Ženski dlakavi pazusi su bunt za slobodom i prirodnošću

• Intriganta izlož­ba nazi­va „Niz dla­ku: o kul­tu­ro­lo­škom aspek­tu dla­ka“ otvo­re­na je u čet­vr­tak 13. pro­sin­ca u Etnografskom muze­ju Istre u Pazinu. Otvorenje je zapo­če­lo nas­tu­pom pazin­skog glaz­be­ni­ka Gorana Farkaša na violi­ni čije je guda­lo dje­lom izra­đe­no od konj­ske dla­ke. Autorice izlož­be dr.sc. Ivona Orlić i Tamara Nikolić Đerić su u svom poz­drav­nom govo­ru istak­nu­le zado­volj­stvo zbog reali­za­ci­je dru­ge po redu zajed­nič­ke izložbe.

„Suradnja na istra­ži­va­nju, razvo­ju kon­cep­ta i kas­ni­je pro­duk­ci­je je kom­plek­san zada­tak za što je nuž­no uza­jam­no razu­mi­je­va­nje i uva­ža­va­nje što ova izlož­ba, vje­ru­je­mo, reflek­ti­ra“, rek­la je Tamara Nikolić Đerić. Ovaj je pro­jekt odraz mul­ti­dis­ci­pli­nar­nog pris­tu­pa i raz­li­či­tih sen­zi­bi­li­te­ta koje su dizaj­ner Matko Plovanić i ilus­tra­tor Eugen Slavik iz Studia Sonda uklo­pi­li u jas­nu i komu­ni­ka­tiv­nu cjelinu.

„Na ide­ju za izlož­bu doš­le smo kada smo s našom prvom izlož­bom gos­to­va­le u ino­zem­s­tvu, bile zajed­no u sobi, i shva­ti­le kako pot­pu­no raz­li­či­to tre­ti­ra­mo svo­je vlas­ti­te dla­ke“, rek­la je Ivona Orlić „kre­nu­le smo od pret­pos­tav­ke da tu gene­ra­cij­sku i bilo koju dru­gu diho­to­mi­ju može­mo inter­pre­ti­ra­ti kroz antro­po­lo­ško sagledavanje“.

Odnos čovje­ka pre­ma dla­ka­ma auto­ri­ce su kla­si­fi­ci­ra­le u dvi­je dome­ne: dome­nu ritu­ali­za­ci­je dla­ke gdje su pri­ka­za­na vje­ro­va­nja, reli­gi­je, mito­vi i umjet­nost dok se dru­gi dio izlož­be bavi eko­no­mi­kom dla­ke i obu­hva­ća bogat­stvo zana­ta poput čet­kar­stva, ovčar­stva, izra­de štram­ca (madra­ca), a poseb­no mjes­to zauzi­ma­ju prak­se veza­ne uz fri­zer­ski, bri­jač­ki i koz­me­ti­čar­ski zanat.

„Vjerojatno ne pos­to­ji dio ljud­skog tije­la koji je toli­ko pri­su­tan u druš­tve­nim i kul­tu­ro­lo­škim kons­truk­ti­ma, kroz vri­je­me, zajed­ni­ce i kul­tu­re kao što je to dla­ka. Odnos čovje­ka pre­ma dla­ka­ma je kons­tant­no ambi­va­len­tan, ima bez­broj zna­če­nja, pri­su­tan je od rođe­nja do smr­ti. Izložba ima za cilj dotak­nu­ti neke od mno­gih aspe­ka­ta veza­nih uz dla­ke, pri­mar­no onih kul­tu­ro­lo­ških, ali i biolo­ških “rek­la je na otvo­re­nju rav­na­te­lji­ca Etnografskog muze­ja Istre dr.sc. Lidija Nikočević.

„Ljudska potre­ba za ure­đi­va­njem dla­ka seže dale­ko u povi­jest. U samim zače­ci­ma potre­be za ure­đe­njem kose, brko­va ili bra­de lju­di su se šiša­li i bri­ja­li sami ili unu­tar obi­te­lji. Neudanim dje­voj­ka­ma kosu su ure­đi­va­le i šiša­le maj­ke, a kosa uda­nih žena pri­pa­da­la je nji­ho­vom supru­gu i nije ju mogao bilo tko dodi­ri­va­ti. Kasnije su žene odla­zi­le isklju­či­vo kod žen­skih fri­ze­ra, a muškar­ci kod muških fri­ze­ra i bri­ja­ča“, sto­ji zapi­sa­no na izložbi.

Nadalje „broj­ne reli­gij­ske prak­se govo­re u pri­log ranoj ritu­ali­za­ci­ji dla­ke i ima­ju odre­đe­ne prak­se i nor­me veza­ne uz dla­ke. Kod muška­ra­ca se one uglav­nom pušta­ju da ras­tu i nose se otkri­ve­no, dok se kod žena pokri­va­ju. Tome je vje­ro­jat­no tako jer od naj­ra­ni­jih zapi­sa otkri­ve­na i ras­pu­šte­na žen­ska kosa ima sek­su­al­ne kono­ta­ci­je. S dru­ge stra­ne krat­ka i usko veza­na kosa sig­na­li­zi­ra spu­ta­nu sek­su­al­nost, a obri­ja­na kosa celi­bat. Otuda prak­sa bri­ja­nja kose kod hin­du­is­tič­kog i budis­tič­kog svećenstva“.

