Savršenstvo nepreciznih formi

• „Knjige Jakubove“ nas­lov je naj­no­vi­jeg u nas pre­ve­de­nog roma­na Olge Tokarczuk, maes­tral­nog dje­la ove hva­lje­ne i nagra­đi­va­ne suvre­me­ne polj­ske spi­sa­te­lji­ce, čije su knji­ge pre­ve­de­ne na broj­ne jezi­ke, a doži­vje­le su izvan­red­no dobar odjek kako kod knji­žev­ne kri­ti­ke tako i kod naj­ši­reg kru­ga čita­te­lja. Podnaslov ili bolje reče­no dopu­na nas­lo­vu gla­si: „Veliko puto­va­nje pre­ko sedam gra­ni­ca, pet jezi­ka i tri veli­ke reli­gi­je, ne raču­na­ju­ći one male, ispri­ča­no po mrtvi­ma, po auto­ri­ci dopu­nje­no meto­dom konjek­tu­re, iz puno raz­li­či­tih knji­ga pre­uze­to, a tako­đer i pot­po­mog­nu­to ima­gi­na­ci­jom, koja je naj­ve­ći čovje­kov pri­rod­ni dar“, no spi­sa­te­lji­ci kao da ni tako opši­ran nas­lov nije bio dovo­ljan da nago­vi­jes­ti temu svo­je knji­ge, već u želji da suge­ri­ra zna­čenj­ske slo­je­ve roma­na budu­ćim čita­te­lji­ma, nas­lu­ću­ju­ći nji­ho­ve pro­ri­te­te, doda­je: „Mudrima na memo­ri­jal, kom­pa­tri­oti­ma za reflek­si­ju, laici­ma za pouku, melan­ko­li­ci­ma za razonodu“.

Ovaj opsež­ni roman koji je iza­šao u srp­nju proš­le godi­ne u izda­nju Frakture, a u pri­je­vo­du Mladena Martića, uok­vi­ren je auto­ri­či­nom posve­tom rodi­te­lji­ma i pro­lo­gom na počet­ku te bibli­ograf­skim bilje­ška­ma i izra­zi­ma zahval­nos­ti na kra­ju. Sastoji se od osam poglav­lja nas­lov­lje­nih: Knjiga Magle, Knjiga Pijeska, Knjiga Puta, Knjiga kome­te, Knjiga meta­la i sum­po­ra, Knjiga dale­ke zem­lje i Knjiga ime­na. Dojmu reli­gij­skog mis­ti­ciz­ma nago­vje­šte­nom u nas­lo­vi­ma poglav­lja dopri­no­si i obr­nu­to nume­ri­ra­nje stra­ni­ca što stva­ra dojam bri­sa­nja gra­ni­ce kra­ja i počet­ka, svje­do­če­ći tako o spi­sa­te­lji­či­noj sklo­nos­ti cik­lič­koj kon­cep­ci­ji vre­me­na. Ona sama u pri­log tome kaže: „Drugačija nume­ra­ci­ja stra­ni­ca u knji­zi pok­lons­tvo je pre­ma knji­ga­ma pisa­nim na hebrej­skom, a tako­đer i pod­sjet­nik da je sva­ki pore­dak pita­nje navike.“

Radnja roma­na zbi­va se naj­ve­ćim dje­lom u Poljskoj sre­di­nom osam­na­es­tog sto­lje­ća. Vremena su nesi­gur­na, drža­va feudal­na sa stro­gim hije­rar­hij­skim poret­kom, u pri­li­ka­ma u koji­ma reli­gi­ja deter­mi­ni­ra ljud­sku sud­bi­nu jed­ni uz dru­ge ops­to­je krš­ćans­tvo, islam i juda­izam. Takva Poljska, mno­go­je­zič­na, sat­ka­na od raz­li­či­tih kul­tu­ra, u mno­go čemu bli­ža Istanbulu nego Parizu, ide­al­na je pozor­ni­ca za poja­vu novog Mesije. I zais­ta, dok ga židov­ska zajed­ni­ca zadub­lje­na u moli­tve i taj­ne spi­se išče­ku­je, na sce­nu stu­pa naočit mla­dić, Jakub Lejbovič, tajans­tve­ni doš­ljak iz dale­ke Smirne, vješt trgo­vac i kariz­ma­tič­ni pro­po­vjed­nik, sin rabi­na iz Černovica. Pozivajući se na uče­nje mudra­ca i mis­ti­ka Šabataja Cevija i odvaž­no odba­cu­ju­ći usta­lje­ne dog­me, uspi­je­va podi­je­li­ti židov­sku zajed­ni­cu. Dio ga pri­hva­ća kao spa­si­te­lja, a zbog neo­r­to­dok­s­nih uče­nja i širo­kih gra­ni­ca mora­la pos­ta­je i trn u oku rabinima.

