Precizna analiza art filmova i klasika

• Knjiga „Ogledi“ Ante Peterlića, objav­lje­na u nak­la­di Hrvatskog film­skog save­za, obje­di­nju­ju tek­s­to­ve o reda­te­lji­ma koji su objav­lje­ni još 1983. i film­ske stu­di­je nas­ta­le počet­kom novo­ga tisuć­lje­ća, a u oba slu­ča­ja radi se o repre­zen­ta­tiv­nim pri­mje­ri­ma auto­ra i dje­la. „Ogledi“ su nami­je­nje­ni prvens­tve­no stu­den­ti­ma, fil­mo­fi­li­ma i pro­uča­va­te­lji­ma sed­me umjet­nos­ti, a ne oni­ma za koje je film puka zaba­va koja se svo­di na uzbud­lji­vu fabu­lu, priv­lač­ne ambi­jen­te, spe­ci­jal­ne efek­te i nas­tup omi­lje­nih, vje­ro­jat­no samo tre­nut­no i bli­je­do sjaj­nih glu­mač­kih zvijezda.

Naime, u stu­di­ja­ma se pone­kad i pre­pri­ča­va film­ska rad­nja, no ne zato da bi se čita­te­lji odu­še­vi­li zaple­tom i okon­ča­njem nape­tos­ti, već da bi se stvo­rio temelj za ana­li­zu liko­va ili odre­đi­va­nje žan­rov­skih obi­ljež­ja. Primjerice, film „Do pos­ljed­njeg daha“ („À bout de souf­fle“, Jean-Luc Godard, 1960.) govo­ri o krad­ljiv­cu i pre­pro­da­va­ču auto­mo­bi­la Poiccardu (Jean-Paul Belmondo) koji u Parizu istje­ru­je dugo­ve i pro­vo­di vri­je­me sa stu­den­ti­com (Jean Seberg) u koju je zaljub­ljen, dok mu je ona isto­vre­me­no nak­lo­nje­na jer sim­pa­ti­zi­ra nje­gov bunt, ali i nenak­lo­nje­na s obzi­rom da želi ostva­ri­ti novi­nar­sku kari­je­ru koju bi zako­čio neure­dan stil živo­ta. Peterlić nam o fabu­li kaže ono­li­ko koli­ko je dovolj­no da doži­vi­mo Poiccarda kao mla­di­ća koji je ogor­čen na svi­jet i žudi za auten­tič­noš­ću karak­te­ra te ne voli pomod­nost, sta­rost, kuka­vi­čluk, bol itd. On je radi­ka­lan pri­mjer gene­ral­no bijes­nog pred­stav­ni­ka novo­ga nara­šta­ja, dok James Dean u „Buntovniku bez raz­lo­ga“ („Rebel Without a Cause“, Nicholas Ray, 1955.) iska­zu­je tek gnjev pre­ma roditeljima.

Kad bi fabu­la bila na prvom mjes­tu, „Do pos­ljed­njeg daha“ bio bi gan­g­s­ter­ski film, ali s obzi­rom na to da je lik u foku­su inte­re­sa, soci­jal­no-psi­ho­lo­ški i melo­dra­mat­ski aspekt pos­ta­ju jed­na­ko bit­ni, a u naz­na­ka­ma ima i doku­men­ta­riz­ma. Umjesto uvjež­ba­nog kre­ta­nja sta­tis­ta u pros­to­ru, kame­ra je zabi­lje­ži­la hod slu­čaj­nih pro­laz­ni­ka. Specifičnost fil­ma je i u naglim mon­taž­nim pri­je­la­zi­ma koji bi u nekom dru­gom kon­tek­s­tu dje­lo­va­li nes­pret­no i amaterski.

