Predstava „Staging a play : Antigone“ Matije Ferlina u Istarskom narodnom kazalištu

21.01.2019.

Društvo bez kulture i umjetnosti je barbarsko društvo

• Koreograf, ple­sač i reda­telj Matija Ferlin počas­tio je pul­sku publi­ku svo­jim naj­no­vi­jim kaza­liš­nim ostva­re­njem „Staging a play : Antigone“, 11. siječ­nja na maloj sce­ni Istarskog narod­nog kaza­li­šta Gradskog kaza­li­šta Pula. Ovo je tre­ća pred­sta­va iz nje­go­vog opu­sa „Staging a play“ u kojem kla­si­ke dram­ske knji­žev­nos­ti pos­tav­lja na sce­nu arti­ku­li­ra­ju­ći začu­dan i novi tje­les­ni izričaj.

Sa „Staging a play“ opu­som zapo­čeo je 2015. upri­zo­re­njem dje­la „Staklena mena­že­ri­ja“ Tennesseeja Williamsa, a proš­le je godi­ne Molièrov „Tartuffe“ osvo­jio dvi­je nagra­de hrvat­skog glu­mi­šta, Ferlin za naj­bo­lje kore­ograf­sko ostva­re­nje i Darko Japelj za naj­bo­ljeg muškog izvo­đa­ča. Kod „Staging a play : Tartuffe“ kon­kret­ne su ver­bal­ne repli­ke zami­je­nje­ne fizič­kim voka­bu­la­rom, a dram­ski se tekst koris­ti kao slo­je­vi­ta kore­ograf­ska partitura.

Svaki novo­nas­ta­li izved­be­ni kon­cept otva­ra pos­tav­ke, ide­je pro­ce­sa za onaj sljedeći.

„S „Tartuffe“ sam, za sada, zatvo­rio istra­ži­va­nje teme­lje­no na čis­toj never­bal­nos­ti, toč­ni­je gdje ple­sa­či govo­re tekst u sebi i zamje­nju­ju dram­ske repli­ke pokre­tom. Istražio sam što se istra­ži­ti dalo, nisam želio da pre­tva­ra­nje rije­či u pokret pos­ta­ne samo režij­ska, kore­ograf­ska kva­li­te­ta ili umjet­nič­ki izraz moga rada, zato sam u „Antigoni“ poseg­nuo za ide­jom da ipak koris­tim govor­ni alat, ali je on u ovom slu­ča­ju skri­ven oči­ma publi­ke, i na taj način osta­jem dos­lje­dan kon­cep­tu u koje­mu je tije­lo glav­ni izved­be­ni alat“, kaže nam Matija Ferlin.

„Klasici kao što su „Antigona“, „Tartuffe“ i „Staklena mena­že­ri­ja“ ima­ju opće poz­na­to mjes­to pa otu­da i želja za tra­že­njem novih scen­skih rje­še­nja, s tim dje­li­ma već sam imao iskus­tva kao glu­mac ili savjet­nik za scen­ski pokret. Da bi mogao izmak­nu­ti kaza­liš­na oče­ki­va­nja publi­ke bit­no mi je bilo doki­nu­ti tekst dje­li­ma s koji­ma se, manje-više, sva­ki pro­sječ­ni kaza­liš­ni gle­da­telj susreo“, nas­tav­lja Ferlin.

Ferlin tako u „Antigoni“ pri­mje­nju­je radi­kal­ni izved­be­ni kon­cept, govor­ni apa­rat ‑usta izvo­đa­ča su u pot­pu­nos­ti sakri­ve­na od publi­ke tije­kom cije­le izved­be. Dio publi­ke ne pre­poz­na­je odak­le govor dola­zi, time ga tre­ti­ra goto­vo ga kao zvuč­nu matri­cu i uspos­tav­lja pot­pu­no novi odnos tije­la i govo­ra, dok se on zapra­vo izvo­di uži­vo. U pred­sta­vi je kori­šten tekst na engle­skom jezi­ku, uspješ­no osu­vre­me­njen, ali i dovolj­no poeti­čan, koji je Dan Taylor pre­veo kra­jem osam­de­se­tih godi­na kako bi pri­bli­žio „Antigonu“ pro­sječ­nom gle­da­te­lju BBC‑a.

