Sklad turobne teme i stila

KINO: BEZ LJUBAVI, reda­te­lja Andreja Zvjaginceva

Unutar res­pek­ta­bil­nog opu­sa ruskog reda­te­lja Andreja Zvjaginceva, nje­gov zad­nji film „Bez lju­ba­vi“ vje­ro­jat­no je nas­lič­ni­ji dra­mi „Elena“ iz 2011. godine.

U oba slu­ča­ja reda­telj se bavi moti­vi­ma iz nesret­nog brač­nog živo­ta, ali ipak pos­to­ji raz­li­ka u nači­nu izra­ža­va­nja te nesre­će. Dok nape­tost izme­đu pos­ta­ri­jeg brač­nog para u „Eleni“ stal­no bubri ispod naiz­gled mir­ne povr­ši­ne, raz­mi­ri­ce izme­đu pro­ta­go­nis­ta fil­ma „Bez lju­ba­vi“ izra­ža­va­ju se silo­vi­to i goto­vo vul­kan­skom energijom.

Supružnici Boris (Aleksej Rozin) i Ženja (Marijana Spivak) ispu­nje­ni su jedi­no gnje­vom i srdž­bom jed­no pre­ma dru­go­me, ima­ju nove part­ne­re i naj­ra­di­je bi osta­vi­li svo­je biv­še živo­te iza sebe. Najveća smet­nja u tom naumu nji­hov je malo­ljet­ni sin Aljoša, koji osje­ća da je suvi­šan i zbog toga dubo­ko pati. Jednog jutra dečak odla­zi u ško­lu i više se ne vra­ća kući, rodi­te­lji anga­ži­ra­ju poli­ci­ju i dobro­volj­ce koji im poma­žu u potra­zi, ali svi poku­ša­ji čine se uzaludnim.

Najveći dar i umi­je­će Zvjaginceva je u tome što uspi­je­va ispri­ča­ti jed­nu uni­ver­zal­nu i temelj­nu ljud­sku pri­ču na iznim­no učin­ko­vit i stil­ski dos­lje­dan način. Izvrsna je sce­na­ris­tič­ka ide­ja da se nez­re­le, sebič­ne i samo­ži­ve rodi­te­lje kaz­ni nes­tan­kom zane­ma­ri­va­nog dje­te­ta, ali tak­vu ide­ju goto­vo „biblij­ske teži­ne“ tre­ba i dos­toj­no raz­ra­di­ti, a Zvjagincev je vrlo uspje­šan u tome.

On ne igra reda­telj­ski na prvu lop­tu, tako se pod utje­ca­jem tra­ge­di­je nje­go­vi liko­vi ponov­no uje­di­ne i spoz­na­ju vlas­ti­tu glu­post, nego se, baš suprot­no, nas­tav­lja­ju još inten­ziv­ni­je sukob­lja­va­ti i gris­ti, a nji­ho­va iona­ko muč­na sva­kod­ne­vi­ca dove­de­na je do vrhun­ca zbog nepod­noš­lji­ve griž­nje savjes­ti. U tom smis­lu iznim­no je učin­ko­vi­ta i dojm­lji­va sek­ven­ca (oči­to pred­stav­lja i nara­tiv­ni vrhu­nac fil­ma) u kojoj rodi­te­lji dola­ze na odjel za obduk­ci­ju iden­ti­fi­ci­ra­ti leš za kojeg sum­nja­ju bi mogao biti nji­hov sin.

I narav­no, Zvjagincev je i ovdje oprav­dao repu­ta­ci­ju vizu­al­no daro­vi­tog reda­te­lja istan­ča­nog sti­la, koji sklad­no pra­ti turob­nu pri­ču kroz impre­siv­no kom­po­ni­ra­ne kadro­ve i pro­toč­nu mon­ta­žu, a naro­či­to su upe­čat­lji­vi sta­tič­ni kadro­vi kasnojesenske/zimske pri­ro­de čija hlad­no­ća poja­ča­va dojam emo­tiv­ne pus­to­ši glav­nih liko­va. Među ovo­go­diš­njom kino ponu­dom „Bez lju­ba­vi“ se defi­ni­tiv­no nala­zi pri samom vrhu.

Elvis Lenić