U hrvat­skoj tra­di­cij­skoj kul­tu­ri kosa se nije smje­la čes­to češ­lja­ti, jer se vje­ro­va­lo da na taj način tije­lo gubi sna­gu, kosa se pred jav­noš­ću skri­va­la jer pred­stav­lja sije­lo život­nih moći.

Što se tiče istar­skih mito­va i praz­no­vjer­ja naj­pri­sut­ni­ji je lik Mora. Ona se pre­poz­na­je po tome što nema dla­ke na spo­lo­vi­lu, kažu izvo­ri, a pojav­lju­je se u obli­ku zle žene, kao kokoš, kao mač­ka, ali i kao – dla­ka. Zanimljivo je da još i danas zem­ljo­rad­ni­ci uzi­ma­ju kosu kako bi je ras­po­re­di­li po rubo­vi­ma svo­jih obra­di­vih polja, vje­ru­ju­ći da će upra­vo miris ljud­ske dla­ke otje­ra­ti glad­ne živo­ti­nje i spa­si­ti urod.

„Društveni akti­vis­ti, čes­to i kroz umjet­nost, dla­ke koris­te kako bi izra­zi­li bunt. Najčešće se dla­ka­ma ili kosom tema­ti­zi­ra­ju rod­ne raz­li­ke ili se izra­ža­va tež­nje za slo­bo­dom i mirom“ rek­la je Ivona Orlić.

Tako se, na pri­mjer, kul­tu­ra ras­ta­fa­ri­ja­na­ca i noše­nje dre­ad­loc­k­sa pove­zu­je s reg­gae kul­tu­rom te likom i dje­lom Boba Marleya koji pred­stav­lja sim­bol slo­bo­de. U fil­mu „Kosa“ Miloša Formana kosa pred­stav­lja sim­bol bun­ta u druš­tve­nom kon­tek­s­tu 70-tih godi­na jer nagla­ša­va sek­su­al­no oslo­bo­đe­nje i bor­bu pro­tiv laž­nih ideologija.

„Zanimljivo je da su žene nakon Prvog svjet­skog rata poče­le nosi­ti krat­ku kosu što nam poka­zu­je da su kosom izra­ža­va­le osna­ži­va­nje žen­skog pokre­ta i svo­ja femi­nis­tič­ka uvje­re­nja. Isto kao što danas žen­ski dla­ka­vi pazu­si govo­re o potre­bi za slo­bo­dom i bunt za pri­rod­noš­ću“ komen­ti­ra­la je Ivona Orlić.

„Na izlož­bi može­mo vidje­ti pro­izvo­de od živo­tinj­skih dla­ka; čet­ke od svinj­ske dla­ke, kis­to­ve od kozje dla­ke, zatim odre­za­nu pasju i konj­sku dla­ku. Izložene su i oši­ša­ne ljud­ske dla­ke; tre­pa­vi­ce, obr­ve, bra­da, muške i žen­ske stid­ne i pazuš­ne dla­ke, dla­ke s nogu, prsa, leđa i dla­ke sa straž­nji­ce“, rek­la je auto­ri­ca Orlić „osim toga mogu se vidje­ti dla­ke depi­li­ra­ne tra­ka­ma od voska koje smo pri­ku­pi­li u koz­me­tič­kom salo­nu u Pazinu“.

„Što se tiče kose ima­mo izlo­že­nu i kapu s dre­ad­loc­k­si­ma, iz oko­li­ce Trsta, koja iako prvo­bit­no sim­bol bun­ta danas egzis­ti­ra kao kar­ne­va­le­sk­ni sim­bol u maška­ra­ma. Kompariramo je s pri­ka­zom tra­di­ci­onal­ne kar­ne­val­ske maske zvon­ča­ra u ovčjem krz­nu. Time smo želje­li  pri­ka­za­ti tra­di­ci­onal­no i suvre­me­no te nači­ne kori­šte­nja ljud­ske i živo­tinj­ske dla­ke“, nado­ve­zu­je se auto­ri­ca Orlić.

Kulturološki aspekt izlož­be govo­ri i o eman­ci­pa­ci­ji žena kroz kosu. Najprije su se žene eman­ci­pi­ra­le kroz vlas­ti­to otva­ra­nje fri­zer­skih salo­na što je na našim pros­to­ri­ma zapo­če­lo 60-tih godi­na jer ota­da samos­tal­no zara­đu­ju novac i vode cje­lo­kup­no pos­lo­va­nje. Drugi eman­ci­pa­cij­ski moment je čin odla­ska u fri­zer­ski salon i jav­no ure­đi­va­nje kose što su žene pri­je radi­le samo kod kuće. Slijedeći važan eman­ci­pa­cij­ski moment jesu žen­ski zatvo­re­ni kru­go­vi fri­zer­skih salo­na koji egzis­ti­ra­ju još i danas.

Izložbu u Etnografskom muze­ju Istre mogu­će je raz­gle­da­ti do 1. srp­nja 2019.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR

Fotografije iz arhi­ve Etnografskog muze­ja Istre

• ETNOGRAFSKI MUZEJ ISTRE
• Ivona Orlić
• Tamara Nikolić Đerić