„Izvođenje pred­sta­ve je jako zah­tjev­no jer ima jedan govor­ni i isto­vre­me­no dru­gi tje­les­ni izraz“, kaže Ferlin koji je u izved­bi i reda­telj i glu­mac koji tuma­či sve likove.

Predstava s jed­nim glum­cem citi­ra prve obli­ke dram­skog ritu­ala u grč­koj tra­ge­di­ji, ali glu­mac ovdje stva­ra razve­de­ni­ju dram­sku struk­tu­ru jer se jedan lik tran­sfor­mi­ra u dru­gi istra­žu­ju­ći pros­tor tje­les­ne tran­sfor­ma­ci­je liko­va. Tek grč­ki tra­gi­čar Eshil uvo­di dru­gog glum­ca i time omo­gu­ća­va dram­ski sukob, a nje­gov nas­ljed­nik Sofoklo poja­ča­va dram­sku rad­nju uvo­đe­njem više likova.

Iako je stu­di­rao ples i kore­ogra­fi­ju, Ferlin se naj­u­dob­ni­je osje­ća u među­pros­to­ru izme­đu ple­sa i dram­skog izra­za, pa u „Antigoni“ pli­va izme­đu dram­skog ritu­ala i govo­ra tijela.

„Umjetnik sam kojem je tije­lo glav­ni izvo­đač­ki alat, a for­ma koja se pro­du­ci­ra kao rezul­tat istra­ži­va­nja može u nekim pro­jek­ti­ma biti bli­ža ono­me što ozna­ča­va­mo kao ples, a pone­kad bli­ža dram­skom jezi­ku“, objaš­nja­va autor.

„Važno mi je da budem kon­zis­ten­tan u svom radu jer publi­ka cije­ni kad je rad dos­lje­dan i autor vje­ran samom sebi“, kaže Matija Ferlin i nas­tav­lja, „moji rado­vi iako her­me­tič­ni ostav­lja­ju jedan mali pro­zor­čić za sva­ko­ga – da može pro­pi­ti­va­ti. Umjetnički rad koji ne tra­ži od publi­ke anga­žman je za mene čis­ta deko­ra­ci­ja, ja sam zado­vo­ljan kad je publi­ka na mojim pred­sta­va­ma pozor­no nag­nu­ta pre­ma napri­jed, a ne uva­lje­na u sto­li­ce“, ust­vr­dio je Ferlin.

Ferlin se kao glav­ni izvo­đač u pred­sta­vi u momen­ti­ma izra­ža­va eks­pre­siv­nom faci­jal­nom gri­ma­som. Ta emo­tiv­na sli­ka dola­zi i pre­ko zvu­ka, u glaz­bi koja je skla­da­na za ovu pred­sta­vu zajed­no s kom­po­zi­to­rom Lukom Prinčičem, pro­na­šao je mjes­ta per­ma­nent­nih zvuč­nih sli­ka – mjes­ta tiši­ne u koji­ma glu­mac popri­ma sta­nje i izraz maske.

Rekviziti u pred­sta­vi su višez­nač­ni i snaž­no organ­ski; koris­ti cigle, šta­po­ve, struk­tu­re za pogreb­ne vijen­ce koji na aso­ci­ja­tiv­noj razi­ni komu­ni­ci­ra­ju s ritu­al­noš­ću, iako to nije nji­ho­va pri­mar­na namje­na. Pred sam kraj pred­sta­ve cije­la se pozor­ni­ca pre­kri­va pla­vim tekstilom.

