Ono što osjećamo i čujemo, je ono što stvaramo

• STIO (STyrian Improvisers Orchesta) iz Austrije, zajed­no s hrvat­skim glaz­be­ni­ci­ma čini STiCRi orc­hes­tra (STyrian Improvisers/CRoatian Improvisers Orchestra) koja je u petak, 14. pro­sin­ca nas­tu­pi­la u Dnevnom borav­ku Društvenog cen­tra Rojc sa svo­jih 20-ak glaz­be­ni­ka. Projekt je nas­tao pri­je neko­li­ko godi­na zahva­lju­ju­ći surad­nji aus­trij­skih i hrvat­skih glaz­be­ni­ka u sklo­pu Audioart festivala.

„Večeras je bilo vrlo ener­gič­no, gro­ovy i ori­jen­ti­ra­no na raz­ne zvu­ko­ve, a surad­nja s hrvat­skim glaz­be­ni­ci­ma nam je naj­plo­do­nos­ni­ja do sad. Ono što osje­ća­mo i čuje­mo, je ono što stva­ra­mo“, rek­la nam je nakon nas­tu­pa Annette Giesriegl vodi­te­lji­ca STIO orkestra.

„StiCri je impro orkes­tar koji je rezul­tat dugo­go­diš­nje surad­nje. Sreli smo Alena Sinkauza u Grazu i od tada pozi­va­mo hrvat­ske glaz­be­ni­ke da svi­ra­ju s nama u STIO orkes­tru. Nakon gos­to­va­nja na Audioart fes­ti­va­lu u Puli 2014., pokre­nu­li smo StiCri orkes­tar koji okup­lja podjed­nak broj hrvat­skih i šta­jer­skih glaz­be­ni­ka koji poz­na­ju jezik impro­vi­za­ci­je. Imali smo neko­li­ko nas­tu­pa u Grazu i Zagrebu, danas smo u Puli i sutra ponov­no u Zagrebu“ nas­tav­lja Giesriegl.

„Večerašnji kon­cert doži­vio sam kao kaza­liš­nu pred­sta­vu čiji ritam reži­je u pogo­đe­noj mje­ri poti­če i odr­ža­va tonus paž­nje izvo­đa­ča i publi­ke. Prijelomni dra­ma­tur­ški kon­tras­ti u ključ­nim su tre­nu­ci­ma izved­be omo­gu­ći­li kom­po­zi­ci­ji cje­li­ne da razvi­ja struk­tu­re koje su bile u kon­tra­pun­k­t­skom odno­su kon­cep­tu­al­nog “pri­hva­ća­nja” i “negi­ra­nja” per­for­ma­tiv­nog sadr­ža­ja što je za mene – “sret­na” rav­no­te­ža kom­po­zi­cij­ske ten­zi­je i opu­šta­nja“, opi­sao je svo­je impre­si­je istar­ski diri­gent i skla­da­telj Neven Radaković.

Orkestar je sači­njen od gudač­kih i puhač­kih ins­tru­me­na­ta, orgu­lja, kla­vi­ra, sin­te­saj­ze­ra, bas gita­re i gita­re, bub­nje­va, svi­ra se i pas­tir­ska fru­la, a sve pro­ži­ma­ju voka­lis­ti koji koris­te pro­ši­re­nu vokal­nu teh­ni­ku, pa se gla­sa­ju šap­ta­njem, mrm­lja­njem, vri­ska­njem i gugu­ta­njem. Tijekom veče­ri se izmi­je­ni­lo šest diri­ge­na­ta koji su glaz­be­ni­ke vodi­li kroz har­mo­nič­ne, pa rit­mič­ne dioni­ce i vokal­ne inter­pre­ta­ci­je, oni su: Annette Giesriegl, Selien Chuang, Josef Grundler, Neven Radaković, Nenad Sinkauz i Alen Sinkauz.