Peterlić, dak­le, ovo­me umjet­nič­kom ostva­re­nju, kao i sva­ko­me obra­đe­nom u knji­zi pri­la­zi na način da se doti­če svih rele­vant­nih film­skih izra­žaj­nih sred­sta­va. Ističe ono što je karak­te­ris­tič­no za poje­di­ne reda­te­lje i svjes­no bira za ana­li­zu art fil­mo­ve i kla­si­ke jer je nji­ho­va struk­tu­ra vri­jed­na pro­miš­lja­nja. Nezaobilazno je sto­ga osvr­nu­ti se na dubin­ske kadro­ve u Wellesovu „Građaninu Kaneu“ („Citizen Kane“, Orson Welles, 1941.) koji nas pri­si­lja­va­ju da pra­ti­mo više liko­va isto­vre­me­no i ulo­ži­mo napor u podje­lu pozor­nos­ti na sva­kog od njih, a višes­tru­kost pos­to­ji i u per­s­pek­ti­va­ma iz kojih se pri­ča pri­po­vi­je­da. Osim autor­skih ovdje su pri­sut­ni i raz­no­rod­ni osob­ni pogle­di. Dakle, obi­ljež­je koje Peterlić uoča­va i cije­ni u Wellesovu pris­tu­pu reži­ji je kom­plek­s­nost, dok će ga u Hitchcockovoj „Vrtoglavici“ („Vertigo“, 1958.) pri­vu­ći subjek­tiv­ni kadro­vi jer je igra pro­ma­tra­ča i žrtve tog pogle­da vrlo mis­te­ri­oz­na te nismo sigur­ni da pasiv­na ulo­ga u pri­či pone­kad ne pri­pa­da i onom tko naiz­gled kon­tro­li­ra situ­aci­ju. Ipak, pre­tež­no se iden­ti­fi­ci­ra­mo s glav­nim likom jer je nje­go­va foka­li­za­ci­ja jas­ni­je određena.

Dok „Vrtloglavica“ spa­da u fil­mo­ve koji mogu biti zanim­lji­vi i široj publi­ci, Antonionijevi urad­ci zah­ti­je­va­ju strp­lje­nje i spe­ci­fi­čan sen­zi­bi­li­tet. Peterlić je odlu­čio o Antonioniju pisa­ti opće­ni­to, a ne stu­di­ju o poje­di­nom fil­mu. Dok je Godard ana­li­zu lika upa­ki­rao u pri­ču o kri­mi­na­lu u pri­je spo­me­nu­tom ostva­re­nju, Antonioni odba­cu­je nara­ci­ju u korist pot­pu­ne kon­cen­tra­ci­je na psi­ho­lo­škim feno­me­ni­ma. U svo­jim dje­li­ma pri­ka­zu­je pos­tup­no pro­pa­da­nje lika kre­nuv­ši od dra­ma­tič­nog doga­đa­ja koji raz­dr­ma nje­gov unu­tar­nji svi­jet, a pro­ces zavr­ša­va u bez­na­đu. Nadahnuće za takav pesi­mi­zam pro­iz­la­zio je iz tadaš­nje poli­tič­ko-druš­tve­ne situ­aci­je u Italiji. Nakon Drugoga svjet­skog rata goru­ći eko­nom­ski pro­ble­mi su se rije­ši­li, ali lju­di su pos­ta­li emo­ci­onal­no otu­đe­ni i izgub­lje­ni u nedos­tat­ku pra­vih duhov­nih vri­jed­nos­ti. Čovjekovu bije­du i malen­kost Antonioni pri­ka­zu­je u tota­lu, a to je plan koji ina­če nije karak­te­ris­ti­čan za psi­ho­lo­ške filmove.

Na liko­ve se jed­na­ko toli­ko kon­cen­tri­ra i Altman, a poseb­no voli obra­đi­va­ti one anti­pa­tič­ne, moral­no pro­ble­ma­tič­ne i degu­tant­ne. Međutim, valja izdvo­ji­ti dva naj­z­na­čaj­ni­ja obi­ljež­ja fil­mo­va tog reda­te­lja, a to su ste­pe­ni­čas­to razvi­ja­nje fabu­le i moza­ič­na orga­ni­za­ci­ja gra­đe. Altman svo­jim pris­tu­pom odstu­pa od komer­ci­jal­ne ame­rič­ke kine­ma­to­gra­fi­je u kojoj je važ­na akci­ja, nara­ci­ja i vanj­ske mani­fes­ta­ci­je karak­te­ra lika. Napomenuli smo da Peterlića takav tip fil­ma ne intri­gi­ra u ovim ogledima.

Možemo zaklju­či­ti da je autor obu­hva­tio ana­li­zom sve važ­ne reda­te­lje koji su bri­lji­ra­li izme­đu 30-ih i 70-ih godi­na proš­lo­ga sto­lje­ća. Filmovima je pris­tu­pio struč­no i foku­si­ra­no, izdva­ja­ju­ći samo ele­men­te koji su ino­va­tiv­ni i ključ­ni, bez zadr­ža­va­nja na nepo­treb­nim deta­lji­ma fabule.

Tekst Maja GREGOROVIĆ

• ante peterlić
• Hrvatski filmski savez