Mjesto gdje se gluhi obraćaju slijepima

• Predstava „Hoerspiel“ po dru­gi put je odi­gra­na u Puli u subo­tu 20. lis­to­pa­da. Nastala pri­je pet godi­na, tada je oku­pi­la jeda­na­est akte­ra koji skup­lja­njem arhiv­skog radij­skog mate­ri­ja­la od 20-ih do 60-ih godi­na proš­log sto­lje­ća stva­ra­ju ovaj nos­tal­gič­ni radi­ofo­nij­ski teatar. Doslovni pri­je­vod „Hoerspiela“ jest igra za slu­ša­nje, naziv puno prik­lad­ni­ji ovak­vom dje­lu reda­te­lji­ce i dra­ma­tur­gi­nje Pavlice Bajsić Brazzoduro.

Specifičnost subot­nje izved­be je mjes­to gdje je odi­gra­na. Naime pred­sta­va se odvi­la u pros­to­ri­ma Dnevnog borav­ka u Društvenog cen­tra Rojc. Sada je već opće poz­na­to da Pula uz grad­ske i pri­grad­ske radio sta­ni­ce odne­dav­no ima moguć­nost pra­ti­ti pro­gram Radio Rojca čiji se stu­dio i nala­zi u Dnevnom borav­ku. Radio dra­ma odi­gra­na i pogle­da­na unu­tar stu­di­ja jed­nog radi­ja – i to radi­ja poseb­ne sor­te – one koja neo­do­lji­vo pod­sje­ća na mate­ri­ja­le iz arhi­va kori­šte­nih u uvod­noj sce­ni predstave.

Sličnost ne pos­to­ji isklju­či­vo u sadr­ža­ju, son­go­vi­ma ili vice­vi­ma koji nos­tal­gič­no zazi­va­ju vre­me­na „neo­ka­lja­na“ poli­tič­kom korek­t­nos­ti. To je sor­ta koja uspr­kos „Državnim i komer­ci­jal­nim radi­ova­lo­vi­ma koji pre­no­se jed­no­di­men­zi­onal­ne radio sadr­ža­je“ komu­ni­ci­ra sa slu­ša­te­ljem dije­le­ći sva­kod­ne­vi­cu. Prateći neki medij­ski sadr­žaj nes­vjes­no pušta­mo infor­ma­ci­ji i nje­zi­nom izvo­ru da uđe u naš intim­ni pros­tor, pri­ča­li mi o zido­vi­ma vlas­ti­te sobe ili možda­nih mem­bra­na. Polazeći od tak­vog pratim/primam reci­pro­ci­te­ta pred­sta­va „Hoerspiel“ vje­što sura­đu­je s publi­kom na više nivoa.

Kada kažem da pred­sta­va kao enti­tet sura­đu­je refe­ri­ram se na auto­nom­nost i izjed­na­če­nu važ­nost liko­va i ulo­ga unu­tar igre. Kooperativnost se doživ­lja­va kroz vje­što ula­že­nje i izla­že­nje iz lika i tek­s­ta te poza­din­sko podr­ža­va­nje čita­vog seta (u vidu pro­du­ci­ra­nja zvu­ko­va ška­ra, audio tra­kom, pisa­ćim stro­jem, lis­na­tom gra­nom) za vri­je­me tra­ja­nja dija­lo­ga ili scen­skih prijelaza.

Premještanje publi­ke iz jed­ne u dru­gu pros­to­ri­ju, pozi­va­nje malog bro­ja dobro­vo­lja­ca da se pri­dru­že na intim­nom čita­nju (Studio Beckett i Studio Šoljan), dije­lje­njem šuška­li­ca za vri­je­me bisa te reda­te­lji­či­nim vedrim „nad­zi­ra­njem“ čas glu­ma­ca čas publi­ke pos­ti­že se Brechtov V‑efekt- akti­va­ci­jom publi­ke poni­šta­va se pros­tor izme­đu nas i glu­ma­ca, stvar­nos­ti i ilu­zi­je kaza­li­šta. Ono što je izos­ta­lo, a glav­ni je raz­log pose­za­nja za ovak­vom teh­ni­kom je poti­ca­nje na pro­ak­tiv­nost mis­li i dje­la. Prateći ovaj spoj raz­li­či­tih tek­s­to­va od 30-ak auto­ra pre­uze­tih iz radij­skih arhi­va u jed­nom tre­nut­ku pres­ta­jem pra­ti­ti čita­nje i pri­ču, a paž­nja mi se seli na dru­ge ele­men­te koji sači­nja­va­nju sce­nu. Upravo ti tek­s­to­vi u toj kom­bi­na­ci­ji dopri­no­se bec­ket­tov­skom doj­mu apsur­da. Zbog zasi­će­nos­ti sadr­ža­jem tek­s­ta osje­ti­la pre­pu­štam okol­nos­ti­ma što mi na neki način i širi per­cep­ci­ju pra­će­nja. Možda je to refe­ren­ca na današ­nju pre­za­si­će­nost infor­ma­ci­ja­ma koji­ma se mi sami pod­vr­ga­va­mo. Kamo to vodi? Deficitu paž­nje zasigurno.

