­ne od glaz­be­ni­ka poz­na­tih iz mno­gih dru­gih ben­do­va): The Flo Masters i Urar, zatim zagre­bač­ki syn­t­h­pop band Svemirko, a sve su svo­jom ori­gi­nal­nom mje­ša­vi­nom raz­li­či­tih rock i jazz izri­ča­ja zaokru­ži­li beograd­ski trio Straight Mickey and the boyz. U subo­tu je u Galeriji 5Kat, na 5. katu Rojca otvo­re­na izlož­ba Davora Klimana, rav­na­te­lja i pro­fe­so­ra pul­ske Škole pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti, uz DJ set Marina Jurcana, a lju­bi­te­lji poezi­je na svo­je su doš­li u Dnevnom borav­ku, gdje su svoj „elek­tro­akus­tič­ni poet­ski live act“ izve­li „Drumski pjes­ni­ci“ Žarko Jovanovski, Siniša Matasović, Vid Jeran, Miodrag Gladović i Mak Murtić.

U edu­ka­tiv­nom dje­lu fes­ti­va­la, osim strip radi­oni­ce, koja je od samih poče­ta­ka zaštit­ni znak A&Ma, a ove je godi­ne vodi Petra Gardijan, po prvi put se nudi i „Tečaj radio kro­je­nja“ kojeg do 8.prosinca vode Bebe i Brada, ured­ni­ci i vodi­te­lji emi­si­je Revija na ledu. Rezultati ovog teča­ja radio-novi­nar­stva biti će pred­stav­lje­ni od 22. do 24. pro­sin­ca u 48-sat­noj radio inter­ven­ci­ji „Radio na ledu“. Zainteresirani se još mogu pri­ja­vi­ti na adre­su: kontaktpu@gmail.com

• Art&music festival