Majstorsko korištenje jednog kadra

KINO: UTOYA, 22. SRPNJA, reda­telj Erik Poppe

O vje­ro­jat­no naj­ve­ćoj europ­skoj tra­ge­di­ji 21. sto­lje­ća, poko­lju na nor­ve­škom oto­ku Utoya koji je poči­njen 22. srp­nja 2011., ove godi­ne snim­lje­na su čak dva filma.

Norveški reda­telj Erik Poppe u fil­mu „Utoya, 22. srp­nja“ (upra­vo igra u hrvat­skim kini­ma) pra­ti svo­ju juna­ki­nju usred poko­lja u real­nom vre­me­nu, dok se poz­na­ti bri­tan­ski reda­telj Paul Greengrass u fil­mu „22 July“ više bavi zlo­čin­cem Breivikom i kri­tič­kom ana­li­zom nor­ve­škog poli­tič­kog sustava.

Poppeov film zapo­či­nje s neko­li­ko kadro­va bom­ba­škog napa­da u Oslu (kom­bi­na­ci­ja mate­ri­ja­la s nad­zor­nih kame­ra i nak­nad­no snim­lje­nih kadro­va), koji je poči­njen neko­li­ko sati pri­je poko­lja na Utoyi, a zatim se pre­ba­cu­je među mla­dež labu­ris­tič­ke stran­ke na oto­ku. Ostatak fil­ma snim­ljen je u jed­nom kadru i pra­ti dje­voj­ku Kaju (Andrea Berntzen) koja naj­pri­je pri­ča s maj­kom, zatim kori mla­đu ses­tru, ras­prav­lja s pri­ja­te­lji­ma i čuje prve puc­nje, a nakon toga poči­nje metež i kaos kojem se ne nazi­re kraj.

Često se doga­đa da se fil­mo­vi s radi­kal­nim kon­cep­tom (poput ovog s jed­nim kadrom) sru­še pod tere­tom tog kon­cep­ta, ali Poppe u ovom ostva­re­nju uspi­je­va maj­stor­ski isko­ris­ti­ti zada­no stil­sko ogra­ni­če­nje. Kamera je svo vri­je­me dos­lov­no pri­li­jep­lje­na za juna­ki­nju Kaju, dok se valja u bla­tu, pro­bi­ja kroz kišu meta­ka i pli­va u hlad­noj vodi, dok poma­že teško ranje­ni­ma i pla­če nad pogi­nu­li­ma. To nepre­ki­nu­to pri­sus­tvo kame­re stva­ra dodat­ni psi­ho­lo­ški pri­ti­sak kod gle­da­te­lja, tje­ra ga da se pita, poput film­skih liko­va, kad će taj pakao zavr­ši­ti i kad će konač­no sti­ći neka pomoć.

Da su kadro­vi kla­sič­no mon­ti­ra­ni taj bi uči­nak para­no­je, muč­ni­ne i nemo­ći bio sla­bi­je izra­žen i film bi dije­lom izgu­bio na sna­zi. Naravno, ova­kav dojam u jed­nom kadru ne bi bilo mogu­će ostva­ri­ti bez reda­te­lje­ve kon­cen­tra­ci­je, sni­ma­te­lje­ve sna­la­ž­lji­vos­ti (izvr­stan rad Martina Otterbecka) i posve­će­nos­ti glav­ne glu­mi­ce, koja je mora­la pod­ni­je­ti i veli­ki fizič­ki napor.

Zlotvor se ne spo­mi­nje ime­nom i pre­zi­me­nom, niti se vidi nje­go­vo lice (samo silu­eta u dalji­ni jed­nom ili dva­put), jer ovo nije film o nje­mu, nego o nevi­nim mla­dim lju­di­ma koji se odjed­nom nađu u stra­vič­noj situ­aci­ji i mora­ju iz sebe izvu­ći nad­ljud­ske spo­sob­nos­ti da bi pre­ži­vje­li. Nadajmo se da ćemo usko­ro pogle­da­ti i Greengrassov film u doma­ćim kini­ma, ali sum­nja­mo da je uspio pres­ti­ći ovo Poppeovo dostignuće.

Elvis Lenić