„Začudno je biti dio ovak­vog orkes­tra jer on funk­ci­oni­ra kao jedan neo­bi­čan orga­ni­zam. Dirigent ne može zna­ti kako će glaz­be­ni­ci reagi­ra­ti ili što će odsvi­ra­ti na nje­gov impuls, tako da je sve mogu­će. Austrijanci svi­ra­ju aps­trak­t­ni­je, mi smo srča­ni­ji pa mogu reći da je ovo jako dobar spoj“, rekao nam je Alen Sinkauz.

Muzika zači­nje­na blu­esom, roc­kom, ali i kla­si­kom kome­ša­la se u svom eks­pe­ri­men­tal­nom izra­zu uz teatral­ne gro­te­ske voka­lis­ta. Dirigenti su koris­ti­li never­bal­ne ges­te kako bi potak­nu­li stva­ra­nje melo­dič­nih dugih pauza, asin­hro­nih dioni­ca, gla­sa­nje muzi­ča­ra kroz smi­jeh, škri­pa­nje i lelu­ja­nje voka­lis­ta uz fuzi­ju svih ins­tru­me­na­ta gdje har­mo­ni­ja i ritam nes­ta­ju u kaosu, a potom ponov­no započinju.

„Svi mogu diri­gi­ra­ti, bilo tko od glaz­be­ni­ka tko poz­na­je zna­ko­ve. Ovdje govo­ri­mo o slo­bod­no impro­vi­zi­ra­noj glaz­bi, a kak­vo će muzič­ko dje­lo nas­ta­ti uve­li­ke ovi­si o glaz­be­ni­ci­ma i koji je nji­hov utje­caj. U orkes­tri­ma impro­vi­za­ci­je važ­na je vje­šti­na mije­ša­nja s dru­gim ins­tru­men­ti­ma i zvu­ko­vi­ma, a da bi se to pos­ti­glo potre­ban nam je dubo­ki osje­ćaj zajed­niš­tva“, nas­tav­lja Giesriegl.

„Za mene je osje­ćaj diri­gi­ra­nja bio poku­šaj izna­la­že­nja jed­ne poseb­ne vrste unu­tar­nje usmje­re­nos­ti na “kari­ke” sadaš­njos­ti, odnos­no, na “ulan­ča­ni niz” sadaš­njih tre­nu­ta­ka koji će kana­li­zi­ra­ti novi, iskon­ski kre­ativ­ni impuls, ne s obzi­rom na moju “misao”, već isklju­či­vo s obzi­rom na “nepo­sred­no” doživ­lje­nu sadaš­njost koja je (već!), pos­ta­la “posred­na”- proš­lost“, rekao nam je diri­gent Neven Radaković.

“Real-time com­po­sing with sig­ns“ ili skla­da­nje u tre­nut­ku tj. skla­da­nje u real­nom vre­me­nu pomo­ću zna­ko­va  – je ter­min koji pove­zu­je sve autor­ske zna­kov­ne jezi­ke za skla­da­nje, među koji­ma i onaj koji je 90-tih razvio Lewerence „Butch“ Morris. On svo­ju prak­su struk­tu­ri­ra­ne slo­bod­ne impro­vi­za­ci­je nazi­va „Conduction“ (što nije isto što i „con­duc­ting“ – „diri­gi­ra­nje“ u engle­skom jezi­ku), a to je ter­min koji je pre­uzeo iz fizi­ke i odno­si se na pri­je­nos ener­gi­je kroz kre­ta­nje čes­ti­ca koje su u kon­tak­tu jed­na s drugom.

„Osobno sam se susre­la s tim nači­nom izved­be u Londonu, gdje London Improvisers Orchestra dje­lu­je već 20 godi­na. Sudjelovala sam u nji­ho­vim pro­jek­ti­ma i pre­ni­je­la tu ide­ju u Graz. Danas, tak­vih orkes­ta­ra ima u metro­po­la­ma diljem Europe, a mi u Austriji ima­mo tri orkes­tra impro­vi­za­to­ra“, kaže Giesriegl „zna­ko­vi koji se koris­te su kao para­me­tri, tako da pos­to­ji znak za buku, vri­je­me, dina­mi­ku i sve osta­lo, a diri­gen­ti puno koris­te govor tije­la i mimi­ku jer tako izra­ža­va­ju svo­ju energiju“.

