Pjesme skladane za klavirom

• Svaki bolji bri­tan­ski bend zvu­či ili kao Beatles ili kao Bowie. U slu­ča­ju Arctic Monkeysa i nji­ho­vog albu­ma „Tranquility Base Hotel & Casino“ riječ je o ovom poto­njem. Na tre­nu­tak sam čak zava­rao kole­ge u ure­du da je to novi pot­st­hum­no objav­ljen Bowiev album. Mlađi nisu nasje­li (ne znam je li to zato što ne zna­ju tko je Bowie ili slu­ša­ju Arctic Monkeys), ali ovi sta­ri­ji su sa zani­ma­njem slu­ša­li “Bowieu ostav­šti­nu”. Možda sam tre­bao poku­ša­ti sa Zhelom, sigu­ran sam da bi on zvu­čao ova­ko kada bi imao dobar bend i solid­nu pro­duk­ci­ju iza sebe. Željko je bio prvi pra­vi Bowiev fan kojeg sam sreo u mla­dos­ti. Mislim da se to i čuje u nje­go­vom pje­vač­kom sti­lu, pa tako slu­ša­ju­ći Turnera kako pje­va zamiš­ljam Zhela kao rock zvi­jez­du koja puni sta­di­one diljem svijeta.

Ovaj album kri­ti­ka uspo­re­đu­je i s Gainsbourgovim „Histoire de Melody Nelson“ odnos­no s albu­mom Beach Boysa „Pet Sounds“. Koliko god to dobro zvu­ča­lo, jer radi se o remek dje­li­ma suvre­me­ne glaz­be, za fano­ve ovog ben­da to može pred­stav­lja­ti i pro­blem. Naime, Arctic Monkeys su valj­da jedan od rijet­kih indie rock ben­do­va koji su mogli zasvi­ra­ti na nešto većim sta­di­oni­ma, među­tim pje­sme na ovom albu­mu su nešto sup­til­ni­je, spo­ri­je, int­m­ni­je i time nešto manje prik­lad­ne za fes­ti­val­sku publi­ku. Znači li to da će doma­ći i istoč­no evrop­ski fes­ti­val­ski pro­mo­te­ri još češ­će pose­za­ti za posr­nu­lim zvi­jez­da­ma 90-tih, u naj­bo­ljim slu­ča­je­vi­ma 2000-ih, a u naj­go­rim 80-ih?

Pjesme na ovom albu­mu skla­da­ne su više za kla­vi­rom nego uz gitar­ske rifo­ve, mada ima par dobrih sola­ža na gita­ri. Sve je odsvi­ra­no pris­toj­no, sva­ko toli­ko daju do zna­nja da su vrhun­ski glaz­be­ni­ci, ali ne for­si­ra­ju sola­ža­ma i ego­tri­po­vi­ma – sve je u funk­ci­ji aran­žma­na i ben­dov­ske svir­ke. Zanimljivi su aran­žma­ni, pra­te­ći voka­li, pro­duk­ci­ja, oda­bir zvu­ka… Tekstovi su solid­ni, obra­đu­ju se suvre­me­ne teme, malo teh­no­lo­gi­je, poli­ti­ke, reli­gi­je. Album je to za eki­pu 30+, publi­ku koja će ih pože­lje­ti pogle­da­ti na samos­tal­nom kon­cer­tu u ras­pro­da­nom manjem klu­bu, umjes­to na 30 minut­nom nas­tu­pu na kak­vom mega fes­ti­va­lu. Ugodan je za slu­ša­nje u ure­du, autu i na kuć­nom “babi­nja­ku”.

Moji favo­ri­ti: „Tranquility Base Hotel & Casino“, „Golden Trunks“, „She Looks Like Fun“.

DJ Marino

• Arctic Monkeys