Prepuštenost, skromnost i dostojanstvo

• Njemačka foto­graf­ki­nja i violi­nis­ti­ca Barbara Luisi auto­ri­ca je samos­tal­ne izlož­be “Akt” koja je u subo­tu 12. svib­nja otvo­re­na u muze­ju Lapidarium u Novigradu. Izložba je otvo­re­na uz pomoć Talijanskog ins­ti­tu­ta za kul­tu­ru iz Zagreba i finan­cij­ski pot­po­mog­nu­ta od stra­ne gra­da Novigrada, a izlož­bu, koju je pret­hod­no vidje­la publi­ka u Tokiju, New Yorku, Lecceu i Martina Franci, su pred­sta­vi­le sama Barbara Luisi, kus­to­si­ca izlož­be Manuela de Leonardis i rav­na­te­lji­ca Muzeja Lapidarium dr. sc. Jerica Ziherl.

Izloženo je 13 crno bije­lih foto­gra­fi­ja iz seri­je “Vita Aeterna” ana­log­no rađe­nih na sre­br­noj žela­ti­ni, tiska­nih na stan­dard­noj pod­lo­zi, šest na svi­li dimen­zi­ja 100 sa 150 cen­ti­me­ta­ra, dvi­je na rola­ma ruč­no rađe­nog japan­skog washi papi­ra, jedan sklo­pi­vi drve­ni nosač sa šest foto­gra­fi­ja, a u jed­nom dije­lu muze­ja putem video pro­jek­ci­je pri­ka­za­ni su i dodat­ni rado­ve iz ove uis­ti­nu fan­tas­tič­ne kolek­ci­je. Otvorenje je pra­tio sni­mak glaz­be kojeg je odsvi­ra­la sama auto­ri­ca, te koji je izvr­s­no upot­pu­nio atmo­sfe­ru i dir­lji­vi ton izložbe.

Motivi pos­tav­lje­nih foto­gra­fi­ja snim­lje­nih u pro­tek­le dvi­je godi­ne su tije­la oso­ba tre­će život­ne dobi, čes­to po prvi puta u ulo­zi mode­la, te sta­ra, kvr­ga­va, vje­trom i kišom obli­ko­va­na sta­bla mas­li­na iz tali­jan­ske regi­je Puglia.

Nepobitno vrhun­ski rado­vi viso­kog umjet­nič­kog doj­ma pri­ka­zu­ju na neki način umor od živo­ta, ali i smi­re­nost, pre­pu­šte­nost, skrom­nost i dos­to­jans­tvo. Ljudi na foto­gra­fi­ja­ma su snim­lje­ni sami ili u paru, zarob­lje­ni u tre­nut­ku. Izložena je i tro­di­jel­na kom­po­zi­ci­ja “Triptych Eikoh Hosoe” rađe­na u kolo­vo­zu 2017. kojom umjet­ni­ca oda­je počast tom veli­kom japan­skom foto­gra­fu koji je bio jedan od nje­nih uči­te­lja. Na foto­gra­fi­ji on drži u ruci foto­gra­fi­ju svo­je­ga uči­te­lja, sim­bo­lič­ki pri­ka­zu­ju­ći na takav način kako nadah­nu­će pos­ta­je pri­je­laz iz gene­ra­ci­je u generaciju.

U svo­me osvr­tu kus­to­si­ca navo­di: “Za Barbaru Luisi veza s pri­ro­dom vrlo je čvr­sta, pa i u nači­nu tre­ti­ra­nja akta. Kožno tki­vo, kvr­ga­vost, pri­vid­na fra­gil­nost nala­ze para­le­lu, boga­tu povez­ni­ca­ma s proš­loš­ću, među živim stvo­ro­vi­ma živo­tinj­skog i bilj­nog svi­je­ta. Napose su drve­ća mas­li­ne ta tisuć­ljet­na tije­la koja nje­zin sen­zi­bil­ni pogled hva­ta u pre­di­je­lim Puglie. Fotografkinja uspo­re­đu­je sad bez­briž­nu okret­nost mla­dos­ti, sad teži­nu pro­pa­da­nja, s tije­li­ma svih dobi i rasa – žen­skim i muškim – koja pozi­va da joj pozi­ra­ju. Ljepota je cilj puta. Ljepota koja sadr­ži nes­kla­dan ele­ment, kao što nas uči japan­ska este­ti­ka, zbog čega har­mo­ni­ju ne mogu a da ne odre­đu­ju ele­men­ti koji osci­li­ra­ju izme­đu dvi­je kraj­nos­ti impli­cit­ne dual­nos­ti, ali koja sadr­ži i dostojanstvo.”

Barbara Luisi rođe­na je u Münchenu, a živi i radi izme­đu New Yorka, Züricha i Camoglia (GE). Školovala se na Hochschule für Musik und Theater u Münchenu, a svi­ra­la je u poz­na­tim europ­skim orkes­tri­ma kao što su Minhenska fil­har­mo­ni­ja, Nacionalni orkes­tar gra­da Toulousea  te je bila kon­cert­na maj­sto­ri­ca Gudačkog kvar­te­ta Pocci. Očarana tam­nom komo­rom, sa 17 godi­na poči­nje se zani­ma­ti za foto­graf­sko eks­pe­ri­men­ti­ra­nje. Učila je i radi­la s foto­gra­fi­ma kao što su Eikoh Hosoe, Art Streiber, Michael Grecco i Jock Sturges. Izlaže na broj­nim samos­tal­nim izlož­ba­ma diljem svi­je­ta, te je auto­ri­ca mno­gih foto­graf­skih knjiga.

Izložbu je mogu­će pogle­da­ti do 12. lipnja.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Barbara Luisi
• Muzej Lapidarium