Improvizacijski orkes­tri nekad rade sa zna­ko­vi­ma, a nekad i sa struk­tu­ri­ra­nim ide­ja­ma, sura­đu­ju s ple­sa­či­ma, pje­va­či­ma i glum­ci­ma, koris­te umjet­nost kao što je film ili poezi­ja u svo­jim izvedbama.

„Važna je samo siner­gi­ja izme­đu oso­be koja diri­gi­ra i osta­lih izvo­đa­ča jer ovdje nema pisa­nog pred­lo­ška. Dirigent daje znak i pre­no­si ener­gi­ju, a umjet­ni­ci na to reagi­ra­ju vlas­ti­tom spon­ta­noš­ću i tako nas­ta­je više­di­men­zi­onal­no glaz­be­no dje­lo“, zaklju­ču­je Annette Giesriegl, vodi­te­lji­ca ovog projekta.

Nakon kon­cer­ta u Puli StiCri su odr­ža­li kon­cert u zagre­bač­kom Ksetu, pa smo pita­li Nevena Radakovića što je bilo raz­li­či­to. „Više izvo­đa­ča, klup­ski ambi­jent nasu­prot kon­cert­nom u Puli i dru­ga­či­ja kon­fi­gu­ra­ci­ja izved­be­nog pros­to­ra utje­ca­li su na izvo­đa­če da kana­li­zi­ra­ju sasvim dru­ga­či­ji izved­be­ni sadr­žaj, pri­je sve­ga po karak­te­ru i spek­tru izra­žaj­nos­ti. Izdvojio bih tek dvi­je situ­aci­je: tre­nu­tak kad se Mak Murtić, izvo­đač i skla­da­telj, odlu­čio “poja­vi­ti” pred orkes­trom te potak­nu­ti spon­ta­nu per­for­ma­tiv­nu radi­oni­cu naj­a­vom kako on, za raz­li­ku od osta­lih diri­ge­na­ta, “neće poka­zi­va­ti zna­ko­ve izvo­đa­či­ma u ansam­blu”, već samo i isklju­či­vo“ odlu­či­va­ti” na teme­lju zna­ko­va koji­ma izvo­đa­či nje­mu pred­la­žu dalj­nja zvuč­na zbi­va­nja. Drugi važan tre­nu­tak, sa samog kra­ja kon­cer­ta, bio je tre­nu­tak kad je Anette Giesriegl izve­la inte­rak­tiv­nu igru ansam­bla i publi­ke. Obje situ­aci­je su ima­le kon­cep­tu­al­nu vri­jed­nost jer su, omo­gu­ća­va­ju­ći publi­ci uvid u izved­be­nost iz per­s­pek­ti­ve izvo­đa­ča i nepo­sred­no iskus­tvo izvo­đe­nja, otvo­ri­le “pro­zor” u dis­ci­pli­nu i prak­su real-time com­po­sin­ga (skla­da­nja u trenutku)“.

„Ono što jav­nost može oče­ki­va­ti ubu­du­će je osni­va­nje orkes­tra CRIO – Croatian Improvisers Orchestra“, kažu nam hrvat­ski glaz­be­ni­ci „što će obo­ga­ti­ti hrvat­sku glaz­be­nu sce­nu, a tako i surad­nju s među­na­rod­nim glazbenicima“.

Tekst Ana FORNAŽAR

Fotografije Dejan ŠTIFANIĆ

• Dnevni boravak DC-a Rojc
• STiCRi orchestra (STyrian Improvisers/CRoatian Improvisers Orchestra)
• STIO (STyrian Improvisers Orchesta)