Jakub, koji u među­vre­me­nu uzi­ma pre­zi­me Frank, poku­ša­va svo­ju vjer­nu sljed­bu odves­ti pre­ma oslo­bo­đe­nju. Za jed­ne on je here­tik, za dru­ge spa­si­telj, nje­go­vi oda­ni uče­ni­ci, daka­ko ne bez žrta­va, zahva­lju­ju­ći kariz­mi svog uči­te­lja sti­žu od seoskih potle­uši­ca do car­skih oda­ja, uz pomoć dije­la polj­skog plem­s­tva i kato­lič­kog sve­ćens­tva, fas­ci­ni­ra­nih kako Jakubovom kariz­ma­tič­nom osob­noš­ću tako i željom da svo­je sljed­be­ni­ke pre­ve­de na kato­lič­ku vje­ru, zadr­ža­va­ju­ći tek neke židov­ske obi­ča­je. Sljedba svo­je uče­nje uspi­je­va pro­ši­ri­ti na zapad do Češke i Austrije, jed­no vri­je­me pre­bi­va­ju i u dvor­cu Offenbach na Maini, znat­no sla­bi­je kori­je­ne hva­ta u Rusiji i Turskoj, ali i tamo nala­zi odjek…

Slikajući sud­bi­nu polj­skih žido­va u feudal­nom svi­je­tu punom podje­la, nejed­na­kos­ti i pre­dra­su­da, Olga Tokarczuk istra­žu­je i kori­je­ne kse­no­fo­bi­je i anti­se­mi­tiz­ma u Istočnoj Europi koji su i danas naža­lost uoč­lji­vi i u Poljskoj, ali i u čita­voj Europi pa tako roman ima dimen­zi­ju druš­tve­ne kri­ti­ke. No time se ni izda­le­ka ne iscrp­lju­je nje­gov zna­čaj. „Knjige Jakubove“ isto­dob­no su i druš­tve­na kro­ni­ka, i povi­jes­ni roman i obi­telj­ska saga. Govoreći o povi­jes­nom tre­nut­ku Poljske u osam­na­es­tom sto­lje­ću, Poljske na pra­gu pro­s­vje­ti­telj­stva, ali i podi­je­le izme­đu veli­kih sila, Olga Tokarczuk. govo­ri i o zbi­va­nji­ma koja su utje­ca­la na oblik današ­nje Europe, mudro sagle­da­va­ju­ći povi­jes­ne zako­ni­tos­ti i daju­ći im goto­vo meta­fi­zič­ke dimen­zi­je. Roman, svo­jim naj­ve­ćim dije­lom zahva­ća peri­od izme­đu 1759. i 1790., vri­je­me naj­živ­ljih Jakubovih aktiv­nos­ti, ali poni­re i u proš­lost i zali­je­će se u buduć­nost okom neumr­le Jente, Jakubove bake, koja na samrt­noj pos­te­lji pro­gu­ta amaj­li­ju za bes­mrt­nost. Nakon tog doga­đa­ja dugo leži u pos­te­lji (n)i živa (n)i mrtva, sve dok je nevo­lja­ma pri­tis­nu­ta obi­telj ne sklo­ni u spi­lju u kojoj se pola­ko petri­fi­ci­ra, a nje­zin duh leb­di kroz slo­je­ve vre­me­na, tre­pe­re­ći na gra­ni­ci svi­je­ta živih i svi­je­ta mrtvih, što popri­ma dubo­ki ale­go­rij­ski i sim­bo­lič­ki smisao.

Osim sve­vi­de­će i svez­na­ju­će Jente pra­ti­mo sud­bi­ne čita­ve gale­ri­je fas­ci­nant­nih liko­va čije se neo­bič­ne sud­bi­ne ispre­pli­ću u kale­ido­sko­pu mjes­ti­mi­ce goto­vo fan­tas­tič­nih zbi­va­nja. U Jakubovoj sljed­bi naš­lo se fas­ci­ni­ra­nih mla­di­ća ide­alis­ta želj­nih spoz­na­je naj­ve­ćih isti­na, sta­ra­ca što u mla­dom Jakubu vide mudrost koju su oni sami stje­ca­li godi­na­ma, strp­lji­vo i muko­tr­p­no tuma­če­ći ret­ke Talmuda, Tore, ali i Zohara i Kabale, tu su i dje­voj­ke tako­đer želj­ne spoz­na­je, ali ništa manje oča­ra­ne vanj­šti­nom enig­ma­tič­nog pro­ro­ka, naš­lo se tu imuć­nih trgo­va­ca koji žele finan­cij­ski podu­pri­je­ti uči­te­lja, uče­nih lju­di neza­do­volj­nih vlas­ti­tim polo­ža­jem u druš­tvu te naj­raz­li­či­ti­jih avan­tu­ris­ta i sanja­ra. U knji­zi se uz svje­tov­ne i crk­ve­ne veli­ko­dos­toj­ni­ke: sul­ta­ne, care­ve, kra­lje­ve, pape i kar­di­na­le, spo­mi­nju i geni­jal­ni filo­zo­fi i umjet­ni­ci poput Kanta i Mozarta, ali i pus­to­lov Casanova, čijem šar­mu navod­no nije mogla odo­lje­ti ni Jakubova kći Ewa.

