Finski techno hipster

• „Take be baby“, bio je hit iz naj­de­ka­dent­ni­jih par­ty rupa na samom počet­ku rave kul­tu­re. Mene vra­ća u Fort Bourgignon, nekog možda u Kašinu kraj Zagreba (klub Mungos, spek­ta­ku­lar­no zatvo­ren nakon raci­je gdje su navod­no uhap­še­ne rej­ve­re odvo­zi­li busom), a možda još više i na raz­no­raz­ne after par­tye. Susret raz­li­či­tih svje­to­va od gla­mu­roz­nih šmin­ke­ra, LGBT sce­ne, druš­tve­ne eli­te do jun­ki­ja, dile­ra i šane­ra, opte­re­će­nih ratom, naci­ona­liz­mom, neiz­vjes­noš­ću i depre­siv­nom svakodnevnicom.

Na ples­nim podi­ji­ma bilo je tre­nu­ta­ka kada su pos­ta­ja­li jed­no u tre­nu­ci­ma kolek­tiv­nog tren­sa i eks­ta­ze. Jedan od tak­vih tre­nu­ta­ka desio bi se i kada bi DJ pus­tio Jimi Tenora i nje­go­vu „Take me baby“. Inače je taj fin­ski autor bio poz­nat po sofis­ti­ci­ra­nom, eks­pe­ri­men­tal­nom i nika­ko mains­tre­am tec­h­no glaz­bi, ali eto, imao je taj jedan hit. Za one koji nisu čuli tu pje­smu, stvar je vje­ro­jat­no nekak­va nje­go­va zaje­ban­ci­ja na temu pop kul­tu­re, ima neka­kav dar­ker­ski elek­tro štih uz narav­no ble­sa­vu bas lini­ju (ako se to može nazva­ti tako) i neza­obi­laz­nih sint rifo­va. Savršen hit za bijeg od sumor­ne, post (rat­ne) sva­kod­nev­ni­ce i pul­ske tapije.

Jimi Tenor, narav­no nije pri­hva­tio ulo­gu pro­du­cen­ta koji će nas­ta­vi­ti kari­je­ru rade­ći tak­ve pje­smulj­ke, već se posve­tio eks­pe­ri­men­ti­ra­nju s raz­li­či­tim žan­ro­vi­ma. U 90-ima je izvo­dio glaz­bu koja je uspje­la zbu­ni­ti čak i eki­pu iz Warp recor­ds, ina­če pioni­ra elek­tra, koja se nije libi­la objav­lji­va­ti pro­gre­siv­ni­je auto­re tog žan­ra. Valjda im je album „Intervision“ (1997.), (ina­če mogao se svo­je­dob­no naći u pro­da­ju u pul­skom legen­dar­nom duća­nu Noise shop na vini­lu) bio pre­ču­dan, poma­lo “kenj­kav”, rek­lo bi se u doma­ćem žar­go­nu. Danas bi to bio vrh za mla­de hip­s­te­ra­je koji otkri­va­ju elek­tro glazbu.

Uglavnom, glaz­be­na indus­tri­ja se teško nosi­la s čuda­kom kao što je Jimi Tenor, pri­je sve­ga iz raz­lo­ga što ga je teško uok­vi­ri­ti i sta­vi­ti u nekak­vu mar­ke­tin­šku nišu. Za fin­sku sce­nu u 80-ih bio je čudan i pre­vi­še mar­gi­na­lan budu­ći se tada slu­šao hard rock. U Britaniji se deve­de­se­tih afir­mi­rao kao tren­dov­ski tec­h­no jazz umjet­nik, ali Jimi je usko­ro uspio zbu­ni­ti tec­h­no zajed­ni­cu objav­lju­ju­ći eks­pe­ri­men­tal­ne sim­fo-elek­tro albu­me umjes­to mini­mal tec­h­no hitove.

Danas je Jimi Tenor eta­bli­ran autor, ali i dalje dje­lu­je van nekog manis­tre­ama i uobi­ča­je­nih kli­še­ja. Njegova publi­ka sas­to­ji se od tec­h­no par­ti­ja­ne­ra i alter­na­tiv­nih rock entu­zi­jas­ta koji tra­že neka­kav novi­ji zvuk, ali i jazz i funk sla­do­ku­sa­ca koji vole istra­ži­va­ti nekak­vu fuzi­ju s pri­mje­sa­ma etno zvu­ka i wor­ld music ritmova.

Na svo­jem naj­no­vi­jem albu­mu “Order of Nothingness” eks­cen­trič­ni Finac ponov­no je obno­vio surad­nju s bub­nja­rom Ekow Alabi Savagom i vibra­fo­nis­tom Maxom Weissenfeldtom kako bi poku­šao spo­ji­ti naj­bo­lje od eti­opij­skog jazza i P‑funka umo­ta­no u suvre­me­ni ana­log­no elek­tro zvuk. Na albu­mu Jimi svi­ra puhač­ke ins­tru­men­te i kla­vi­ja­tu­re. Osim nave­de­nih, na albu­mu gos­tu­je još čitav niz gos­tu­ju­ćih muzi­ča­ra i pra­te­ćih vokala.

Jimi Tenorovo puto­va­nje vodi nas tako u egzo­tič­na podru­čja i fan­ta­zi­je nas­ta­le u kre­ativ­noj izo­la­ci­ji u pred­gra­đu Helsinkija i stu­di­ju Philophon u Berlinu.

Odupirati se struk­tu­ra­ma, ladi­ca­ma i defi­ni­ci­ja­ma obi­lje­ža­va veći dio Tenorove kari­je­re. Tako zvu­či i ovaj album, on pred­stav­lja polu­sat­no puto­va­nje kroz dis­co, wor­l­d­mu­sic, fusi­on i jazz glaz­bu. I dalje uspi­je­va neka­ko obu­hva­ti­ti naiz­gled opreč­ne stva­ri, nje­mač­ku tec­h­no kul­tu­ru i afro wor­ld gaz­bu. Na tre­nut­ke možda manje uspješ­no, ali uglav­nom vrlo uspješ­no na ovom albumu.

Za nekog tko se prvi puta susre­će s rado­vi­ma Jimija Tenora, na prvo će slu­ša­nje album biti nefo­ku­si­ran i zbr­kan, ali to je nje­gov modus ope­ran­di, pa čak nam i naziv albu­ma to naj­av­lju­je. Jimi Tenor i dalje spa­da u zaseb­nu ligu. Vrhunska elek­tro egzo­ti­ka za hip­s­te­re bez brade.

Tekst DJ Marino

• Jimi Tenor
• „Order of Nothingness“