Filmovi maksimalnog zbijanja prostora i vremena

U ovom deset­lje­ću vrlo je poželj­no i pres­tiž­no sni­ma­ti fil­mo­ve koji se odvi­ja­ju u jako sku­če­nom pros­to­ru i tije­kom jako krat­kog vre­men­skog raz­dob­lja, koji kon­cen­tri­ra­no pos­ti­žu mak­si­mal­no zbi­ja­nje pros­to­ra i vremena.

Odličan pri­mjer je ame­rič­ki tri­ler „Živ zako­pan“ (Buried, 2010), o ame­rič­kom pla­će­ni­ku u Iraku koji se budi zako­pan u lije­su s mobi­te­lom i upa­lja­čem, dok se nez­nat­ne zali­he kisi­ka oko nje­ga ubr­za­no tope. Ili pak engle­ska dra­ma „Locke“ (reda­telj Steven Knight) u kojoj isto­ime­ni gra­đe­vin­ski inže­njer tije­kom noći mora ispu­ni­ti obe­ća­nje dato biv­šoj dje­voj­ci, iako ga doma čeka­ju žena i dje­ca. Junaci oba fil­ma stal­no komu­ni­ci­ra­ju putem mobi­te­la, jer je to jedi­ni način da se uop­će razvi­ja pri­ča i nape­tost, budu­ći da osim njih nema dru­gih liko­va pred kamerom.

U slič­noj je situ­aci­ji i juna­ki­nja fil­ma „Profil“ (reda­telj Timur Bekmambetov), koji je pri­ka­zan lje­tos na Motovun Film Festivalu, samo što se ona slu­ži raču­na­lom umjes­to mobi­te­la. Junakinja je novi­nar­ka koja istra­žu­je kako dži­ha­dis­ti putem inter­ne­ta regru­ti­ra­ju mla­de Europljanke, zbog čega otva­ra laž­ni pro­fil na koje­mu se pred­stav­lja kao radi­kal­na isla­mis­ti­ca, ali ubr­zo užas­nu­to otkri­va da je gra­ni­ca izme­đu vir­tu­al­nog svi­je­ta i stvar­ne opas­nos­ti sve tanja.

Osim „Profila“, ove je godi­ne snim­ljen još jedan film slič­ne struk­tu­re, koji se upra­vo može pogle­da­ti u doma­ćim kini­ma. Riječ je o dan­skom tri­le­ru „Krivnja“, u koje­mu pra­ti­mo poli­caj­ca (Jakob Cedergren) na dežur­stvu u odje­lu hit­nih slu­ča­je­va, koji oči­to ima nekih neraz­ri­je­še­nih pro­ble­ma iz proš­los­ti. Nakon što pri­mi poziv žene koju je oteo biv­ši muž s kom­pro­mi­ti­ra­ju­ćim dosje­om, poli­ca­jac će dati sve od sebe da uđe u trag ženi i otmi­ča­ru, iako cije­la pri­ča nije ni bli­zu jed­nos­tav­na kako mu se to ispo­čet­ka čini.

Redatelj Gustav Mӧller napra­vio je iznim­no nape­ti tri­ler, ali i puno više od toga. Njegov film ujed­no pro­pi­tu­je sla­bos­ti suvre­me­nog demo­krat­skog druš­tva, odgo­vor­nost poje­din­ca te gra­ni­ce do kojih on može ići i još mno­ge teme. I osta­li nave­de­ni fil­mo­vi nude znat­no više od nape­te pri­če; u tri­le­ri­ma „Profil“ i „Živ zako­pan“ to je nemoć poje­din­ca uhva­će­nog u mre­žu zla, u dra­mi „Locke“ pita­nje moral­ne odgo­vor­nos­ti pre­ma dru­gim lju­di­ma i tako dalje.

Svi ovi reda­te­lji prvens­tve­no su nas­to­ja­li napra­vi­ti dobru žan­rov­sku pri­ču unu­tar usko zada­nih okvi­ra i uspje­li su u tome. Ali uspje­li su dotak­nu­ti i neka vrlo važ­na pita­nja koja muče suvre­me­nog čovje­ka, što nji­ho­va pos­tig­nu­ća čini još značajnijim.

Elvis Lenić