Jedan od naj­o­se­buj­ni­jih liko­va sva­ka­ko je i prvi polj­ski encik­lo­pe­dist biskup Chmielowski, poz­nat po encik­lo­pe­di­ji „Nova Atena“, a nje­go­va pre­pi­ska s barok­nom pjes­ni­ki­njom Elżbietom Drużbackom spa­da u naj­lir­ski­je stra­ni­ce roma­na. Njihovo poz­nans­tvo i pre­pi­ska nisu doku­men­ti­ra­ni, spa­da­ju u fik­ci­ju, a sama Olga Tokarczuk kaže da joj je nji­ho­vo pri­ja­telj­stvo bilo zamis­li­vo i „mogu­će jer kre­ta­li su se u orbi­ta­ma pros­tor­no i vre­men­ski bli­skim“. Značajno mjes­to u roma­nu zauzi­ma i lik i plem­ki­nje Katarzyne Kossakowske koja daje moral­nu i mate­ri­jal­nu pot­po­ru Jakubu i koris­ti svoj utje­caj kako bi ga zašti­ti­la i pomo­gla mu da ostva­ri svo­je ide­je. Na eks­tra­va­gan­tan način Jakuba podu­pi­re i nje­go­vo uče­nje širi i rođak Kossakowske, Molivda, kon­tro­verz­ni avan­tu­rist i uto­pist, zanim­lji­vih ide­ja o eku­me­niz­mu i ide­al­noj zajed­ni­ci po uzo­ru na egzo­tič­ne kra­je­ve u kak­vi­ma je pre­bi­vao, a u kojoj bi važi­la pot­pu­no dru­ga­či­ja pra­vi­la nego u ijed­noj europ­skoj državi.

Pisanje ove opsež­ne knji­ge tra­ja­lo je šest godi­na, za auto­ri­cu to je zna­či­lo pro­uča­va­nje povi­jes­nih knji­ga, u prvom redu, pre­ma vlas­ti­tim rije­či­ma, dvo­tom­nog dje­la Aleksandra Kraushara „Frank i polj­ski fran­ki­si­ti 1726 – 1816. Povijesna Monografija“ iz 1895. godi­ne, a od izvo­ra koji se tiču juda­iz­ma fun­da­men­tal­na lek­ti­ra bila joj je „Glavni toko­vi židov­skog mis­ti­ciz­ma“ Gershoma Sholema, objav­lje­na na polj­skom 1997. godi­ne. Spisateljičin rad uklju­či­vao je teme­lji­ta istra­ži­va­nja po bibli­ote­ka­ma, arhi­vi­ma, muze­ji­ma… Predivne gra­vu­re koje daju knji­zi dodat­nu zna­čenj­sku i estet­sku dimen­zi­ju u ogrom­noj veći­ni potje­ču iz Bibiloteke Ossolineum u Wrocŀawu.

Što je isti­na, odnos­no fak­to­gra­fi­ja, a gdje poči­nje fik­ci­ja teško je povu­ći crtu, a i nepo­treb­no. Sama auto­ri­ca kroz raz­go­vor dvo­je liko­va roma­na daje naj­su­vis­li­ji sud o tome, naime na pita­nje pija­nis­ti­ce Marije Szymanowske, dje­vo­jač­ki Wolovske, je li nje­gov roman isti­nit, pisac Julijan Brinken odgo­va­ra: „Od vas kao umjet­ni­ce, oče­ku­jem da ne raz­miš­lja­te na način tipi­čan za prost svi­jet. Literatura je poseb­na vrst zna­nja, to je … savr­šens­tvo nepre­ciz­nih formi.“

Tekst Dušanka BABIĆ

• Fraktura
• Olga Tokarczuk
• „Knjige Jakubove“