„Tražili smo nači­ne kako jed­nos­tav­nim kaza­liš­nim sred­stvi­ma može­mo uspos­ta­vi­ti nove pros­to­re, a ovo je tre­nu­tak gdje se pro­ro­čans­tvo ostva­ru­je i glav­ni akte­ri umi­ru, a ovaj sce­no­graf­ski motiv na sim­bo­lič­koj razi­ni umr­tv­lju­je sve, jer sve što se gra­di­lo pre­kri­va se i osta­je samo u obri­si­ma, nepre­poz­nat­lji­vo je i popri­ma oblik nekog novog pej­za­ža“, kaže Ferlin.

On je oda­brao Sofoklovu „Antigonu“ jer se želio vra­ti­ti na sam poče­tak kaza­li­šta i grč­ka tra­ge­di­ja se pos­ta­vi­la kao ide­alan izbor.

„Danas je bit­no vra­ća­ti se antič­koj kla­si­ci. Ideje koje su dugo uzi­ma­ne zdra­vo za goto­vo, danas smo ih potre­bi­ti­ji nego ika­da. Umjetnost i kul­tu­ra su u sta­roj Grčkoj bile nuž­no sred­stvo razvi­ja­nja civi­li­za­ci­je, a tre­nut­no živi­mo u raz­dob­lju u koje­mu smo zabo­ra­vi­li da je druš­tvo bez kul­tu­re i umjet­nos­ti ustva­ri bar­bar­sko druš­tvo“, kaže umjet­nik Matija Ferlin.

Dramaturgiju “Antigone” pot­pi­su­je Goran Ferčec, dok osta­tak autor­skog tima čine sce­no­graf Mauricio Ferlin i obli­ko­va­telj svje­tla Saša Fistrić. Izvedba je nas­ta­la u kopro­duk­ci­ji s ljub­ljan­skom kopro­duk­cij­skom kućom Emanat s kojom surad­nja tra­je deset godi­na i koji su dosad pro­du­ci­ra­li četi­ri nje­go­va rada. Umjetnik živi u Savičenti koja je mjes­to gdje se nje­go­ve ide­je razvi­ja­ju, iako možda nas­ta­ju drugdje.

„Za moje je stva­ra­laš­tvo izu­zet­no važ­no što sam dio živo­ta pro­veo naj­pri­je na ško­lo­va­nju u Amsterdamu, Frankfurtu, Torontu pa živio u Berlinu. Ovdje mi pone­kad nedos­ta­je kaza­liš­na sce­na, tu u neku ruku moram sam sebe pokre­ta­ti, a to može biti izra­zi­to iza­zov­no. Sa surad­ni­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma pla­ni­ram u Savičenti pokre­nu­ti jedan novi pro­jekt umjet­nič­ke surad­nje, koji će omo­gu­ći­ti još veću pri­sut­nost umjet­ni­ka u mjes­tu koje svo­jom infras­truk­tu­rom, atmo­sfe­rom i sva­kod­ne­vi­com može biti ide­alan inku­ba­tor novih ide­ja, pros­tor umjet­nič­kog borav­ka, stva­ra­nja i dija­lo­ga sa zajed­ni­com“, naj­a­vio je Ferlin.

„Sljedeći pred­lo­žak kojim bih se želio bavi­ti unu­tar „Staging a play“ kon­cep­ta je „Hedda Gabler“ nor­ve­škog pis­ca Henrika Ibsena jer, kaže Ferlin, dok imam dovolj­no umjet­nič­ke zna­ti­že­lje i pros­to­ra za istra­ži­va­nje unu­tar nave­de­nog kon­cep­ta – upri­zo­re­nja dram­skog pred­lo­ška kroz tje­les­nost, pokret i ges­tu – imam i raz­lo­ga koris­ti­ti ga, istra­ži­va­ti i pro­pi­ti­va­ti“, zaklju­ču­je Ferlin.

Tekst Ana FORNAŽAR

Fotografije Andi BANČIĆ