Zlatni rez downtempo elektronike

• Krajem 90-ih i počet­kom 2000-ih u jav­nom pros­to­ru, radij­skom ete­ru ili na pri­vat­nim fešta­ma bilo je goto­vo nemo­gu­će izbje­ći glaz­bu Mobyija, Manu Chao i Thievery Coorporation. Manu Chao je 1998. obja­vio svoj prvi LP „Clandestino“, Moby je 1999. obja­vio „Play“, a Thievery su 2000. obja­vi­li album „The Mirror Conspiracy“, koja je sadr­ža­va­la rani­je objav­ljen ultra pla­ne­tar­ni hit „Lebanese blonde“.

Kako je Lebanese Blonde naziv za odre­đe­nu sor­tu haši­ša, kada sam prvi puta ugle­dao Thievery Corporation na fot­ka­ma, ono što sam pomis­lio bilo je: „ovi se ne uka­pa­ju u ste­re­otip o haši­ša­ri­ma, ovi su nekak­vi šmin­ka haši­ša­ri“ – dota­da nes­po­ji­va kom­bi­na­ci­ja. Rob Garza i Eric Hilton, dvo­jac iz Washingtona koji čine srž ben­da Thievery Coorporation pred­stav­lja­li su haši­ša­re u odje­li­ma, koji su više liči­li na pos­lov­ne lju­de, možda čak i na mla­de poli­ti­ča­re nekak­ve libe­ral­ne stran­ke nego na “zma­zan­ce”, kako obič­no zamiš­lja­mo hip­py hašišare.

Gazba koju su tada obja­vi­li bila je odre­đen miks jazzy akor­da, reg­gae utje­ca­ja, duba, down­be­eta, chill outa, zači­nje­na etno ele­men­ti­ma, zapa­ki­ra­na u vrhun­sku pro­duk­ci­ju. Dan danas taj album zvu­či svje­že. Njime su zapra­vo osmis­li­li svoj žanr, možda u nekoj naj­ši­roj defi­ni­ci­ji ga može­mo nazva­ti down­tem­po elec­tro­ni­ca, odnos­no tada vrlo popu­lar­ni lounge.

Kako je od tada proš­lo 18 godi­na, tren­do­vi su se pro­mi­je­ni­li, hype oko chill out i down­tem­po glaz­be je splas­nuo, među­tim oni su taj svoj zvuk dove­li do savr­šens­tva i nisu puno pro­mi­je­ni­li svo­ju for­mu­lu. Kvarat ana­log­ne elek­tro­ni­ke, kva­rat reg­gae, kva­rat etno ele­me­na­ta i kva­rat fusi­on jazza.

Najnoviji album pred­stav­lja samo nas­ta­vak te pri­če. Na prvo slu­ša­nje ništa novo ili poseb­no, ali zapra­vo odlič­no funk­ci­oni­ra. Na nje­mu je zapra­vo nešto jači utje­caj reg­ga­ea, ali što je i razum­lji­vo jer su ga sni­ma­li na Jamaici. Stoga je i pro­duk­cij­ska vrhun­ska, u smis­lu zaokru­že­nos­ti zvu­ka, topli­ne, omje­ra ben­dov­ske svir­ke u živo i ritam maši­na te sem­ple­ra. Na tih 12 pje­sa­ma koje se nala­ze na albu­mu gos­tu­je cije­li niz voka­lis­ta, od Mr Lif, Natalie Clavier, LouLou Ghelichkani kao naj­no­vi­je reg­gae nado­la­za­eće zvi­jez­de, Racquel Jones.

Album otva­ra ins­tru­men­tal­na „San San Rock“, nakon čega ide “History” na kojoj gos­tu­je Mr Lif i koja je osvrt na crnu Ameriku s tek­s­tom: “I can’t be black wit­ho­ut his­to­ric sys­te­ma­tic oppre­ssi­on, I can’t look at a cop wit­ho­ut second-guessing”.

Potom jedan soli­dan atmosp­he­ric drum and bass „Music to make you stag­ger“, koja će zasi­gur­no “roka­ti” po ljet­nim fes­ti­va­li­ma. Potom ide „Letter to the Editor“, koja nam je poz­na­ta s proš­log album, ali u jed­noj ogo­lje­noj, siro­vi­joj, remik­si­ra­noj ver­zi­ji. Racquel se kas­ni­je pojav­lju­je s još jed­nom pje­smom, „Road Block“, rag­ga­muf­fin hitom. Iako su možda nami­je­nje­ne nešto mla­đoj publi­ci, meni su neka­ko bile upe­čat­lji­ve, ener­gič­ne – daju album jedan mla­de­nač­ki štih, tek toli­ko da ne zapad­ne u jazzy loun­ge melan­ko­li­ju ili šeće­ras­tu reg­gae romantiku.

Opet u sasvim opreč­nom prav­cu album usmje­ra­va disko­id­na, 4/4 beat „Voyage Libre“ na kojoj gos­tu­je nji­ho­va dugo­go­diš­nja surad­ni­ca LouLou Ghelichkani. Jamajčanin Notch gos­tu­je na dvi­je pje­sme, nešto ozbilj­ni­joj „Destroy the Wicked“, i zaključ­noj pje­smi na albu­mu, roman­tič­noj „Waiting too Long“ koja je možda i naj­bo­lja reg­gae pje­sma na albumu

Iako zasi­gur­no ne pred­stav­lja nekak­vo remek dije­lo niti pomi­če gra­ni­ce elek­tron­ske glaz­be kak­vu zna­mo, album je naj­bo­lji dokaz zašto je ovaj duet do sada izdr­žao test vre­me­na. Predstavlja neka­kav zlat­ni rez down­tem­po elek­tro­ni­ke ili­ti deep dis­co loun­gea svoj­stve­nog upra­vo ovom ame­rič­kom duetu.

DJ Marino

• Glazbena recenzija
• Thievery Corporation