Bratska priča

TV: OVNOVI, reda­te­lja Grimura Hakonarsona

Od počet­ka ovog tisuć­lje­ća islan­d­ski film pos­ti­že nevje­ro­jat­ne među­na­rod­ne uspje­he, naro­či­to s obzi­rom na malo­broj­nost sta­nov­niš­tva ove sje­ver­ne otoč­ne države.

Islandski fil­mo­vi uglav­nom su jed­nos­tav­ne pri­če o obič­nim lju­di­ma, humor se inte­li­gent­no pre­pli­će s tegob­nim život­nim tre­nu­ci­ma, a naro­či­to su vizu­al­no nadah­nu­ti pri­ka­zi islan­d­ske pri­ro­de i kra­jo­li­ka u koji­ma suro­vost oko­li­ša povre­me­no pro­ži­ma lir­ska lje­po­ta. Sve nave­de­no vri­je­di i za  film „Ovnovi“ (Hrútar), reda­te­lja Grimura Hákonarsona, koji se pri­ka­zu­je veče­ras (29. siječ­nja) na 3. pro­gra­mu HTV‑a.

Junaci „Ovnova“ su dva neo­že­nje­na sta­ri­ja bra­ta, koji se tra­di­ci­onal­no bave ovčar­stvom i žive jedan pored dru­go­ga, iako ne komu­ni­ci­ra­ju među­sob­no puna četi­ri deset­lje­ća. No, poja­va smr­to­nos­ne zaraz­ne boles­ti ova­ca u nji­ho­voj doli­ni neo­če­ki­va­no će ih pri­si­li­ti da oto­pe lede­nu bari­je­ru koja se ispri­je­či­la među nji­ma. Redatelj Hákonarson u sre­di­šte pri­če stav­lja uni­ver­za­lan pro­blem brat­skog raz­do­ra, koji je razum­ljiv gle­da­te­lju u bilo kojem dije­lu svi­je­ta, i raz­ra­đu­je ga reda­telj­sko-glu­mač­kom igrom pri­kri­ve­nih emo­ci­ja, što rezul­ti­ra vrlo dojm­lji­vim film­skim ostvarenjem.

No, „Ovnovi“ nisu samo zanim­lji­va pri­ča o brat­skom suko­bu, nego inte­li­gent­no tre­ti­ra­ju i neke vrlo bit­ne seg­men­te odno­sa drža­ve i zako­na pre­ma obič­nom gra­đa­ni­nu. Jedno su kru­ti zako­ni kojih bi se tre­ba­lo drža­ti kao pijan plo­ta (naro­či­to se to oče­ku­je u nor­dij­skoj kul­tu­ri), a dru­go emo­ci­je obič­nih lju­di koji­ma nije tako jed­nos­tav­no odvo­ji­ti kru­to zako­no­dav­s­tvo od ono­ga što im pred­stav­lja smi­sao života.

Najzad valja pri­mi­je­ti­ti da „Ovnovi“ u nekim ele­men­ti­ma pod­sje­ća­ju na pre­kras­nu „Pravu pri­ču“ (The Straight Story), kul­t­nog reda­te­lja Davida Lyncha. Tamo tako­đer ima­mo odnos izme­đu dva bra­ta koji ne pri­ča­ju deset­lje­ći­ma, a pro­bi­ja­nje bari­je­re među nji­ma potak­nu­to je katar­zič­nim iskus­tvom dugog puto­va­nja na obič­noj kosi­li­ci. Jedino što pre­kras­ne tople kadro­ve ame­rič­ke rav­ni­ce ovdje zamje­nju­ju hlad­ni i goli islan­d­ski krajolici.

Elvis Lenić