Metafilm umjesto metatekstualnosti

KINO: ČOVJEK KOJI JE UBIO DON QUIJOTEA, reda­te­lja Terryja Gilliama

Među fil­mo­fi­li­ma i što­va­te­lji­ma reda­te­lja Terryja Gilliama već goto­vo dva deset­lje­ća kru­ži pri­ča o nje­go­vom dra­ma­tič­nom poku­ša­ju ekra­ni­za­ci­je zna­me­ni­tog roma­na „Don Quijote“, špa­njol­skog knji­žev­ni­ka Miguela de Cervantesa.

Štoviše, o tome je 2002. godi­ne naprav­ljen i doku­men­tar­ni film „Izgubljeni u La Manchi“ (reda­te­lji Keith Fulton i Louis Pepe) koji detalj­no pri­ka­zu­je pro­past Gilliamove vizi­je. No, Gilliam je nakon sve­ga ipak uspio dovr­ši­ti film „Čovjek koji je ubio Don Quijotea“, koji se upra­vo pri­ka­zu­je u hrvat­skim kinima.

Glavni lik fil­ma je talen­ti­ra­ni reda­telj (Adam Driver) koji u Španjolskoj sni­ma sku­pu rek­la­mu i pri­sje­ća se svo­jih poče­ta­ka kada je na obliž­njem loka­li­te­tu sni­mao nisko­bu­džet­nu ekra­ni­za­ci­ju „Don Quijotea“. Ubrzo pro­na­la­zi sta­rog pos­to­la­ra i neka­daš­njeg tuma­ča nas­lov­nog lika (Jonathan Pryce), koji je sada uvje­ren da je pra­vi Don Quijote i u reda­te­lju pre­poz­na­je svo­jeg slu­gu Sancha Pansu. Nakon što slu­čaj­no sudje­lu­je u tra­gi­ko­mič­nom okr­ša­ju s pred­stav­ni­ci­ma reda, reda­te­lju ne pre­os­ta­je dru­go nego pra­ti­ti sulu­dog „vite­za“ kroz špa­njol­ske pustopoljine.

Terry Gilliam dobro zna da danas nema smis­la radi­ti dos­lov­nu ekra­ni­za­ci­ju Cervantesovog kla­si­ka i zato je osu­vre­me­nju­je smje­šta­njem pri­če u današ­nje vri­je­me. Dok roman ima meta­tek­s­tu­al­nu dimen­zi­ju, budu­ći da su liko­vi koje Don Quijote sre­će u dru­gom dije­lu roma­na upoz­na­ti s rad­njom prvog dije­la, Gilliam to pre­no­si u meta­film­sku dimen­zi­ju, tako što su lju­di koji u stvar­nos­ti okru­žu­ju pos­to­la­ra i „vite­za“ već rani­je gle­da­li film. Osim te meta­film­ske igre, Gilliam osu­vre­me­nju­je pri­ču tako da u nara­tiv­no tki­vo vje­što uba­cu­je broj­ne stra­ho­ve i bol­ne toč­ke suvre­me­nog zapad­njač­kog druš­tva (fobi­je od Trumpa i migra­na­ta, pri­mi­ti­vi­zam novo­pe­če­nih taj­ku­na i dru­go), a oni koji dobro poz­na­ju nje­gov ose­buj­ni vizu­al­ni stil pri­mi­je­ti­ti će da ga je ovdje malo ublažio.

Unatoč sve­mu tome, „Čovjek koji je ubio Don Quijotea“ nije za današ­nju širu publi­ku, budu­ći da je pre­vi­še slo­je­vit, pre­ose­bu­jan, a i pri­lič­no duga­čak. Iako to ne zna­či da se Gilliamova goto­vo dvo­de­set­ljet­na kre­ativ­na pus­to­lo­vi­na u konač­ni­ci nije isplatila.

Elvis Lenić