Kad literatura gori

Prošlo je više od pola sto­lje­ća od sni­ma­nja kul­t­nog fil­ma „Fahrenheit 451“ (1996), koji je zna­me­ni­ti fran­cu­ski reda­telj Francois Truffaut reži­rao pre­ma isto­ime­nom dis­to­pij­skom roma­nu ame­rič­kog pis­ca Rayja Bradburyja.

Radnja roma­na i fil­ma odvi­ja se u turob­noj bli­skoj buduć­nos­ti, u kojoj vlas­ti zabra­nju­ju knji­ge i kori­šte­nje pisma pod izli­kom da će lju­di biti sret­ni­ji ako se ne opte­re­ću­ju pro­ble­mi­ma koji muče pis­ce i mis­li­oce od počet­ka civi­li­za­ci­je. Glavni junak Guy Montag (Oskar Werner) pri­pad­nik je vatro­ga­sa­ca, zadu­že­nih za pro­na­la­že­nje i spa­lji­va­nje skri­ve­nih knji­ga, koji ispo­čet­ka rev­nos­no izvr­ša­va svo­je zada­će, ali kas­ni­je poči­nje sum­nja­ti u sus­tav i naj­zad se pri­klju­ču­je pokre­tu otpo­ra čiji čla­no­vi ile­gal­no skup­lja­ju i čita­ju knjige.

S obzi­rom na kon­tro­verz­nu temu i činje­ni­cu da je suvre­me­na viso­ko­bu­džet­na pro­duk­ci­ja u veli­koj kri­zi sa svje­žim ide­ja­ma, pra­vo je čudo da tije­kom pro­tek­lih pede­se­tak godi­na nit­ko nije ponov­no poseg­nu za ovim pred­lo­škom. To se dogo­di­lo tek ove godi­ne, u pro­duk­ci­ji moć­ne tele­vi­zij­ske kuće HBO, koja je nedav­no i pre­mi­jer­no pri­ka­za­la novi „Fahrenheit 451“ (reda­telj Ramin Bahrani), pri­god­no uskla­đen s teh­no­lo­škim vre­me­nom u kojem živimo.

Tako vatro­gas­ci više ne pale samo knji­ge nego i hard-disko­ve s pohra­nje­nim tek­s­to­vi­ma, u nji­ho­vim sta­no­vi­ma nala­zi se neka­kav oblik umjet­ne inte­li­gen­ci­je ili vir­tu­al­nog asis­ten­ta koji se zove Yuxie, ali niti pro­tiv­ni­ci teh­no­lo­ški puno ne zaos­ta­ju, budu­ći da pla­ni­ra­ju saču­va­ti svu knji­žev­nu gra­đu ove civi­li­za­ci­je pomo­ću teh­no­lo­gi­je DNK kodiranja.

Usporedba novog i sta­rog „Fahrenheita 451“ slič­na je uspo­red­bi novog i sta­rog „Blade Runnera“. U oba slu­ča­ja ima­mo solid­ne SF fil­mo­ve pri­la­go­đe­ne današ­njem vre­me­nu, čiji se umjet­nič­ki dose­zi ne mogu mje­ri­ti s magič­nim tre­nu­ci­ma izvor­ni­ka (poput odno­sa Montaga i ile­gal­ke Clarisse ili pak lju­di koji uče kla­si­ke napa­met usred snjež­ne pus­to­ši u Truffautovom filmu).

Ne smi­je se zane­ma­ri­ti ni poli­tič­ki kon­tekst novog „Fahrenheita 451“, budu­ći da se tije­kom fil­ma stal­no inzis­ti­ra na odvi­ja­nju rad­nje u ame­rič­kim gra­do­vi­ma (za raz­li­ku od izvor­ni­ka), čime auto­ri oči­to žele pru­ži­ti svoj komen­tar Trumpove Amerike i smje­ra u kojem ona ide. No una­toč sve­mu, ova tema više nije toli­ko kon­tro­verz­na i poli­tič­ki oštra kao 1960-ih zbog same pro­mje­ne druš­tve­nog konteksta.

Danas se lju­di napa­ja­ju tri­vi­jal­nim sli­ka­ma i sadr­ža­ji­ma više nego ikad pri­je (You Tube, druš­tve­ne mre­že, tele­vi­zij­ska zaba­va, sapu­ni­ce), a čita­nje knji­ga, naro­či­to kva­li­tet­ne lite­ra­tu­re, pos­tup­no pos­ta­je zani­ma­ci­ja sve užeg kru­ga popu­la­ci­je. Očito smo se sami i bez ikak­ve pri­si­le goto­vo dove­li do sta­nja za koje je u Bradburyjevoj pri­či tre­ba­la tira­ni­ja sus­ta­va. A to je već tema za neke nove fil­mo­ve, zar ne?

Elvis Lenić