S obzi­rom na toli­ko refe­ri­ra­nja na važ­nost tiši­ne, ona pone­kad nedos­ta­je. Najbliža refe­ren­ca je sce­na dija­lo­ga izme­đu Miholjević i Medvešeka u kojoj se arhi­vi­ra­nje tiši­ne svo­di na audio zapis kao kom­pri­mi­ra­ni poku­šaj hva­ta­nja neče­ga neuhvat­lji­vog poput atmo­sfe­re nedo­umi­ce, nedo­re­če­nos­ti i pone­kog uzda­ha ili mljac­ka­nja, dosko­ka klo­ka­na. Tu tra­ku bih mogla slu­ša­ti čita­vu večer. Činjenica je da se pove­ća­va potre­ba za ASMR (Autonomous sen­sory meri­di­an res­pon­se) iskus­tvom s obzi­rom da bla­go­tvor­no utje­če na ank­si­oz­nost, nesa­ni­cu i depre­si­ju – epi­de­mi­je 21.stoljeća.

Vrlo je vje­ro­jat­no da osob­no pre­fe­ri­ram izri­ča­je usmje­re­ni­je ka eks­pe­ri­men­tal­ni­jim i ne nuž­no dos­lov­nim i čit­kim izri­ča­ji­ma, ali pred­sta­va je pre­pu­nje­na sadr­ža­ji­ma. Zvučna i vizu­al­na kuli­sa, iako jed­nos­tav­ne i čis­te, kons­tant­no su pri­sut­ne i liša­va­ju gle­da­te­lja tj. slu­ša­oca moguć­nos­ti da svo­ja osje­ti­la kali­bri­ra na onu finu toli­ko potreb­nu razi­nu. Ta tiši­na o kojoj se mašta, ona­ko kako eter valj­da zvu­či, osta­je nedos­tiž­no podru­čje upra­vo zbog pre­vi­še poku­ša­ja da bi ju se dose­glo. Ali lako­ća, ono­li­ko koli­ko eter valj­da teži, osta­je pri­sut­na nakon pos­ljed­nje sce­ne koja nas pozi­va na uzlaz u bes­pu­ća Svemira kojim se raz­li­je­va­ju tra­go­vi kvr­c­ka­nja radi­ova­lo­va i u konač­ni­ci vra­ća­ju nazad. Tamo gdje više nema buke, osta­je samo pjev ptica.

Ovaj pro­jekt nije fina­li­zi­ran pre­mi­je­rom i mno­go­broj­nim repri­za­ma – ostva­ren je „Eter nad Berlinom“ kao surad­nja nje­mač­kih i hrvat­skih glu­ma­ca, a u pla­nu je i tali­jan­ska ver­zi­ja. Obe se teme­lje na pri­kup­lja­njem opsež­nih radij­skih arhi­va koji sa sobom nose i dru­ga­či­ji kon­tekst pred­sta­ve. Ovim putem život „Hoerspiela“ nas­tav­lja transformaciju.

Akteri ove vre­men­sko-zvu­kov­ne kap­su­le su Nina Bajsić, Ivana Starčević, Dino Brazzoduro (glaz­be­nik,) Matija Antoli, Ivor Plužarić, Ljubica Letinić, Maja Antolić, Jelena Miholjević, Sven Medvešek te Pavlica Bajsić. Glasovi Ante Perkovića i Zvonimira Bajsića ula­ze i izla­ze iz ete­ra u ulo­ga­ma nara­to­ra iz nekih dimen­zi­ja, nama nedo­hvat­lji­vi­ma. Predstava je i posve­će­na pokoj­nom Anti Perkoviću, koauto­ru, surad­ni­ku i sudi­oni­ku ove predstave.

Tekst i foto­gra­fi­je Ivana VOJNIĆ-VRATARIĆ

• Dnevni boravak DC-a Rojc
• Pavlica Bajsić Brazzoduro
• „Hoerspiel“