Nepatvoreni, arhaični glazbeni jezik

• Imao sam 16 godi­na kad sam prvi put čuo za Ry Coodera i to zahva­lju­ju­ći soun­d­trac­ku koji je rado za Wendersov film „Paris Texas“. Nama tada kul­t­ni film, iako ne znam zašto nam je baš toli­ko impo­ni­rao. Vjerojatno smo slu­ša­li odlič­nu film­sku glaz­bu, gle­da­li lije­pu Nastasju Kinski i oslo­ni­li se na zanim­lji­vu este­ti­ku film­ske foto­gra­fi­je. Ostalo, sa 16 godi­na, nismo mogli baš pre­vi­še razu­mje­ti. Vjerojatno nas je pod­sje­ćao na još jedan kul­t­ni film koji je sva­ki mla­di roker tada morao makar 2 – 3 puta pogle­da­ti – „Easy Rider“.

U među­vre­me­nu nisam pozor­no pra­tio nje­go­vu kari­je­ru, iako je Cooder nani­zao još puno odlič­nih soun­d­trac­ka i solo albu­ma. Na ovom je novom albu­mu obra­dio folk blu­es stan­dar­de koje su popu­la­ri­zi­ra­li Blind Willie Johnson, The Stanley Brothers i The Pilgrim Travelers. Njima je pri­do­dao i tri svo­je novi­je pje­sme sto­ga je ovaj album dobio povi­jes­ni pre­sjek, a i sam zvuk i pro­duk­ci­ja vari­ra­ju od pje­sme do pjesme.

Album ima i obi­telj­sku crtu, na nje­mu je anga­ži­ran i Ryev sin, Joachim Cooder, kao pro­du­cent, uda­ralj­kaš i bub­njar. Moderan pris­tup Joachima i bez­vre­men­ska, “bot­tle­neck” gita­ra­ra Rya, neka­ko je uspje­la stvo­rit zanim­lji­vu, pri­gu­še­nu kemi­ju, koja ovaj album čini arha­ič­nim, ali ga ipak smje­šta u ovo vri­je­me. U “Straight Street”, koju su Pioneersi izvo­di­li još 1955., koris­ti voka­le Terryja Evansa, Bobbyja Kinga i Arnolda McCullera na vrlo sofis­ti­ci­ran i upe­čat­ljiv način. Ono što mi je na ovom albu­mu naj­vi­še leglo su obra­de, bot­tle­neck gita­ra i mini­mal­na, sta­rin­ska pro­duk­ci­ja s jako malo perkusija.

Tekstovi su soci­jal­no osvi­je­šte­ni i anga­ži­ra­ni, a u Blind Alfred Reedovoj “You Must Unload”, doti­če se i reli­gi­je, toč­ni­je pomod­nih kato­li­ka (“You fashi­on-loving Christians sure give me the blu­es”). Stariji lju­bi­te­lji coun­tryja zna­ju reći “j…š pje­smu koja u sebi nema stih “bro­ken heart”“ i čes­to se toga sje­tim kad naiđem na kakav coun­try album, ali Ry Cooder nije roman­tik te vrste, on je aktivist.

Meditativan album, za nešto sta­ri­ju publi­ku, odli­čan za vru­će (pus­tinj­ske) tem­pe­ra­tu­re i dri­je­muc­ka­nje u hla­du. Nije isklju­či­vo samo za lju­bi­te­lje Americane jer koris­ti jedan nepa­tvo­re­ni, arha­ič­ni glaz­be­ni jezik, koji uvi­jek nađe nači­na da dopre do ljud­skih korijena.

DJ Marino

• Ry Cooder