Ispitivanje klasnih razlika i lažnog morala

• Kako to izgle­da kada obes­prav­lje­ni i potla­če­ni gra­đa­ni poku­ša­va­ju pro­mi­je­ni­ti vlas­ti­tu situ­aci­ju tema je kojom se u „Sluškinjama“ poza­ba­vio Jean Genet, fran­cu­ski autor čije je dje­lo na malu sce­nu Istarskog narod­nog kaza­li­šta Gradskog kaza­li­šta Pula pos­ta­vio reda­telj Damir Zlatar Frey. Otuda kre­će ispi­ti­va­nje klas­nih raz­li­ka kao i laž­nog mora­la i nega­tiv­nih emo­ci­ja – poput pohle­pe i sebič­nos­ti – koje pro­ži­ma­ju sve druš­tve­ne slojeve.

U pred­sta­vi koja je pre­mje­ru ima­la u petak 2. i koja će igra­ti do 7. ožuj­ka pra­ti­mo dvi­je slu­ški­nje, ses­tre Claire (Rada Mrkšić) i Solange (Petra Blašković), koje su neza­do­volj­ne vlas­ti­tim polo­ža­jem te bi ga rado zami­je­ni­le za gos­po­da­ri­čin. Ispušni ven­til im pred­stav­lja imi­ti­ra­nje Gospođe (Ronald Braus), pre­ma kojoj osje­ća­ju isto­vre­me­no i lju­bav i mrž­nju (ali ponaj­vi­še lju­bo­mo­ru i zavist), te naiz­mje­nič­no sado­ma­zo­his­tič­ko upri­zo­ri­va­nje nje­zi­nog uboj­stva, narav­no dok je ona odsutna.

Njihova se igra odvi­ja u salonu/garderobi sa sto­li­ca­ma, dvo­sje­di­ma i dru­gim uobi­ča­je­nim salon­skim namje­šta­jem (kao i nizom sjaj­nih halji­na i krz­na), ali i s neko­li­ko hrpa šare­nih lati­ca koje će ubr­zo pre­kri­ti cije­li pod. Tu je i mno­go kris­tal­nih lus­te­ra koji su pre­uze­li ulo­gu zas­to­ra, pa se na počet­ku pred­sta­ve podi­žu s tla, dok se na kra­ju pono­vo spu­šta­ju. U pred­sta­vu nas uvo­di ins­pi­ci­jent (Manuel Kaučić), koji sve vri­je­me sije­di pos­tra­ni­ce za sto­li­ćem s lam­pom i tek­s­tom, te povre­me­nim sufli­ra­njem i upa­di­ca­ma ruši čet­vr­ti zid. On pozi­va na pozor­ni­cu glum­ce koji na obra­du pje­sme „Life is Life“ izvo­de u playbac­ku uvod­nu špi­cu. Potom se poči­nje „kotr­lja­ti“ muč­na i nasil­na pri­ča u kojoj razo­no­da i intri­ga ses­ta­ra dovo­di do ludi­la i tra­gič­nog završetka.

U prvom dije­lu pred­sta­ve prev­la­da­va­ju viso­ki tono­vi – ses­tre uglav­nom viču što ubr­zo pos­ta­je mono­to­no i zamor­no. Tu leži jed­na od glav­nih zamjer­ki reda­te­lje­vog rada s glum­ci­ma – pre­vi­še je der­nja­ve i his­te­ri­je koje ne dozvo­lja­va­ju tek­s­tu (i izvo­đa­či­ma) da diše. Glumački su pak izvr­s­no odra­đe­ni mir­ni­ji tre­nu­ci, kada dola­zi do izra­ža­ja bra­vu­ra tri­ja u nijan­si­ra­nju sup­til­ni­jih sta­nja svi­jes­ti. Opaska ide i tipič­no ujed­na­če­nom govo­ru na hrvat­skoj pozor­ni­ci, ovdje pose­bi­ce upad­lji­vom zbog klas­nih raz­li­ka izme­đu liko­va, te stil­ski nedo­ra­đe­noj ide­ji kako bi on tre­bao izgle­da­ti. Rezultat je mje­ša­vi­na realiz­ma, gro­te­ske i kari­ka­tu­re, odnos­no poet­ska diso­nan­ca. Inače, glum­ci su korek­t­no odra­di­li posao, a Braus se odlič­no sna­šao u ulo­zi gos­po­đe iz viso­kog sta­le­ža nadah­nu­te ari­ja­ma ope­ret­ne dive. To je i u skla­du s Genetovom željom da pri­ka­že žens­tve­nost bez žene, iako je on želio da deč­ki igra­ju sluškinje.

Zlatar Frey je u Genetovoj jed­no­čin­ki nagla­sio komič­ni i gro­te­sk­ni ele­ment, dok je poma­lo nedo­re­čen ostao pris­tup spram anga­ži­ra­nos­ti ovog dje­la koje pro­pit­ku­je čovje­kov poriv za nad­mo­ći nad dru­gi­ma i teme­lje klas­ne podi­je­le koji, kao što je Genet pito­re­sk­no doča­rao, leže u želji sva­kog od nas da upra­vo mi bude­mo na mjes­tu onih koji su iznad nas. Inače, Zlatar Frey pot­pi­su­je i dra­ma­tur­gi­ju, sce­no­gra­fi­ju, kos­ti­mo­gra­fi­ju, kore­ogra­fi­ju te izbor glaz­be. Predstavu je pro­du­ci­ra­lo Istarsko narod­no kaza­li­šte – Gradsko kaza­li­šte Pula.

Tekst Ivana-Nataša TURKOVIĆ

Foto INK/Tanja DRAŠKIĆ SAVIĆ

• Damir Zlatar Frey
• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula